Др Милисав Станковић: Косово и Метохија – мит или стварност

Поделите:

Чланови породице Станковић, учесници ратова 1912. – 1918. 

Зашто се чини да је проблем КиМ компликован. Одговор је једноставан: због настојања тзв. међународне заједнице, оличене у ЕУ, да овај окупирани део Србије конституише као државу. Без обзира на то што се не придржава норми међународног права, Унија је свесна да без сагласности саме Србије тај нелегални акт не може бити легализован. Стога је вршен стални притисак на Србију да прихвати да се решавање овог проблема пренесе са УН на ЕУ, што су овдашње власти и прихватиле. Овде се ЕУ послужила триком: наметнула је тезу Србији да њен пут ка Унији нема алтернативу. Када се у томе успело, онда се из тога извлачио (не)логичан закључак да пошто Србија тежи да постане њена чланица, нема ништа природније него да своју судбину, укључујући ту и КиМ, веже за Унију. То је имало за последицу две ствари: заобиђена је Резолуција 1244 СБ УН, а наметнут је Бриселски споразум којим се крши Устав. Све што се касније догађало представљало је логичан след догађаја.

Наша страна није знала како да приступи решавању једног тако важног питања. То поткрепљује изјава амбасадора САД Мајкла Полта на ТВ Б92 (1. 4. 2007) да нико од србијанских званичника није тражио враћање суверенитета Србије над покрајином и да Србија није понудила план реинтеграције Косова! Како то објаснити? Одговор лежи у једном документу Владе Србије из 2007. ( тачка 4) који се односи на везе Косова са Београдом: „Нема потребе, па самим тим ни оправдања да покрајина у пуној мери буде представљена у Скупштини и Влади Србије”!

Наведена изјава америчког амбасадора, као и Резолуција 1244 СБ УН представљају путоказ који треба следити. Као што је познато, ова резолуција између осталог предвиђа две важне ствари: признаје Србији суверенитет над покрајином и за њу предвиђа „суштинску аутономију”.

Деловање ЕУ је било синхронизовано, и терминолошки и суштински. Наша страна је некритички прихватила терминологију попут „дијалог на релацији Београд–Приштина”, „нормализација односа”, „дијалог на највишем нивоу”, итд. То је код домаће јавности стварало утисак да су у питању два међународноправна субјекта, односно две државе. Тако је прикривана суштина, а то је пренос свих атрибута државности на привремене КиМ институције, укључујући све законодавне и уставне надлежности, што је у супротности са Уставом.

Дијалог треба наставити у оквиру ЕУ, с тим да њена улога буде стварно посредничка без наметања Србији улоге стране која стално чини уступке. Уколико би ЕУ и даље наставила да се понаша као до сада, онда ништа друго не преостаје већ да се тај „дијалог” прекине и инсистира да се он пренесе тамо где му је место, тј. у УН. Код таквог приступа би имао смисао састанак на врху. Њему би требало да претходи детаљна стручна анализа која би садржала концепт „суштинске аутономије” покрајине и њеног положаја у економско-правном систему Србије, уз активно учешће КиМ Албанаца, Срба и других етничких заједница у скупштини и Влади Србије. На тај састанак би требало позвати и представнике свих верских заједница, али и представнике КиМ институција, као и угледне интелектуалце са КиМ. Косово јесте света српска земља, али у њој има места за све.

За косовске јунаке, Бој на Косову 1389. није био мит, већ борба за опстанак. Ако се мисли на ратове 1912–1918. и ослобађање КиМ од турске окупације, онда за мога оца Борисава (на слици први слева), носиоца четири висока одликовања, његовог брата близанца Бранислава (умро у Скопљу 1914. од тифуса), и његова два брата од стрица (на слици у средини) КиМ такође нису били мит.

Oпуномоћени министар СМИП-а у пензији

Др Милисав Станковић

Поделите:

3 COMMENTS

  1. Београдска “Политика” од 25. jула 1965. године објавила је заглавље османског фермана и чланак Др. Бранка Перуничића под насловом „Заборављени докуменат о Косовском боју“, где дословно стоји:

    „У периоду свеопштег буђења народне свести, почев од Кочине крајине, па даље кроз цео деветнаести век, интересовање Срба за бој на Косову
    било је нарочито живо. Сходно томе, наш представник код турске владе у
    Цариграду, Константин Николајевић, потрудио се 1855. године да
    пронађе: шта турски писани извори казују о овом догађају. И, није узалуд
    трагао. Већ крајем исте године он је у рукама имао препис оригиналног
    фермана (заповести), који је Бајазит писао на Косову пољу, непосредно после
    погибије његовог оца Мурата. Ферманом овим јавља нови цар великом кадији у Бруси, Сулејман-беју, о исходу битке између Срба и Турака, па затим наставља:
    ‘Баш када смо највећу радост и задовољство уживали… онда је
    изненада Милош Копилић… отрован ханџар, који му је у рукама скривен био, неустрашиво на дично тело пресветлога цара управио’. У истом ферману Бајазит надаље саопштава поменутом кадији, да у сандуку шаље тело Муратово и налаже му, да га он лично тајно сахрани у Бруси, ‘како непријатељи не би били у стању штогод применити’.

    Ферман о коме је реч, преведен је у Цариграду на наш језик и заједно са његовом копијом на турском језику упутио је Николајевић – Алекси Симићу, министру иностраних дела кнежевине Србије у Београду. Оба ова документа, затим, Симић је доставио Стефану Стефановићу, председнику Државног савета, с молбом да се овај ‘важан акт’ преда на чување у Архиву Савета. А после тога, овај значајан историјски извор пао је у заборав. И, тек недавно, када сам у Државном архиву Социјалистичке Републике Србије истраживао податке за историју Београда, неочекивано пронажђох копију и превод
    наведеног фермана, међу архивским материјалом из прошлог века…“

    (Види: Др. Бранко Перуничић, Заборављени докуменат о Косовском боју, Политика, Београд, 25. јул 1965).

  2. Zbog pogreške ovaj komentar se nalazi na stranici člnka „Nikad ne čini drugome ono što ne bi želeo da drugi učine tebi“ – 20 Njmudrijih citata Konfučija

  3. Ми смо, на жалост, једини народ на свету који кроз народну поезију опева
    сопствену пропаст – “ПРОПАСТ ЦАРСТВА СРПСКОГ“?!
    Историјски није тако, али је народни песник тако сагледао тај историјски
    тренутак, и КЛЕТВУ, бачену на издјанике, оне који не дођу у Бој на Косово,
    учинио основним садржајем Косовског завета“.
    Лепо звучи, али лоше значи!
    Та песма, и клетва изречена у њој, генерацијама је била обавезно школскоо
    градиво ,и ко зна колико милиона пута је изговорена, и тако, несвесно,
    “инсталирана“ у народно памђење као модел понашања у сличним
    историјским ситуацијама, и увек резултирала НЕСЛОГОМ – ПОДЕЛОМ НА
    “ОБИЛИЋЕ“ – родољубе – и “БРАНКОВИЋЕ“ – издајнике.
    И док је Свети Сава са Неба благосиљао, дотле је Кнез Лазар са земље –
    прклињао?!
    Благослова Светога Саве, са Неба, не можемо се одрећи, а клетву Кнеза
    Лазара, са Земље, прпевати у Благослов Кнеза Лазара, са Неба и тако та
    два бласгослова објединити на добробит Православног рода србског –
    остварити благословено јединство НЕБЕСКЕ и ЗЕМАЉСКЕ СРБИЈЕ.
    Зато клетву треба препевати у благослов Кнеза Лазара, и објединити га
    са благословом Светог Саве изреченог у Светосавској химни.

    КНЕЗ ЛАЗАР:
    “Кад Лазару ситна књига дође,
    Књигу гледа, с мислима се бори.
    Да је коме стати па слушати
    Како кнеже Србе благосиља,
    Благосиља и у бој позива:
    „Ко је Србин и србскога рода,
    и од србске крви и колена,
    а дошао у бој на Косово,
    тај имао од срца порода,
    и мушкога и девојачкога!
    Од руке му све живо родило,
    и у пољу пшеница белица,
    и у брду винова лозица!
    Бог га гледо док му је колена!“

    СВЕТИ САВА:
    “С неба шаље благослов Свети отац Сава…
    ……………………………………………………“
    Препевом Лазареве клетве Бранковића /издајника/ у благослов
    Обилића /родољуба/ превазиђен је духовно-молитвени парадоск
    узношењамолитве Светом Кнезу Лазару, под куполом храма, и појања
    Његове клетве, уз гусле, у порти тог истог храма, после Свете Литургије
    и молебана Светом Кнезу Лазару.
    Неспојиво је било:
    “Свети Кнеже Лзаре: “Моли Бога за нас!“ – у храму, за време Богослужења,
    и: “Љуто куне србски Кнез Лазаре …“ , отпојано уз гусле у порти, дворишту
    тог истог храма, у размаку од пар сати!
    Сада су благослови обједињени – и Светог Саве и Светог Кнеза Лазара – и
    отпослати из Небеске Србије – Земаљској Србији!

    Дrаган Славнић

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here