Са референдума одржаног у Каталонији 1. октобра у свет су отишле шокантне слике: упади полиције на гласачка места, старији гласачи крвавих лица, сукоб полицајаца и ватрогасаца. Коментари у штампи и на друштвеним мрежама показују да је дан референдума био катастрофа за Шпанију. Каталонски сецесионисти су на тренутак привукли пажњу и задобили наклоност света. Али колико далеко свет сме ићи у пружању подршке сецесионистима?
Можемо једноставно осудити насиље и уздржати се од даљих коментара (као што је учинила Белгија). Али важније је како ћемо одговорити на основно питање – има ли Каталонија право на отцепљење? То се не односи само на недавно одржани референдум. Чак и ако оспоримо његову легитимност, остаје питање треба ли спровести неки нови референдум. Не постоји разлог да се Каталонији ускрати право да организује мирно изјашњавање својих грађана, онако како је то учињено у Квебеку и Шкотској. До сада их је у томе онемогућило противљење Шпаније. Да ли у том случају Шпанија треба да попусти?
На то питање није лако одговорити јер није сасвим јасно шта неком региону даје право на отцепљење. Јавна дебата – у Каталонији, Шпанији и другим земљама – није много помогла. О оваквим питањима људи обично одлучују руководећи се пре свега лојалношћу и емоцијама. Аргументована расправа уступа место махању заставама.
Питањем сецесије бавио сам се годинама. Предавао сам о томе на универзитетима у САД, Бангладешу, Ирској и Шкотској. Сецесија је имала важно место у историјама свих тих земаља и студенти са којим сам се тамо сретао имали су доста тога да кажу о тој теми. Али ни после тих расправа нисам био ближи одговорима.
То не значи да нисам спреман да интуитивно донесем суд о том питању. Као што сам истакао у чланку који сам писао у време шкотског референдума, верујем да региони као што су Шкотска и Каталонија треба да имају право на отцепљење. Проблеми почињу када покушам да формулишем одговарајуће образложење за такав став. У литератури из политичке филозофије (што је моја област) проналазио сам фасцинантне књиге и радове на ову тему, али малобројни су аргументи које бих оценио као уверљиве. Тек сада, у покушају да објасним догађаје у Каталонији, чини ми се да имам јаснију представу о утемељењу мог про-сецесионистичког става. О томе ће бити више речи у наставку, али дозволите да прво опишем неке од уобичајених погрешних приступа.
Прво, ту је аргумент демократије. То је примарни аргумент многих каталонских сецесиониста. Каталонски председник Царлес Пуигдемонт тврди да је гласање о независности једноставно „израз демократске слободе“. Према том становишту, Каталонци имају право да одлуче о независности као што имају право да одлучују о сваком другом питању које их се тиче. Проблем с тим аргументом је то што унапред прихвата оно што би требало да буде предмет расправе: став да је бирачко тело Каталоније надлежно за доношење ове одлуке.
Друго бирачко тело које би морало имати право гласа у овом случају је сама Шпанија, јер питање независности се не тиче само становника Каталоније. Каталонска независност би имала значајне последице за шпанску економију и идентитет. Могућ је и домино ефекат који би се осетио у другим регионима, као што је Баскија која је тек недавно окончала дугогодишњи сецесионистички сукоб са централним властима.
Укратко, аргумент демократије не може решити оно што описујемо као „проблем симетрије“. Демократија се може употребити као аргумент и за и против отцепљења. Да би се оправдала сецесија мора се оправдати „асиметрија“: морамо објаснити зашто Каталонија, а не Шпанија као целина, има право да донесе ову одлуку.
Демократија није једино образложење које пати од проблема симетрије. Друго је право на национално самоодређење. Нема се шта замерити идеји да сваки народ има право да одлучује о својој будућности. Проблеми настају када је у игри више од једног народа. Каталонско самоодређење искључује шпанско самоодређење. Не можемо дати то право једној страни, а да га истовремено не ограничимо другој. Неки на то одговарају ударајући шаком о сто и узвикујући да „Каталонија није Шпанија“.
Ако постоје два засебна народа, онда оно што Шпанија чини учешћем у управљању каталонским пословима није самоодређење већ другоодређење. Али сама чињеница да људи користе поменути слоган показује колико је то питање контроверзно. Национални идентитет није физички мерљива величина. Нације постоје и деле се или преклапају у складу са интерсубјективним уверењима. Докле год у Каталонији и остатку Шпаније има људи који верују у некакву свеобухватну шпанску нацију, концепт права на национално самоодређење могу потезати и једна и друга страна. То није довољно чврста основа за сецесију.
Има ли аргумената који успевају да избегну проблем симетрије? Да, најамње два. Један је самоодбрана: идеја да група људи има право да се отцепи ако је угрожава нека дубока неправда. Такав аргумент може бити убедљив. Пошто су преживели Садама и Исис, и уз сву неизвесност која их чека у будућности, ирачки Курди могу утемељено изложити аргумент те врсте. Каталонија је нешто друго. Тачно је да је била изложена репресији под Франковим режимом, али упркос недостацима, модерна Шпанија је мирољубива либерална демократија. У погледу богатства, безбедности и слободе, то је једна од најуспешнијих земаља на планети.
Каталонски сецесионисти се жале да као један од најбогатијих региона у државни буџет дају више него што из њега добијају. Али та притужба не наилази на симпатије. Заправо, снаге левице које држе до једнакости и редистрибуције требало би да буду згрожене таквом аргументацијом. Постоје суптилније примедбе које се могу изнети на рачун фискалног система у Шпанији, али чак и ако их прихватимо, то се не може упоредити са неправдама које су починили Исис или Франков режим. Истина је, ситуација би се временом могла погоршати. Ако државно насиље виђено на дан референдума у Каталонији постане рутина, аргумент самоодбране ће добити на тежини. Надајмо се да то није пут којим идемо.
Други аргумент који заобилази проблем симетрије је слобода удруживања. За развој такве врсте аргумента потребан је филозоф. У овом случају државе се пореде са грађанским удружењима. Као што вама и вашим пријатељима не треба ничија дозвола да направите ново удружење или напустите старо, тако ни регионима није потребна дозвола државе да се отцепе. Проблем са овим аргументом је веома једноставан: понуђена аналогија не стоји. Државе нису клубови. Људи се не прикључују државама добровољно да би се бавили неким хобијем; грађани су принуђени да се повинују држави у интересу правде и мира. Државе постављају основна правила за све; у клубовима и удружењима људи се баве својим посебним интересовањима.
Ако Каталонци желе да се удружују, нико их у томе не спречава. Каталонија већ има безброј асоцијација и удружења, укључујући и она која покривају читав регион (Каталонски фудбалски савез, Каталонско удружење за научне информације и тако даље). Није им потребна држава као клуб, нити би то требало да желе. Држава као слободна асоцијација личи на родитеља који покушава да буде пријатељ уместо родитељ детету. Државе су нам потребне. Родитељи су нам потребни. Да бисмо очували личну аутономију, потребно је да спољни ауторитети одиграју своје задате улоге, а не да покушавају да буду нешто што нису.
Ниједан од тих аргумената ми не изгледа убедљиво. Зашто онда подржавам референдуме о независности? Неко време сам мислио да је најбољи аргумент прагматичан; „правило о гласању инсајдера“, у поређењу са алтернативама, најбољи је начин да се избегну сукоби. Али сада мислим да то није све. Важно је да као грађани осећамо повезаност са својом државом; да је видимо као легитимну или бар као не сасвим нелигитимну. Не зато што државе треба да личе на хоби клубове, већ баш зато што се од њих разликују. Државе примењују принуду. Говоре нам шта треба да радимо и кажњавају нас ако то одбијамо. Њихова принуда може бити оправдана. У томе се слажу сви осим анархиста.
Али важно је да када смо изложени принуди имамо јасну представу да она није сама себи циљ. Морамо бити у стању да када погледамо државу можемо да помислимо да је, на неки начин, то и наша држава. Државне институције са којима комуницирамо и закони којима се покоравамо морају изгледати блиско и прихватљиво; као да постоје због нас и друштва, а не због интереса неке спољашње силе. Ако држава, напротив, изгледа страно или непријатељски, тешко ћемо се у њој осећати као код куће.
Верујем да се након последњих догађаја све више Каталонаца осећа отуђено од шпанске државе. Спектакл довожења (дословно) шпанске полиције из других региона није допринео смиривању ситуације, јер је то личило на страну окупацију. Наравно, не осећају се сви у Каталонији отуђено. Хиљаде људи који су у Барселони изашли на митинг подршке јединству очигледно верују у легитимност Шпаније као државе. Зато је веома важно да се ствар разреши слободним и поштеним референдумом на коме ће сви Каталонци добити прилику да се изјасне.
Да ли „аргумент о отуђивању“ заобилази проблем симетрије? Верујем да је одговор позитиван. Чак и ако се Каталонија отцепи, шпанска економија ће можда претрпети штету и многи Шпанци ће бити дубоко погођени, али ће наставити да живе у оквиру шпанске државе коју већина њих прихвата као своју. То се не би могло рећи за Каталонце, уколико им референдум буде ускраћен.
Схватам да овај аргумент отвара бројна питања. Колико људи треба да се осећа отуђено да бисмо организовали референдум? И колико дубоко треба да буде њихово отуђење? Шта је са могућим трошковима сецесије, за оне унутар и оне изван региона који се отцепљује? Не можемо тражити апсолутно право на отцепљење, без обзира на цену – јер би то било апсурдно. И када висина цена поништава право на отцепљење?
Вероватно најтеже питање је проблем мањина унутар мањина. Узмимо као пример Вал д’Аран, област унутар Каталоније која показује снажну жељу да и сама постане независна. Ако се Каталонија отцепи, треба ли и њима одобрити референдум? Аргумент о отуђености каже да треба, али многи, укључујући и каталонске сецесионисте, немају разумевања за даља отцепљивања. Немам решење за то, јер је тема превише компликована.
Тако долазимо до последње важне ставке. Пошто је сецесија већ тако компликовано морално питање, веома је важно да обе стране покажу више поштовања једна за другу. Овде нема поделе на црне и беле. Сви смо у сивој зони разумног неслагања. Супротно изјавама водећих политичара, шпанска влада се не може поредити са Франком, ни каталонска са Хитлером. Стране у сукобу треба да одложе транспаренте и започну аргументовану расправу.
То можда посебно важи за Шпанију, јер шпанска влада има тенкове и полицију за разбијање демонстрација. Таква моћ доводи људе у искушење да је употребе. Шпанска влада упорно понавља – у чему јој се придружио и краљ – да је каталонска криза пре свега кривично-правно питање. Али то је далеко од истине. Да, референдумом су прекршени шпански закони, али данас је већ добро познато, из примера покрета за грађанска права и других великих покрета из прошлости, да разумни људи понекад крше закон с добрим разлогом. Не можемо их отписати као обичне криминалце. Заправо, када на референдум који сте прогласили за незаконит изађу и гласају милиони људи, то је најсигурнији знак да проблем који имате није правне, већ политичке природе.
Неколико напомена о библиографији:
Овај чланак се ослања на филозофску литературу о сецесији која је прилично обимна. Уместо да наводим комплетан списак извора, упутићу читаоце на неколико радова који су ми били посебно корисни. За одличан увод у филозофију сецесије погледајте одредницу Аллена Буцханана у Станфордској филозофској енциклопедији. Проблем са демократским аргументом који овде износим повезан је са често претресаним „проблемом граница“ у теорији демократије. За опис тог проблема и један од многих покушаја његовог решавања погледајте чланак Давида Миллера „Домен демократије“. Аргумент слободе удруживања испитивало је више филозофа, укључујући Цхристопхера Wеллмана у књизи Теорија сецесије: у прилог праву на политичко самоодређење. Аргумент отуђења који браним донекле је близак излагању Анние Стилз у „Деколонизацији и самоодређењу“.
Kieran Oberman, Open Democracy
