Доц. др. Александар Мартиновић потпредседник је Српске напредне странке, народни посланик и председник Административног одбора Народне скупштине Србије. Kао асистент на Правном факултету у Новом Саду пет је година за редом од 2005. до 2009. научни рад потпуно исте садржине, али под другачијим насловима објављивао у часопису „Зборник радова Правног факултета“ те за то још и ауторски хонорар наплаћивао. Но упркос томе аутоплагирању и фалсификовању чиме се огрешио о основне принципе научне етике и стандарде академске заједнице, дозвољено му је 2011.г. да брани докторску дисертацију а годину дана касније изабран је и за доцента на Правном факултету Универзитета у Новом Саду!
Треба ли онда да нас чуди да је извршна и законодавна власт Српске напредне странке чији је доц. др Александар Мартиновић високи функционер, народни посланик и крајње пристрасни и антидемократски председник Административног одбора Народне скупштине; управо донела Закон о високом образовању којим се смањују достигнути стандарди аутономије универзитета и академских слобода, а што се посебно манифестује и види из страначког политичког критеријума у Закону којим је одређен састав Националног савета за високо образовање (НСВО). Наиме, у том Савету смањен је број представника универзитета а повећан број представника извршне власти, тако да ће својом већином представника у поступку доношења одлука извршна власт моћи да изгласава своје предлоге и тиме контролише и ограничава слободу универзитету те академској и научној заједници! Kао израз свог неслагања па и протеста протв тог и таквог начина избора чланова НСВО који је превасходно политички на штету научних и друштвених критеријума, пет чланова НСВО поднело је оставке међу којима су његов председник и четири академика односно редовна члана Српске академије наука и уметности што у извесној мери значи и да су они међу најмериторнијим и најугледнијим члановима тога тела.
У целом цивилизованом свету добро познате и признате аутономија и слобода универзитета вековна су традиција те политички, друштвени и културни стандард свих демократских држава; али и темељни услов и подстрек научној креативности, иновативности и продуктивности без којих уопште не може да буде привредног и друштвеног развоја и напретка државе. А ту законску препреку научној слободи, стваралаштву и друштвеном прогресу донела је, какве ли ироније, политичка странка која у свом називу има атрибут „напредна“ – Српска напредна странка! Због тога је и логично питање да ли након доношења тог и таквог антидемократског, нецивилизованог и антинаучног Закона о високом образовању Српска напредна странка може да задржи свој назив, или треба да га промени у назив који је примерен њеном политичком, друштвеном и културном деловању, а тај је – Српска назадна странка?
Бранко В. Николић
Видовдан
