Mr Danijel Igrec: : „Srbi su krivi za sve“ – glavna ideološka mantra slovenačkog novinarstva

Podelite:

Pre nekoliko dana u javnost je isplivala vest da je izvesna Dijana Đuđić, preduzetnica iz Prijedora (Republika Srpska) opozicionoj Slovenačkoj demokratskoj partiji Janeza Janše (istog onog koji je tokom 90- ih bio najglasniji pristalica „borbe protiv velikosrpske agresije“ i jedan od kreatora „administrativnog etničkog čišćenja“ Srba iz registra stanovništva u Sloveniji) pozajmila čak 450 hiljada eura. Novac je, kako stoji u saopštenju Janševe SDS, dat za potrebe kampanje za predstojeće parlamentarne izbore u Sloveniji.

Ovaj događaj poprilično je uzdrmao političku scenu u Sloveniji i otvorio pitanje problematike finansiranja domaćih političkih partija iz inostranstva. Međutim, ono na šta želim da ukažem u svom razmišljanju nije pitanje zakonitosti ovakvog načina kreditiranja političkih partija (time treba da se pozabave nadležni organi u Sloveniji) niti pitanje koliko ova novčana transakcija možda ima veze sa željom određenih opozicionih struktura u Srpkoj da vlast u Sloveniji osvoji izrazito antisrpski nastrojena politička garnitura koja će aktivno napadati suverenističku politiku koju sprovodi aktuelno državno rukovodstvo u Banjaluci sa predsednikom Dodikom na čelu. Svrha ovog teksta je da upozori na višegodišnji omalovažavajući i neprofesionalni odnos slovenačkog novinarstva kada su u pitanju teme koje se na ovaj ili onaj način vezuju za Srbe i Srbiju.

U najvećem liberalno-levičarskom glasilu, slovenačkoj „Mladini„, prošle nedelje je na naslovnoj strani osvanula slika Janeza Janše na kojoj je on prikazan kao slovenački „Al Kapone„, oko njega padaju evri, a sve to prati udarni naslov: „SRPSKA POSLA„. Za prosečnog slovenačkog čitaoca reklo bi se uobičajene reči, na koje je on već navikao i koje kod njega samo učvršćuju mišljenje da je sve loše što se dešava u slovenačkoj politici, ekonomiji i kulturi neminovno povezano sa „južnjacima“, sa Srbima i Srbijom. Takvoj klimi doprinela je upravo pogrešna politika slovenačke vrhuške sa kraja prošlog veka koja je permanentnim političkim i medijskim satanizovanjem tadašnje SRJ kod ogromnog dela slovenačke javnosti stvorila određeni odboj ne samo prema Srbiji kao državi već, što je mnogo gore, odboj prema Srbima kao građanima Slovenije, odboj prema svemu srpskom.

Posledica takve atmosfere je i pomenuti naslov sa kojim je propraćena slika čoveka koji je za vreme raspada SFRJ ilegalno dobavljao oružje mudžahedinima u BiH u njihovoj borbi protiv srpskog stanovništva. Cilj ovakvog licemerja i besmisla je više nego očigledan; cilj je da se sumnjiva pozajmica od strane Dijane Đuđić (a time i svo ostalo, inače dokazano nečedno, delovanje Slovenačke demokratske partije) dovede u vezu sa Srbima – da se Srbi slovenačkoj javnosti (po hiljaditi put) predstave kao ozloglašeni „otpadnici od zakona“, kao faktor kriminalizacije slovenačke politike, kao jedini (mogući) saradnici svih onih u čiji politički angažman su umešani strani i domaći tajkunski novac i određene kriminalne strukture.

Odrednica „srpska posla“ koja u ovom kontekstu ima izrazito negativan prizvuk služi upravo zato da bi se radnje poput finansijsko-političkih malverzacija, mutnih poslova u sferi visoke politike i biznisa prikazale kao karakteristika, svojstvena isključivo „balkanskom (srpskom) mentalitetu„; kao stvari koje su moguće jedino i samo u „orijentalnom srpskom društvu, društvu bezgranične korupcije, autokratskih režima i potpunom odsustvu pravne države„.

Ovo nije prvi put da slovenački mediji na ovakav način demonizuju Srbe, etiketirajući ih kao grupu necivilizovanih, neemancipovanih varvara, provinciju kojoj metropolitanski Brisel tek treba da otkrije civilizaciju. Takva zapadnjačka vizura Srba i Srbije od strane vodećih slovenačkih medija rukovodi se samo jednim pravilom: „Srbi su uvek i svuda krivi za sve!“.

Ovo je samo jedan od (inače mnogobrojnih i brutalnih) primera histerične srbofobije koja ni nakon čitavih 28 godina nije splasnula u slovenačkim medijima. Iako u njihovim međusobnim odnosima vlada netrpeljivost zbog pripadnosti različitim ideološko-političkim taborima, koji stoje iza njihove uređivačke politike liberalno-desničarske i anarho-levičarske medije ipak povezuje jedna zajednička komponenta; zapadni, duboko antisrpski šovinizam.

Taj šovinizam dobio je svoj konkretni pojavni oblik u slovenačkim (i generalno u zapadnim) medijima upravo kroz nametanje priče o Srbima kao „lošim momcima“, koji u državama gde žive uvek važe za predvodnike političkog podzemlja; za uticajne mafijšake boseve i „stričeve iz pozadine“ koji vuču konce u politici, truju društvo svojim „balkanskim primitivizmom“ i „ugrožavaju tekovine borbe za samostalnu i nezavisnu Sloveniju“.

Taj šovinizam najviše se ispoljavao u javnosti početkom i sredinom devedesetih godina, kada je faktički celokupna medijska mašinerija u Sloveniji sledila tadašnji izrazito antimiloševićevski i antijugoslovenski kurs, koji je zauzela zvanična Ljubljana. U to vreme bilo je naprosto nemoguće zamisliti da jedan običan dan prođe bez medijske demonizacije tadašnjeg državnog rukovodstva u Beogradu koju je najviše od svih udarno sprovodila upravo „Mladina„.

U malom moru tekstova, pisanih u duhu antisrpskog narativa, prednjačili su oni kroz koje je srpski predsednik prikazivan kao poslednji balkanski diktator koji sprečava „razvijenije severne republike“ da krenu putem „napredne Evrope„. „Mladina“ je, ne skrivajući simpatije prema albanskoj iredenti, redovno objavljivala izveštaje o dešavanjima na Kosovu i Metohiji u kojima je kosovske Albance prikazivala kao „najugroženiju nacionalnu zajednicu u Evropi“, a tadašnje srpske vlasti maltene kao „personifikaciju čistog zla“. Separatističko-terorističko delovanje zločinačke OVK protiv Srbije i njenog naroda prikazivano je u redovima slovenačkih medija kao „borba za slobodu i ustanak protiv zatiranja prava albanskog naroda“, a svaka priča o krizi u južnoj srpskoj pokrajini svodila se na pokušaje da se opravdaju težnje Prištine za jednostranom secesijom.

Svaka moguća prilika korišćena je da se borba za očuvanje i zaštitu srpskog naroda na području bivše Jugoslavije predstavi kao „sprovođenje srpskog hegemonizma nad potlačenim nesrpskim stanovništvom nekadašnje zajedničke države„. Drugim rečima, vođen je pravi mali medijsko-psihološki rat protiv Srbije i njenog naroda, rat uperen u izvrtanje istorijskih činjenica i nametanje lažne slike o Srbima kao glavnim krivcima za raspad Jugoslavije, o Srbima kao stalnom faktoru destabilizacije regiona, o Srbima kao naslednicima Hitlerove politike na Balkanu. Cilj je bio da se srpskoj državi uskrati pravo na odbranu svojih legitimnih interesa, da se Srbima uskrati pravo na samoopredeljenje, da se delegitimizuje državno pravo srpskog naroda na njegove istorijske teritorije. Ukratko, da se odbrambeni rat Srba (a on je to zaista i bio) predstavi kao osvajački pohod na zemlje ostalih jugoslovenskih naroda.

Umesto da jednom za svagda raskrste sa takvom izopačenom paradigmom, prekinu sa antisrpskom propagandom, (jer to na kraju krajeva ni jednom narodu ni državi nije od koristi) i okrenu se objektivnom izveštavanju, zasnovanom ne na ksenofobiji i predrasudama već na činjenicama slovenački mediji nastavljaju po starom. Kada će jednom shvatiti da su korupcija, politički kriminal i nedostatak pravne države opšte pojave, prisutne na ovaj ili onaj način u svakoj zemlji na svetu; shvatiti da to nisu proizvodi nekakvog velikosrpskog pogleda na svet, a naročito ne ključna karakteristika naroda koji je, uzgred da podsetimo, među prvima zbacio okove feudalizma sa svog vrata, mnogo pre nego što je to učinila „evropska Slovenija„, tada još uvek zarobljena u kandžama austrougarske carevine.

Vreme je da slovenačka politička i medijska scena promene svoju percepciju Srba i svoj pristup u odnosima prema Srbiji. Vreme je da slovenačka (intelektualna i šira društvena) javnost jednom za svagda odbaci štetan i nikome potreban antisrpski diskurs. Vreme je za strateško regionalno partnerstvo, za redefiniciju i reviziju naših međusobnih odnosa, za pružanje ruke srpskom narodu, koji je iznedrio mnoge koji su svoje živote utkali u borbu za slobodu Slovenaca u oba svetska rata. Setimo se samo reči slavnog slovenačkog generala Rudolfa Maistra o presudnoj ulozi srpskih vojnika u odbrani slovenačkih teritorija od germanske invazije i shvatićemo da te slobode ne bi ni bilo bez žrtve srpskog seljaka i srpskog domaćina, koji slovenačkim medijima danas služe za podsmeh, kao sinonim za sve loše i negativno, umesto da oni budu uzor i simbol duha nepokleka, koji bi i Slovencima dobro došao u vremenima opasne autokratizacije Evropske unije.

 

 

Mr Danijel Igrec

VIDOVDAN

Podelite:

3 COMMENTS

  1. Ma ko im jebe mater. Bliski su nam koliko i Slovaci, znaci ni malo. Vise imam pozitivnih osecanja prema Luksemburgu nego prema Sloveniji. Niti me zanimaju, nit prolazim na tu stranu.

  2. Slovenci su suviše nevažni da bis e nešto pitali. Ako im je takva uređivačka politika – to znači da je neko iz Berlina-Brisela-Vašingtona stisnuo takvo dugme i nema promene dok taj ne otkoči, a to je na Sv.Nikad. Neverovatni su samo naši jugo-nostalgičari što za svakoga imaju razumevanja i leba i soli, osim za svoje sunarodnike.

  3. Ništa novo kada su oni u pitanju. Vojsku sam služio u JNA, i bio sam postavljen u Sloveniji. A Slovenci ? Gledali su nas još tada kao na neku okupacionu vojsku. Nisu mogli očima da nas smisle (naravno, ne svi, ali mnogi). Pitanje da li oni imaju svoj identitet. Živeli su pod Nemcima hiljadu godina. Njihov mentalitet su pridobili. Do stvaranja prve Jugoslavije, bili su najsiromašniji deo Austro-Ugarske imperije. Tokom druge Jugoslavije su se obogatili. Malo im bilo. Hteli su Zapad, i još više. Dobili su EU. Sada kukaju da ih pljačkaju i čak nam savetuju da u EU ne ulazimo. Za to nam ne treba njihov savet.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here