Марк Амес ме је замолио да напишем нешто о Национал-бољшевичкој партији и панк покрету. Принуђен сам да завирим у сопствену прошлост, из разлога што сам веома ангажован у садашњици. У Њу Јорк сам стигао фебруара 1975.године из Совјетског Савеза. То је била година када је и панк настао. Прво што сам видео и што ми је дошло до руку када је панк култура у питању, био је фанзин под именом „Пунк“, 1976.године. Била је то самиздат публикација, у црно-белој боји, формата А-4, израђена на фото-копир машини. Један од аутора фанзина је имао чудно име Легс Мек Нил. То име „Легс“ ме је шокирало. У фанзину је било доста шаљивог стрипа и карикатура. Сећам се једне кратке приче где је девојка на крају одбила позив на плес од једног дечка. Рекла му је. „Извини, али не! Ја плешем само са педерима.“
Руски емигранти нису имали слуха за моје одушевљење са фанзином „Пунк“ (иако сам га показао сваком), њихов став је био да се ту ради о парчету смећа. Па и јесте, али и панк покрет је био заснован на идеологији смећа. Годину дана касније на Ловер Ист Сајду, отворена је продавница „Трасх анд Ваудвилле“ која је продавала панк одећу. Фанзин „Пунк“ је промовисала нови правац у музици у рубриком „Хоттест гроупс ин тоwн“. Отишао сам то да проверим у клубу „ЦБГБ“, црној рупи на углу Бовери и Бликер улице. Те године клуб и није био баш популаран, био је полупразан. Две године касније „ЦБГБ“ постаје најпосећеније панк место у Сједињенима Америчким Државама.
Затим сам упознао Јулију Карпентер, која је имала 21.годину, иначе ћерку ФБИ агента. Радила је као служавка у Питер Спрагс хаусу, на 6 Сутон Скверу, наравно, Менхетн. Јулијина најбоља другарица Мариана Флинт је била у вези са Марк Белом. Јулија нас је упознала. Мар Бел је био бубњар код Ричарда Хела, који је био главна фигура америчке панк музичке сцене. Заправо, Ричард Хел је био творац панка са албумом „Бланк Генератион“. Марк ми је дао ту плочу као поклон, али ме је критиковао што сам носио једноставну мајицу црне боје, па ми донео од Ричарда Хела, мајицу беле боје са морнарским линијама. Рекао ми је да је Ричард Хел дао много интервјуа носећи ту мајицу. Наравно мајица је ту и тамо била поцепана. У то време ни Марк Бел ни ја нисмо капирали сам значај Ричарда Хела. Не само што је „Бланк Генератион“ био први албум тотално новог музичког правца и протеста младих, већ је Ричард Хел утицао на Малкома Мек Ларена, касније оснивача бенда Сеx Пистолс чије ће се оснивање и догодити одмах након његовог одласка из Њу Јорка у Лондон. Данас је познато, да је Мек Ларен био веома одушевљен музиком коју је стварао Ричард Хел, па је имао жељу и намеру да Сеx Пистолс ради сличну ствар.
Када се окренем иза себе, капирам да су ме управо те мајице што сам носио тих година, везале за панк. Две моје књиге које сам написао у Њу Јорку „Ја Едичка“ (1976) и „Дневник једног губитника“ (1978), су биле под утицајем панк естетике. На крају прве књиге имате цитат: „Нема сумње јебаћу вас све у уста, идите сви у курац…“ Ако то није панк, шта је онда? Онда је Мар Бел позван да се придружи Тхе Рамонес. Са том групом сам се сретао много пута, али моја судбина је била да се преселим у Париз. Када су имали турнеје по Европи, у Паризу сам их посећивао у хотелу „Меридиан“. Такође када сам неколико пута посећивао Њу Јорк видјао сам се Марк Белом или „Маркие Рамоне“ како је прекрштен под Рамонсима.
Моја интересовања од књижевности за политику, рађају се крајем осамдесетих. Када сам основао Национал- Бољшевичку Партију, 1993. године. Контактирао сам Игора Летова, највећег руског панк идола свих времена. Национал-бољшевичка застава је први пут показана у јавности на концерту Игора Летова и бенда „Оружана снага“ у клубу „Крила Совјетска“ у Москви. Било је шокантно, четири метара црвено-бело-црног монструма, који виси на стејџу. Сигурно је да је било иритантно, провокативно, нечувено панк, наша застава! И данас наша застава веома иритира. Игору Летову смо уручили чланску карту НБП под бројем 4. Верујем да би ту исту чланску карту могли да дамо и Сиду и Џонију иако је то чланство неприхватљиво.
Летов као и већина панк уметника, су непредвидиви, и нису у складу са партијски органиyовањем. Посвђао се са нама 1996.године, отишао, па се вратио, да би се касније повукао у своју панк самоћу. Понекад се јавно декларише као црвени и Нацбол, а понекад се прави да нас не познаје. Али његово присуству у руководству НБП-а, дало нам је хиљаде панкера- регрута партије. Нису сви постали активисти, доста њих је само прошло кроз партију, али је чињеница да су панкери били организациони скелет Нацбола првих година од оснивања.
Гласно порицање такозваних вредности цивилизације, урлици, смеће са неким додацима десничарске естетике били су уобичајни за панк покрет у Њу Јорку средином седамдестих, али такође уобичајни оснивањем Национал-бољшевичке патије почетком деведесетих у Русији. Поред Игора Летова, десетине агресивнијих музичара су били укључени у НБП. Сергеј Троитски „Паук“ из панк састава „Корозија метала“, Димитриј Ревиакин „Калинов мост“ и „Дан Донатора“, такође моја тадашња супруга Наташа Медведева и лидер групе „Поп-механичари“ Сергеј Куриогхин, су прошли кроз редове Национал-бољшевика.
Гласило Национал- бољшевичке партије „Лимонка“, било је деведесетих најрадикалније и најпанкерскије гласило на целом свету. Са слоганима као што су: „Једи богатог“, или „Добар буржуј је мртав буржуј“ или „Капитализам је срање“, били смо у панк традицији, зар не? Званичан позив за приступање у НБП био је слоганом: „Не пишај! Приступи НБП“! са илустрацијом скелета са лобањом који на својој руци носи црвену траку са натписом НБП. Десетине писаца су се афирмисали под климом радикалног листа „Лимонка“. Њихови радови су доступни у књизи под називом „Стварање Лимонке“, а нека имена сарадника су постала позната, као што су Захар Прилепин, аутор романа „Сањка“ који описује живот и смрт НБП активиста или Алексеј Цветков, аутор бројних књига. Акције Нацбола су ненасилне, носе естетику панка. На пример окупација Баљшој театра, 7.маја 2004.године, на дан свечане инагурације Владимира Путина. Док се Путин очекивао да стигне у Баљшој, активисти НБП-а упали су на сцену и попут фудбалских хулигана палили ватру, носили заставе и урлали пароле. То је било дивно. То је панк.
Дакле, мој пријатељу Марк Амес, били сте потпуно у праву својом тачном претпоставком о панк пореклу Национал-бољшевика. Али Нацболи као партија је прича која се данас дешава. Верујем да ће једног дана НБП бити детаљно анализиран под лупом. Многе опширне књиге ће бити написане на тему НБП-а и панка, а ја сам управо направио нацрт за то.
Ауторски текст Едуарда Лимонова, који је објављен у московском магазину на енглеском језику “Тхе Еxиле”, преведен поводом 40.година од настанка панк подкултуре.
Политикон
