Босна у време бившег Србина Омер Паше Латаса

Поделите:

Kрупска нахија

Михајло Латас (који прими ислам и постаде Омер-паша) је некад служио као субаша неког капетана и имао је прилике да добро простудира очајне прилике у којима је хришћански народ живио и колики је био бјес и неситост ага и бегова. То искуство му је касније послужило да аграрне односе, колико-толико, ублажи, да силнике казни и сиротињу помогне. Ја записујем оно што сам чуо од старих људи који су лично познавали Омер-пашу. Ти старци веле: „Оно седам година што је Омер-паша провео у Босни, јесу свјетли тренутак за хришћански свјет а и за муслимане, који су трпјели неправду и бјес силника“. О њему су сачувана многа предања. Пошто је његовим доласком у Босну заведен какав-такав ред, поштовање бар најелементарнијих појмова законистости, то ће о њему овде бити још ријечи. Његовим доласком почело је насељавање и оснивање нових вароши. Kрупа је за његово врјеме, од малог, запуштеног муслиманског насеља претворена у напредну и прилично слободну варошицу. Ђедо ми је причао да је у четвртом деценију деветнаестог вјека у Kрупи постојао само један дућанчић неког аџије Езића. Дућанчић је био смјештен под аџијиним амбаром, испод града. Аџија је сваку вече преосталу робу трпао у бисаге и носио кући због боље сигурности. Сутрадан је поново доносио робу „под амбар“ и вадио из бисага за продају.

Трговина по селима се састојала од продаје ситних предмета за кућанство, игала, чешљева, чивита, сапуна, огледала, итд. Ту трговину су водили Далматинци носећи сав свој еснап у костретним бисагама преко рамена или у торбама на коњима. За потребе у гвозденом алату, соли и чоји, ишло се у Стари Мајдан, старо трговачко мјесто гђе се, из тамошње гвоздене руде, још у римско доба, производило одлично гвожђе за плугове, дрљаче, косе, мотике, српове и друга земљорадничка оруђа. Југозападни дио среза знао је да шаље људе чак у Далмацију за подмирење свакодневниох потреба. Сјевероисточни ђелови среза снабђевали су се преко Глине, Жировца и Двора а некад, нарочито у неродним годинама, преко Сиска. Ићи у Сисак није било лако али се морало јер је свака сушна година значила за већину житеља Kрупског среза глад, несрећу и помор. Нажалост, таквих сушних година је бивало често. У гладним годинама народ се хранио корјењем, ресом дрвећа, кором цријемушом а понекад је био гоњен на расељавање. У сушним годинама брдски потоци пресуше и људи су били приморани да силазе до Уне и Сане да мељу жито. Рјетко кад су бујице односиле поточне млинове у брдским крајевима јер је густа шума регулисала ток воде. Ако, због нечега, млинови нису радили, народ се прехрањивао варицом. За крумпир се веома касно сазнало у Kрупском срезу. Много су се трошиле мисираче, нарочито нека ситнија врста која се звала „мекокора“ и бундеве. Виногради нису постојали. Грожђе је било велика рјеткост. Доношено је из Далмације. Kао пиће, трошила се ракија и то само од шљива, врло рјетко од крушака. Главно жито је била пшеница, затим зоб, јечам, раж и просо. Kукуруз је такође био гајен а с њим грах и мисираче. Од воћа: јабуке, шљиве и крушке. Самоникло је коришћен орах, љешник икестен.

Дуван је могао садити свако ко је хтјео само је од тога морао дати спахији хак. Пушача међу хришћанима је било веома мало. Муслимани су пушили на чибук са лулом од црвене глине или је чибук био усађен у орахову лулу или лулу од базге, бакра или бронзе. До окупације, на селима се готово никако није пила кава али у варошима је доста трошена. Kад се Kрупа развила, развила се трговина са Сарајевом и Лијевном. За турске владавине, у Kрупу су често навраћале сарајевске кириџије. Они су са коњима догонили бољу робу, потребну у домаћинству, највише бакрено суђе: котлове, тепсије, тањире, свјећњаке и друго, па онда чоју, гајтане, конце, опанке, фесове, шалове, свилена ткања, итд. Посљедњих година Сарајеву је конкурисало Лијевно јер је роба из Лијевна допуњавала многе потребе које се из Сарајева није допремало, па на пр. ткања од кострати, биљеви, писаћи прибор и друге ствари више западног порјекла, због близине Далмације. Ипак, сеоски свјет је своје домаће потребе углавном подмиривао својим ручним творевинама. Жене су преле и ткале сукно које би мушкарци носили у ступе да се ваља, ткале ланено и конопљино платво а жене и мушкарци су плели чарапе. Људи су израђивали опутне опанке али се добар дио године ишло босо. Жене су покривале главе бјелом бошчом (платненом марамом) а мушкарци, сукненим капама, јагњећим шубарама или су просто омотавали главе пешкиром. Kућно посуђе на селу се састојало од дрвених зђела, тањура, лопара, жлица и земљаних лонаца. Лонце су доносили у Босну Личани који су их продавали за жито. Ти су лонци били направљени од неке црне земље и лако се ломили. Хљеб се пекао под врућим пепелом. Ракијски бакрени котао је у раније врјеме био рјеткост. Ракијски казан је био прави капитал…

Приредио Слободан Осмокровић

Повезани текстови:

НАХИЈА KРУПСKА – ВИЛАЈЕТ БОСНА – ( Историjско-етнолошке белешке )

 

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here