Томислав Кресовић: Одрицање од „српства“ у Србији?

Поделите:

Куда  иде  Србија ?

Србија је на  путу ка Европској  унији и потребно је  да  од устава, школских уџбеника, закона, државних служби  се ради  на  промени националне свест, да се редукује или суспендује национална традиција и да се нација одрекне  Косовског  мита и завета. Поред тога  све је  већа потреба да се од школе до радног места више не користи  ћирилица  као национално писмо што се види  и по 95 одсто  натписа на продавницама, локалима, компанијама ,улицама. Остало је још нешто  мало чириличних натписа на таблама државних установа. Све ово  говори  да је  већ  дуго у игри  процес „десрбизације“ Србије која  је ушла на „велика врата“. Свако истицање „националног“  постаје  терет  политике, администрације и НВО које говоре о  националном  хегемонизму, шовинизму  ,анахронизму, који је супротан  модерном добу и  Европи, односно  политичком  и државном путу  Србије ка Европској унији. Све мање се говори и живи  у  духу  националних вредности. Прошлост наших предака  постаје „терет“. Највећи број  књига, новина  и  ТВ станица пише се и штампа латиницом. Постајемо све више  „странци“  у сопоственој  држави. Наша омладина  боље познаје страни  језик, пре свега  енглески  него  српски   језик .Потреба је да више знамо о  Европској унији и  суседима него о сами  себи. Зашто је то тако?

 

Преумљење Србије и нације 

Модерно  је и потребно  да  више будемо  европско“ништа“ него национално односно српско  „нешто“. Европа односно ЕУ нас третира као  „мале Русе“ као  остатак   византијско-источне цивилзације која је нестала  и као проблематичан   па и  реметичлачки  народ  који живи  на простору који повезује  Европу и Евро-азију и Левант. Због тешких  за Србију и српски  народ преживелих   година које су „појели скакавци“ од 1990 све до данас и оцене Запада и  мондијалистичке Европе, Србија и Срби  се  третирају  као „дивљи и неприлађени“ народ  на репу Европе.Због тог  стереотипа и стигматизације Србија и српски  народ  је на Балкану  оцрњен. Као резултат  у политичкој,друштвеној  и јавној сфери   потреба је да сами себе „посипамо пепелом“, да се  стидимо  себе свог  индентита и да ретуширамо и бришемо  странице своје  историје,  како оне  из времена Светога  Саве и Немањића тако  и да потремо  поседњих    100 година. Европа од нас тражи ако желимо  да будемо  њен члан у оквиру Европске уније, да се све више одрићемо и „смањимо“   себе своју  културу и  историју, да се одрекнемо Косова  које је на сили  отето да га  добровољно  предамо  да би  били  у Европској унији. Тражи се од нас  да се дистаницирамо или  будемо  на „дистанци“  од   нашег  народа у Републици Српској и да  заборавимо  на Србе преко Дрине  као што  се десило са  преосталим  Србима у Хрватској .Тражи се од нас  да будемо против или  суздржани према Русији  и да постепно, али сигурно  се одричемо   Светосавља и да прихватмо да будео део „светске  цркве“ под окриљем  савеза Ватикана-Трилатралне  олигархије и светског  капитала.

Модели  „десрбизације“ Србије

Србија и Срби Европи нису потребни као  хришћански народ  и држава, већ као колонија коју треба држати под контролом са тенденцијом брисања индентитета  нације и претварање  Срба у  глобалне  номаде. Када  народ „корак по корак“ губи своје  „биће“, своју културу и   историју, онда он по правилу постаје „номад“ и полако се  сели  и прави простор за насељавање других народа или „преумљење“ Срба. Демографско „пражњење“ Србије оставља простор  за  нове полиитчке, демографске  или  еколошке пројекције  Европе на Балкану. Све  се ово  чини да процес „десрбизације“ Србије се условљава из Брисела, Берлина и Вашинготина, а  послове  изводи  унутрашња  струкура  власти, друштвене и  политичке олигархије. Више  није важан став српског народа нити њених просвећених  људи, већ  олигархија на власти и  „преумљених“  националних  институција.Паралелно са  катиличко-протестантским   утицајима и   притсцима према Србији и  православљу  долази  и претња  глобалног  ислама од оног  Европскох „мигрантског“ преко  фундаменталистичког и ширење „ исламске   вертикале „на Балкану  у Србији.  На делу су данас олигархије“ тз „друге Србије“ бивших комуниста и конвертитета којима смета   национални  индентитет Срба. Ова групација  је и  власт и опозиција и   моћно структура у   јавном мнењу и мекој моћи односно НВО. Поред тих олигархија  које  су  1945 године и  наметнуле образац  Новог поретка и поништавање националне традиције,сада егзистирају  и  еврофантици  из  тз национлне  „деснице“ који су  на власти којима је циљ опстанак на власти, моћ  капитала расподаја националних ресурса и социјална деградација   нације.Мондијализације је све више и  у СПЦ кроз наметнути „екуменизам“ и утапање у хришћанску реторту која одговара Ватикану. Критичко  национално  мишљење се под теретом „евероунијата„ све више своди на идеолошки обрачун који ремети пут Србије ка Европској  унији. Бити  данас  просвећени Србин  у друштвеној и политичкој сфери је штетно јер се успорава  наша  интеграција у Европској Унији. Управо због свега  тога  се  и унутрашњи дијалог о Косову  и другим  националним  питањима третира, као облик „плебисцитарног цезаризма“ олигархија  на власти.Народ говори,а власти одлучују оно што им је сугерисано,наређено или што су потписали пред  моћницима Европске Уније. Ипак српски народ  и Србија имају довољно  снаге  да се одупру домаћим „јањичарима“. Србија је била и остаје Европа. Срспки народ је стари европски  народ који  је себе уградио у  европски  индентитет. Као и у претходним  вековима   Срби су  се  борили  међу собом  да би  реализовали интересе  других,али  су  знали  и да обликују своју   дражвотворну вертикалу.

Томислав Кресовић

ВИДОВДАН

Поделите:

6 COMMENTS

  1. САМО ЋИРИЛИЦА СПАСАВА СРБЕ, ЛАТИНИЦА ИХ ЈЕ УВЕК ПОРОБЉАВАЛА И ВОДИЛО ИХ У АСИМИЛАЦИЈУ, У НЕСТАЈАЊЕ. Само вратити Србима њихово писмо и ту је крај штетног утицаја. Србима је њихово ћириличко писмо симбол слободе, симбол самобитности, српска граница и одбрана. Без ћирилице Срби су ништа, изгубљени у времену и простори. Само ћирилица у српском језику, ћирилица у свим исписима, то је знак Српства и српске слободе. Када није било ћирилице, када им је била забрањена, Срби су били окупирани, понижени, повређени, претворени у робове. У ништа. Брозова власт је била најуспешнија у убијању српске ћирилице а потоње власти и лингвисти неће да и Срби имају своје (једно) писмо. Они тобож бране и штите ћирилицу преко два писма, да би и даље имало чиме да се наставља замењивање српског писма. Они Срби који не пишу свој језик својим писмом или су окупатори и мрзитељи Срба или су толико примили заблуду о два писма и свемоћној хрватској латиници да не могу да се такве заблуде отарасе. Ипак, већина мрзи Србе и ћирилицу, јер зна да је она српски симбол. Слобода и српско постојање и трајање. Срби на туђој латиници нису ништа друго до глупаци или мрзитељи свога рода.
    Срби данас немају снаге да се ослободе заблуде о двама писмима, а власт и лингвисти не допуштају да се та заблуда укине и спасу Срби. Срби као слободан народ не могу да трају на туђој абецеди..

  2. Душан Буковић:
    ЈЕДАН ОСВРТ НА СТАЉИНА И ДРАЖУ…

    У овом контексту осврнули бисмо се на Стаљина и Дражу и на књигу енглеског историчара Стефана Клисолда, коју је објавио под насловом „A short history of Yugoslavia from early times to 1955“, где дословно стоји о односима Стаљина и Драже:

    „Целу 1942. Москва је сматрала Дражу Михаиловића као јединог вођу отпора у Југославији… Кад је Черчил одлучио да повуче своју војну мисију од Драже, Совјети су хтели да пошаљу своју, јер су веровали да ће на крају рата Дража ипак бити главна личност у Југославији. Енглези су се томе супроставили…“ (Види: Stephen Clissold, A short history of Yugoslavia from early times to 1955, Cambridge, Great Britain, 1966, стр. 223 и 229).
    Стаљин није веровао Брозовим оптужбама, које је слао у Москву потив генерала Драже Михаиловића ни у току септембра 1942. године. Сматрао је да су Брозове оптужбе лажне, зато је дословно рекао:

    „Водите рачуна да добро проверите аутентичност. Могуће је да су окупатори посебно заинтересовани за крваву борбу између партизана и четника…“ (Види: Ronald Seth, The undaunted – The story of resistance in Western Europe, New York, 1956, стр. 228).

    Истини за вољу, Англо-американци нису желели Дражину победу и да са Србима граниче на обали Средоземног мора, као што је био случај за време колонијалне Краљевине Југославије. Зато су прихватили Кватерников и Павелићев предлог да се Броз пребаци из Загреба у Београд 1941. године са задатком да међу Србима покрене грађански рат и тзв. буржоаско-демократску револуцију, која је била само нагли прелаз у пролетерску, великохрватску, фашистичко-интермаријумску, фабијанску и троцкистичку (Види: Stephen Clissold, Whirlwind…, London, Great Britain, 1949, стр. 98). Такође, Дражину победу није желела ни извесна београдска, рајетинска, колонијална, интернационална, богаташка, снобовска, троцкистичко-комунистичка елита.

    Имајући у виду, да Дражину победу није желео ни Моша Пијаде, Черчилов хаџија, комуниста-троцкиста и Брозов ментор, како то рече Џан Гунтер ( Види: John Gunter, Behind the curtain, New York, 1949) . Пијаде се коначно разоткрио у току 1948. године и као један између осталих европских и америчких твораца и режисера анти-совјетског блока. Више о томе видети књигу Моше Пијаде (Mosha Piyade) коју је објавио под насловом “The Legend That the Yugoslav Uprising Owed its Existence to Soviet Assistance”, London, Great Britain, 1950 – Моша Пијаде, То је легенда да југословенски устанак дугује своје постојање совјетској помоћи…“).

    У судбоносним и трагичним моментима 1943. године када је било све јасније да ће Англо-американци у току Другог св. рата подржати троцкистичко-комунистичку, великохрватску и интермаријумску фашистичку клику Јосипа Броза Тита и да ће затим одбацити и присилити незрелог краља Петра Другог, да пристане на немесничку владу Ивана Шубашића, генерал Михаиловић је послао телеграм Председништву владе под бројем 208 од 25 новембра 1943. године, у којем стоји:

    “…Међутим, ми сада откривамо да Енглези свесно и са рачуном раде на формирању хрватског блока, у који треба да уђу све Павелићеве усташе и домобрани наоружани од Немаца и све комунистичке снаге, које они наоружавају, или помажу да се наоружају преко Италијана.

    Доказ за ово је дивизија ‘Венеција’ чије су нам наоружање спречили Енглези преко пуковника Белија, а комунистима омогућили да до овог наоружања дођу. Цео овај блок имао би форму комунистичку, или како они кажу партизанску, ради легитимације пред савезницима… Подручје овог блока Енглези су определили источно све до Дрине, т.ј. потпуно у границама Павелићеве Хрватске. Нас због тога присиљавају да се одрекнемо сваке активности на овом Павелићевом подручју.

    Да би у томе успели, Енглези траже још и више, оглашујући Црну Гору и Санџак као подручје комунистичко, а ове две области служе им као база комунистичког напада на Србију…

    План је паклени, понављам, паклени. Ми га тачно осећамо и видимо. Све мере противу овог предузимамо. За доказ овог су наше снаге на западу све до реке Уне, понављам до реке Уне, Динаре и Велебита и наша акција у Славонији и Словеначкој…

    Стварање хрватско-усташко-комунистичког блока, комунисти ће у своје редове увући Павелићеве усташке јединице и са малим изузетком домобране… Енглеском политиком, као што видимо, на помолу је стварање два фронта који ће се неминовно сударити оружаним снагама. Будите уверени да Енглези раде свесно и са рачуном…

    Међутим, како њихова спољна политика тако и њихова пропаганда потпуно су
    у складу и раде да постигну горе изложени циљ. НИСМО СИГУРНИ ДА ОНИ ЖЕЛЕ ЈУГОСЛАВИЈУ, а ако је желе, они хоће да у њој федеративна хрватска – католичка јединица и федеративна католичка словеначка јединица буду што веће и јаче, зато да Енглеској буду вечито захвалне и вечито потчињене.

    Ово је преглед садашње ситуације у земљи, која није тренутна. Молим Вас
    да по овоме упозорите Њ. В. Краља и само Претседника владе и г. Ђоновића.
    Ђенерал Михаиловић“. (Види: Влада Владисављевић, Од монархије на републику, Св. Прва: “Звоно на узбуну”, Paris, France, 1980, стр. 77-78).

    У одговору на Стаљиново питање о Југославији, Черчил је непосредно пред конференцију на Јалти рекао да „краљ Петар нема избора и да је био наговорен, или што више присиљен, да пристане на намесништво…“ – “…Again King Peter was given no choice… had been persuaded, or even forced, to agree to a regency…” (Види: Hamilton Fish Armstrong, Tito and goliath, New York, 1951, стр. 43; Edward R. Stettinius, Jr., Roosevelt and the Russians: the Yalta Conference, New York: Doubleday, 1949, стр. 217; Војислав Павловић, Од монархије на републику, Београд-Бања Лука, 1998).

  3. Neki mediji su ocigledni ustaskim parama finansirani.Iako nas Spanija podrzava u vezi Kosova,makar iz svojih razloga,danasnji Beograd samo kuka kako „jadni“ katalonci dobijaju batine.
    A rasturaju jednu zemlju,Spaniju.
    Beograde,SMRADE!

  4. Hm,hmm…Draza je bio “ KOS“, toga vremena,na vezi sa KGB,i tokom 1941. Godine…znaci,profesionalni,sluzbeni odnos..a,onda se “ nesto desilo“… Pomenuti Mosa Pijade, i ne pomenuti Vicko Krstulovic,su,trazili od Rankovica, APza Srbe u Hrvatskoj. Rankovic je,odgovorio,da nevidi toliku razliku izmedju Srba i Hrvata,da bi imtrebala AP.,mi trajno usrao Srbe.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here