Петар Гордић: Апел између Антићевог „прагматизма“ и Ковићеве „филозофије“

Поделите:

Не знам да ли је Милош Дојчиновић свој текст «Не заборавимо Косовску идеју» (1) писао под утицајем Апела за одбрану Косова и Метохије (2), а потом и ујдурме која се након њега одвијала (епизода са Митрополитом Амфилохијем и брутална „полемика“ Ковић-Антић-Копривица), али ја сам тај текст читао као „наставак“ или разраду ове приче. „Тон“ Дојчиновићевог текста је такав да се чини да он рашчлањује неке претпоставке Апела. Штавише, тај текст у једном смислу одговара на питање „Шта се дешава када грађани читају Апел?“ О чему размишљају, шта осећају, како дискутују о том тексту … дакле, размисле, промисле, кажу … да ли и ураде? Живимо ли у складу са тим идејама или их се сетимо само пред неке тешке тренутке?

Потписао сам Апел! Иницирала га је странка којој у последње време нисам наклоњен, но то нема везе са тиме да ли га треба потписати. Потписао га је онај део интелектуалне елите коме сам наклоњен. Покренут је у право невреме – када се „путем дијалога“ спрема „тај страшни потпис“ на „правно обавезујући документ“. На крају, слажем се са свим што у њему пише. Састављачи су «погодили» у центар, у душе, у савест, у личност. То су главни разлози због којих сам потписао Апел и немам дилему око тога да ли је то требало урадити. Имам једну дилему око значења тог текста и интерпретирања шта он заправо значи.

Текст Милоша Дојчиновића «Не заборавимо Косовску идеју» ми је појачао ту дилему, мотивишући ме да саставим овај текст. Прочитао сам Апел, размислио о њему, разговарао са људима, изнео неке бојазни, онда је Владика Амфилохије својом изјавом направио дар-мар, … након тога је Чедомир Антић написао текст «Црква и алтернатива» (3) и то ми је појачало сумњу у Апел. Онда прочитам Дојчиновићев текст – он ми врати веру у Апел! У чему је, онда, проблем? Управо у ономе што је Антић на једном месту написао – и Апел и Дојчиновићев текст су више теоријски или филозофски (у једном грубом и општенародном смислу те речи) него политички. Политика је план за акцију, за деловање … Постоје политичке теорије, науке, идеје и филозофије, али политика није филозофија. Она је делање, а у Апелу и Дојчиновићевом тексту тог делатног има у траговима. Прагматизам Чедомира Антића (присутан иначе у његовим текстовима) није замена за овакву «фолк филозофију народних мудрости». Али прагматизам као такав, као особина политике свакако мора бити инволвиран у ову врсту докумената. У Апелу не може бити образложења, то је разумљиво. Она би требало да уследе накнадно – на трибинама, предавањима, конкретним политичким платформама. И ово је могао да буде део одговора на Антићев текст, али …

Милош Ковић је човек кога са задовољством слушам и читам последњих десет година. Један је од ретких поштених, пристојних, прибраних и приземљених интелектуалаца на српском «небу». Није му требала партија, клан или интересна група да научно напредује што је за сваку похвалу. У последњој полемици са Чедомиром Антићем је, из неког разлога, претерао. У одговору (4) на текст «Црква и алтернатива», Ковић најпре криво тумачи приговор Антића да Апелу, с обзиром да су га писали политичари а не филозофи, фали политичка димензија (шта конкретно урадити у наредних неколико година). Можда ја грешим, али ја сам то тако разумео. Антић није желео да нагласи неспособност аутора Апела за дубље увиде о одбрани КиМ, него је написао да би у политичком тексту (чији су аутори политичари) требало рећи «како ћемо сада (…) то у пракси чинити». Потом професор Ковић напада Антића да подржава одрицање од КиМ. Један део тог текста заиста нагиње ка овом решењу. Антићев прагматизам је ту надвладао његово, доста пута показано, родољубље. Када Антић, без ограда и опреза, каже да су се «наши стари одрицали светих српских земаља …» и додаје да им је после тога кренуло набоље, онда се и нама (непрофесионалним историчарима, а патриотама) «диже коса на глави». Ковић је, прочитавши ово, «полудео» и острашћено одговорио. Тај сукоб је првенствено политички (и један и други су сада «партијски војници» и политички противници) и лични (предају на катедри за историју Филозофског факултета у Београду), па тек онда историјски. Изашло је на видело много тога што нема везе са Апелом! А у последњем Ковићевом тексту (5) се види да је у позадини нека врста освете због Антићевог «рада» на избацивању старијих колега са факултета. Немојте се, поштовани професоре Ковићу, љутити, али ви прво кажете да нећете ићи на терен увреда, па изрекнете ову велику увреду. Нисам Антићев адвокат, нити следбеник, али могла је полемика имати мало другачији тон. Професоре Ковићу, ви сте човек због кога овај Апел нисам назвао салонским, од кога сам очекивао да у тексту напише ствари које говори задњу деценију. Ви сте човек коме није тешко да држи предавања и трибине на КиМ, у ЦГ, у РС, да пише текстове (на пример овај фељтон (6)), да води полемике, да одговара на питања, ви сте и војник из првих редова и командант одбране, ви сте историчар на терену, неко ко има искуство и асфалта и папира, и улице и библиотеке. Ви сте залог да тај Апел није само слово на папиру, а не странка која га је предложила и чије боје браните. Апел јесте добар одговор на «политичку шарену лажу» звану Дијалог о КиМ, али «није Свето писмо», имамо право да мислимо о њему, да питамо, да разјаснимо недоумице. Управо према оној Саборности коју често помињете, али коју је у горепоменутој полемици надјачало нешто друго. Као што Дојчиновић рече у свом тексту – треба да се уједињујемо – али је претпоставка тога да можемо слободно да се изражавамо, да без «баласта, привезака и репова» у то јединство улазимо. Имамо ли право да питамо како ће ДСС, који сарађује са СНСом и који се трансформисао на један крајње сумњив начин, како мисле да спроведу Апел у дело. Имамо ли право да питамо како оволико Владика потписа Апел, а Патријарх рече ономад – да нас је Бог благословио Вучићем! Шта је стварни став Цркве, ако га уопште има? То су нека нормална питања, служе да разјасне ствари, невезано од тога за кога ми «навијамо». Слажем се да није исто када их поставим ја и када их постави Чедомир Антић, који вам је политички опонент, али опет кажем – питања се не смеју суспендовати.

Иако се не слажем са експлицирањем његове критике и историјским паралелама које прави, Чедомир Антић је био јасан у следећем – предлог замрзавања конфликта је без одговора на питање «Како то урадити?» мртво слово на папиру. Апел заиста није политичка алтернатива! Јесте ако под њим мислимо само непотписивање, а под планом власти само потписивање споразума са Приштином. Власт на свом плану ради годинама, толико је потеза, акција и потписа пре овог, и након овог најважнијег потписа (ако до њега дође) ће тек да раде. Замислимо да Апел заиста одгоди/спречи потпис? Шта онда? До каквих би то последица довело? Како да утичемо да буду повољније по нас? Нама филозофима често (понекад и са добрим разлогом) пребацују бескорисност, непрактичност и решења која нису у складу са реалношћу. Филозофи «лутају» по границама мишљења и често се губе у «метафизичким маглама» (израз који је једном приликом употребио професор Коста Дошен). Али таква је природа филозофског позива! Политички предлози за разлику од филозофских морају УВЕК бити конкретни. Потпис и крајњи споразум нису безначајни. Да јесу, не би «нас» оволико „гњечили“ да то потпишемо. Али апеловати да до тога не дође значи само апеловати и ништа више! То није алтернатива политици коју владајућа врхушка води. Замрзнути конфликт? Вратити решавање проблема у УН? Све то подржавам, све је прихватљиво, разумно, достојанствено, али како? Можемо да замрзавамо шта хоћемо, али шта ћемо ако крену да убијају људе, ако крену да краду, пљачкају, пале куће и цркве … Хоћемо ли апеловати на међународну заједницу да то спречи? Решења – практична, реална и одржива – то је оно што нам сада треба више него Апели и њихове пратеће анализе. Ако нам је ИТ сектор успешан као што кажу, можда би требало да дамо програмерима да напишу «програм за Косово»! Програм или ради или не ради, а Апел је без тог додатка као неко пренемагање, упозоравање, мољакање, што би се рекло «може бити, али не мора да значи» … Апел је своју улогу добро одрадио, време је да се покажу зуби! Не црвене линије, не звездице, не безалтернативни мир и стабилност, него зуби!!! Да све ово што пише у Апелу претворимо у упутства, у политику и да се то спроводи … На пример, сви ми који смо потписали Апел, шта бисмо урадили да до тог потписа дође сутра!!! Има ли неко јасну идеју шта би он лично урадио? Да ли би га водиле косовске идеје које је Дојчиновић побројао или би се само мало наљутио, посвађао са телевизором, написао нови текст или љутити коментар, и сутра нерасположен отишао на посао. Да ли нам је «маца појела» и језик и идеје! Хајдемо сад мало у метафизичке маглице … Ми за Видовдан не славимо само битку на Косову и идеје, митове, епске песме, јунаке, итд, који су из ње произашли, него најпре Светог Кнеза Лазара који је донео одлуку да ту битку води. У данашњем времену медија, комуникација, технологија, туризма, и разних других области живота, наше расуђивање је другачије. Ми живимо другачије, мислимо другачије, све се брзо мења и трансформише. Све бледи и пролази, али Светост не бледи. А Лазар је Свет не због својих мисли и идеја, него због свог дела (одлуке на отпор, на слободу, на своју жртву). Дакле, Светост је темељ Предања (онога што је Дојчиновић побројао и чему нас професор Ковић годинама подучава и надахњује). А Светост је реалитет, па се тек онда идејно обрађује. Свети Кнез Лазар, а не идеја о њему, песма о њему, битка у којој је погинуо, него он – он је и даље са нама! Жив, стваран, реалнији је и од Марка Ђурића и од свих нас – све ће да нас надживи! Реалнији је и од ове «реалне Србије» и тренутне «реалне политике» коју стално супротстављају неким њиховим небеским панданима. Свети Кнез Лазар је «лидер» небеске Србије! То је она спознаја до које нас метафизика доводи, а то што ми у свакодневици веру и косовске идеје преточимо у једно успутно «Оче наш» и неколико историјских и традиционалних изрека је сасвим друга ствар. Рекох да није, али чак и да Светост јесте идеја, да ли би то нешто променило. Већину нас, и то опет индиректно рече Чедомир Антић, води трбух и воља вође, пре свих идеја и идеала. Што рече Слободан Антонић у једном свом тексту «да је мачку предложио за премијера тешко да је не би изгласали!»

Да је све то што у ова два текста пише нама заиста толико важно и да је део нас, зар мислите да бисмо били ту где јесмо! А да је све то у међувремену постало део нас, сви би ми копали ровове испод Копаоника, двапут годишње ишли у Раваницу да се поклонимо Светом Кнезу, издвајали од сваког фискалног рачуна и трансакције по један динар за Косово и Метохију – али не за тракторе – него за истину. За историчаре и археологе (који ће да откривају и пишу шта је тамо било), за правнике (који ће да воде правне и дипломатске битке), за теологе (који треба да траже да се црквена имовина на КиМ врати СПЦ), за официре и стратеге (који ће да живе за то да границу врате једном за свагда тамо где јој је место). Радили, макар и конспиративно, за то да КиМ буде део Србије. Не само за Србе и њихова права на КиМ, него за право државе Србије на своју територију. Парафразираћу на крају, иако ће ми то многи замерити, покојног Зорана Ђинђића: Ми смо се као држава мало еманциповали у последњих пар година, реформишемо се, поправили смо репутацију на светској сцени, ја као премијер се борим за демократију и људска права (…) спреман сам да уложим сав свој углед и репутацију коју у свету имам да ово питање решим. Али не само да решим права Срба у оквирима КиМ, него и право ДРЖАВЕ СРБИЈЕ на КиМ! (7)

Какaв год био, за ове данас Ђинђић је мера ствари! Да ли ико од оних који му полажу венце на гроб и своје предизборне радње правдају његовим именом има у виду да је ово Ђинђић изговорио неколико дана пре него што је убијен.

На крају, нисмо ми ни Грци ни Израелци, него Срби. Расрбљени и расрбљавани! И за то расрбљавање смо једним делом и само криви. Хвала професору Ковићу, и свима који следе његов пример, што покушавају да нам учврсте предање и пољуљане темеље. Верујем да исто то на неки свој начин ради и професор Антић.

  1. http://vidovdan.org/%D0%B0%D0%BA%D1%82%D1%83%D0%B5%D0%BB%D0%BD%D0%BE/milos-dojcinovic-ne-zaboravimo-kosovsku-ideju/?script=cir

  2. https://www.neodustajemo.rs/

  3. https://stanjestvari.com/2018/01/15/antic-crkva-i alternativa/?blogsub=confirmed#blog_subscription-2

  4. https://stanjestvari.com/2018/01/16/kovic-velika-albanija-nema-alternativu/

  5. https://stanjestvari.com/2018/01/30/kovic-krokodilske-suze-cedomira-antica/

  6. http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:581133-Sami-stvorili-drzavu

  7. https://www.youtube.com/watch?v=sqffTPzBrxI

Петар Гордић, филозоф

Поделите:

7 COMMENTS

  1. ne branimo „svetost“, istorijsko ishodiste nase drzave, identitet, mi branimo opstost (filozofiju), ne identitet kao razliku od drugih, vec kao istost sa drugima, to da smo drzava kao i svaka druga, da imamo pravo kao i svaka druga, da nismo uradili nista zbog cega bi bili „jedinstven slucaj“ (i jedinstven slucaj je jedinstven po necemu, pa onda i nesto drugo moze da ima te osobine, zato u pravu jedinstveni slucajevi postaju samo daljna odredjenja pravila).To sto nas identitet, nasa obicajnost nije dostigla do ovog nivoa identiteta identiteta i razlike, do opstosti, do zakona, pa autor kao aktivnost pominje politiku, ima posledice da danas identitetska pitanja branimo pravnom prinudom (cirilicu) ili medjunarodnim pravom(KiM)

  2. politicka aktivnost ne moze da dovodi u pitanje (apstrakcije) suverenitet i teritorijalni integritet, ni u formi izjava, ni u pisanoj formi(politickog programa), jer je to zakonom zabranjeno.Ali, tamo gde je filozofija nesto o cemu se izjasnjava Kosta Dosen, a politika aktivnost, bilo sta moze biti pitanje, pa i referendum o prihvatanju nasilnog otimanja dela teritorije (slobodno prihvatanje okupacije!!!!????), odricanje od suvereniteta i teritorijalnog integriteta, da bi se on ponovo (zbog cega?)uspostavljao u novom ustavu!!!???Civilizovanost jednog naroda se meri time koliko su mu udaljeni konkretni zivot i „apstrakcije“, pa neki bombarduju po svetu zbog „ljudskih prava“, a drugi brane pravo/zakon pricom o „svetosti“.

  3. je zagovornik nezavisnog KiM, samo pod parolom podele (ne deli se KiM, nije to Arktik, nego Srbija), da prvo u javnosti prodje, zakonom zabranjen, diskurs o tome da je suverenitet deljiv, pa da se predje na procente na koje je deljiv, pa kada Servi progutaju da 72,6% KiM treba da dobije nezavisnost, lako ce onda progutati da i ostalih 23,4% treba da dobiju nezavisnost.Druga, jos gora, posledica prica o podeli je sto se odbacuje princip suvereniteta, a uvodi princip ko je gde vecina, toga i teritorija.Recimo da se KiM podeli(deli se Srbija) i Srbiji pripadne 99,9% teritorije, a Albancima 0,1, tri sela uz granicu.Zasto isti princip ne bi vazio i za tri bugarska sela uz granicu sa BUL ili tri madjarska, bosnjacka…

  4. raditi je pitanje koje otkriva svu bedu ne samo danasnje Srbije.Odgovor je prost, drzati se prava, ustava, rezolucije 1244, Helsinske povelje, Badinterove komisije.Ako se ovaj odgovor cini slabim, to je zato sto Srbija nikada nije bila pravna drzava, vladavina zakona, bez korakcije sa strane od politicke aktivnosti, sto ju je i cinilo slabom za ukidanje ovog rascepa politike i prava u sirim ideoloskim konceptima.Nauceni da zivimo u poretku u kojem je bitno koga znas, dakle pozicija, moc, delanje, a ne zakon, naucili smo da je pravo nesto slabo, beznacajno.Zato se postavlja pitanje sta raditi, zato se ovaj odgovor cini beznacajnim, zato se filozofija smatra „misljenjem, a politika aktivnoscu, zato smo izgubili gotovo sve sto nam cini identitet (cirilicu, KiM, Makedoniju, jezik nam se raspao na BHSCG, institucije Srbije moraju da prevode na „bosnjacki…)

  5. je trebalo krivicno goniti sve koji narusavaju suverenitet svojim izjavama o izgubljenom KiM(evo malo filozofije:nesto moze biti izgubljeno samo za nekog, novcanik se ne gubi, tu je gde je, izgubljen je za tebe, za mene nije, cekam da prestanes da ga trazis, pa da ga uzmem i izvadim novac, zato je bitno stvoriti uverenje da je za nas KiM izgubljeno, pa i da jeste, tu je Ustav koji apstrahuje perspektivu za-nas, ukljucujuci perspektivu i onih kojih vise nema i onih koji ce tek doci, suverenitet i teritorijalni integritet nije stvar nase perspektive, svodjenje stvarnosti na sadasnju perspektivu je osobina nezakonitih poredaka i obicno se radi o perspektivi vodje, sada velikosrbina, u drugom sada europejca)

  6. je izbeci bilo kakve pregovore sa „pudjdemonima“, ali ,avaj, opet je tu ideologija koja ce da resi nase unutrasnje probleme i koja zahteva politicku aktivnost mimo prava, krsenje ustava, a to je, naravno, EU.Vecito vracanje istog.

  7. Хвала на исцрпним и конструктивним коментарима!
    Због оваквих реакција и вреди писати, иако се не слажем са свим што сте рекли.
    Вашим коментарима фали потпис.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here