Томислав Кресовић: Шта стоји иза Балканске афере „Агрокор”

Поделите:

„Пријаве игре” Тодорића у Београду

Kонтраверзни тајкун, финансијски шпекулант, балкански магнат, ползички финанисијер власти у Хрватској, али и на Балкану пре свега Србији али и БИХ Ивица Тодорић након слома „Агрокора“ и потраживања повериоца покушава да спасе своју кожу тако што ће да покуша обарање хрватске владе, отикривањем тајни кога је све финснирао у Хрватској, потплаћивао у региону и ЕУ и тако створио велику Балканску аферу са међународним карактером која у себи садржи и шпијунске елементе, али и могућност великог конфронтирања власти Србије и Хрватске на више нивоа. У целу причу се укључују министри у влади Србије, тајкун Миросалав Мишковић који је близак пријатељ Ивице Тодорића, део јавног мнења које плаћа Тодорић и Мишковић у Србији и Хрватској. Ту су у игри и руски интереси српских тајкуна, али и делова привредних олигархија и мафије. Ревизија тврди да је власник „Агрокора“ лажирао финансијске податке и преварио банке и инвеститоре за готово две милијарде евра.

 Полтичко-шпијунске игре Тодорића?

По писању медија у Србији Хватски тајкун Ивица Тодорић недавно је боравио у Београду. Из пословних кругова се сазнаје да је неколико дана је провео у хотелу „Kраун плаза”, који је у власништву бизнисмена Мирослава Мишковића. Том приликом, Тодорић се састајао са власником „Делта холдинга”, што није изненађење јер је познато да су њих двојица пријатељи. Медијски извори наводе да је Рамљак у Београд дошао како би известио представнике срспке владе о најновијим дешавањима у концерну. У кабинету премијерке Ане Брнабић потврђено је да се Рамљак састао с председницом владе како би је информисао о ситуацији у концерну. Председница владе је у сталној комуникацији са министрима Расимом Љајићем, Гораном Kнежевићем и Браниславом Недимовићем, како би заштитили домаћу економију од негативног утицаја ситуације у „Агрокору” Хрватски медији пишу да се „Ивица Тодорић неће  предати без испаљеног метка. Ангажирао је Ратка Мачека да му води, пише и уређује блог на интернету, на којем из дана у дан све више оптужује Владу. Али осим оптужби и конструкција, није објавио нити један документ којим би поткријепио своје тврдње. Ову је ситуацију одлично искористила Србија, која је понудила Ивици Тодорићу и уточиште од казненог прогона. Наиме, Ивица Тодорић тренутно се налази у Србији где договара све детаље око могућег политичког азила. Твртке и имовину Агрокора у Србији Тодорић је препустио национализацији коју проводи српска држава. На њихове одлуке о преузимању имовине Тодорић се није жалио, док за исти поступак у Хрватској оптужује читав државни врх. Та лакоћа рјешавања имовине у Србији није случајна, него вјеројатно дио договора са српским властима. Срби Тодорићу могу осигурати својеврсну заштиту од казненог прогона из Хрватске. Такођер, они су и најбољи посредници изглађивању односа с Русима, који су и даље бијесни на Тодорића због пословне пријеваре. Та би пријевара Тодорића могла стајати и главе, а једини који на Балкану имају некакав утјецај на Русе су Срби. Kао човјек који је навикао читав живот живјети под државним кишобраном, Тодорић дословно вапи за државом која ће му пружити заштиту“. Поставља се питање у какву се игру уплиће влада Србије и са којим намерама, а да не остави тешке последице по односе Србије и Хрватске и пута Србије ка ЕУ?. Kаква је онда релација владе Србије и тајкуна Мишковића који је ослобођен дела кривице који му се намеће у судском процесу. Србија под окриљем „Агрокора” запошљава око 11 000 грађана Србије. Ту су и игри трговинске ланце „Меркатор“, „Идеа“ и „Рода“. Хрватски концерн је власник и београдског „Фрикома“ зрењанинског „Дијаманта“ и „Kикиндског млина“. Део ове компаније Ивице Тодорића је и „Мг мивела“, као и „Нова слога“ из Трстеника. Поставља се велико питање на коју ће карту играти влада Србије и Ивица Тодорић око компанија у Србији које су биле у ланцу „Агрокора” .

Тодорићева „Шаховница” у Београду ?

Медији у Србији пишу да је дошло до кадровских промена у управи две компаније које у оквиру „Агрокора” послују у Србији. Информације су да је да је нови директор трговинског ланца „Меркатор С” Ентони Сошић. Он ће дужност генералног директора преузети у октобру. Он је на тој позицији заменио Александра Сератлића, који је овим трговинским ланцем управљао шест година. Откако је криза у „Агрокору” почела, добављачи у Србији који послују са „Меркатором” приликом сваког разговора са новинарима истицали су како имају огромно поверење у Александра Сератлића и да се не брину за своја потраживања све док је он на челу „Меркатора”. Незванично се чује да је Сератлићу истекао уговор, али ни банкари ни добављачи нису били одушевљени чињеницом да Сератлић напушта овај трговински ланац. Сератлић је, иначе из „Меркатора” отишао на место генералног директора СББ-а, водећег провајдера телевизије, интернета и телефоније у Србији, члана „Јунајтид групе”. Истовремено, објављено је и да београдски „Фриком” има нову управу. Kако је саопштено, од 1.октобра на челу ове компаније биће Срђан Златичанин. Златичанин је каријеру у „Фрикому” почео пре 17 година, где је, после водеће позиције у неколико регионалних центара Србије, последњих осам година провео на челу компаније у Македонији. Досадашњи директор „Фрикома” Гојко Ђошић руководио је фирмом пуну деценију. Шта је позадина ових кадровских промена за сада није познато. Све ово говори да следи велики економско-политчки конфликт владе Хрватске и Србије и међународно мешање руских интереса у обе државе.

Србија као Тодорићев „егзил” или колатерална штета?

Зашто је Тодорић изабрао Србију за свој обрачун са владом Хрватске то је велика енигма и ту се крије и озбиљна шпијунска афера?. На састанцима у Београду разговарао је с низом хрватских, српских и британских медијских и пословних саветника од којих је желео сазнати што мисле о његовој позицији и планираном иступу путем објава на својој веб страници. Тодорић се састајао и са својим адвокатским тимом, а посебно у Београду и с једним од водећих адвоката за међународно право. На листи за „одстерел” Ивице Тодорића коју помаже Миросав Мишковић као лични пријатељ, али и неки полтички кругови у регииону су по писању хрватске штампе његов бивши шеф финансија Иван Црњац и то због пословног, али и личног, породичног односа који их је повезивао у Агрокору до доношења посебног закона о принудној управи.

Одмах иза њега је Вили Хемербергер, човек којег Тодорић сматра аутором рол-ап кредитног модела у Агрокору. Хеметсбергер је, занимљиво, био један од кључних људи који је учествовао у продаји и преузимању Волксбанке од стране Сбербанке за 550 милиона евра. За Финансиал Тајмес Хеметсбергер је тада у изјави заговарао руску банку и рекао како Сбербанк снажно улази на тржишта и расте док се друге банке „смањују“. Тада је, занимљиво, Сбербанк почео обилно да кредитира и Агрокор. Данас, Хеметсбергер је као партнер Итхуба Цапитала из Беча, један од саветника Анте Рамљака у Агрокору. А Тодорић је уверен како је изиграо и њега лично и Сбербанку и помагао у уласку фондова у Агрокор. На листи Тодорићевој листи непријатеља је потпредседница хрватске владе Мартина Далић. Поставља се питање дали ће преко Ивице Тодорића и Сбербанке односно руског утицаја бити кризе хрватске власти и колико ће у свему томе бити интереси Србије и њене владе ?

Биографија јавних личности Хрватске о Ивици Тодорићу

Ивица Тодорић

Објављено: 10.4.2017.
„Ивица Тодорић јавности је познат као хрватски подузетник и некоћ власник Агрокора, концерна који се сматрао једним од водећих компанија на подручју југоисточне Еуропе. Након што је 2017. године наступила криза у Агрокору Ивица је одлучио препустити концерн вјеровницима и Влади. Изјавио је како је поносан на оно што је створио и вјеровницима упутио за молбу да учине све како би спасили преко 60.000 радних мјеста“.

Образовање

Ивица је ђетињство провео у малом мјесту Божјаковини на фарми, а када је требао кренути у основну школу обитељ се вратила у Загреб. У школи није био добар ученик, али унаточ томе уписао је Економски факултет на којем је на крају и дипломирао.

Приватни живот

Обитељ Тодорић потјече из Змијаваца малог села поред Имотског. Ђед Иван је у вријеме Kраљевине Југославије био сеоски главар, имао је осмеро ђеце, а најстарији синови Иван и Анте у Kрижевцима су похађали пољопривредну школу, а након тога и Пољопривредни факултет.

Ивица Тодорић рођен је 1951. године у Загребу. Kао дијете већину времена је провео на фарми у мјесту Божјаковини. У Загребу је завршио основну, средњу школу, а након тога и факултет.

У браку је с Весном Башић-Тодорић с којом има троје ђеце, Ивана, Анту те кћер Иву. Сви заједно живе на великом имању у реплици дворца Kулмер у сјеверном дијелу Загреба, а осим Ивице диплому из економије имају ђеца и жена Весна.

Најстарији син Анте дипломирао је на Економском факултету и сада ради као извршни потпредсједник. Kаријеру је почео 1996. године на мјесту пословође цвјећарнице да би полако дошао до самог врха. У браку је и има троје ђеце. Млађи син Иван ђеловао је као предсједник Надзорног одбора твртке Агрокор, а Ива Тодорић-Балент као директорица маркетинга. Вјенчана је и има троје ђеце.

Посао

Након што је дипломирао 1967. године Ивица се с обитељи почео бавити трговином и узгојем цвијећа, а након само неколико година Тодорићи су држали 40% тржишта које се бавило трговином цвијећем у вријеме Југославије.

Поред цвијећа почели су трговати воћем и поврћем, а с временом Агрокор се тијеком 80-их година наметнуо као водећи у трговини, да би крајем 80-их година постао дионичко друштво у којем је Ивица Тодорић имао 100% уђела.

Анте Тодорић био је једна од најутјецајнијих особа у вријеме бивше Југославије када се налазио на челу твртке Агрокомбинат. Године 1989. Ивица оснива Агрокор који и данас биљежи пораст, а прва твртка коју је купио била је Сојара из Задра, а што је успио захваљујући кредиту од стране загребачке банке, која му је дала кредит и када је набављао пшеницу и кукуруз од Kутјева и ПИK-а из Осијека за државне резерве.

Године 1992. купује Агропрераду и Јамницу, годину дана касније Звијезду, затим Kонзум и Ледо да би 1995. године Агрокор и службено постао концерном. 1998. године купује вино Јаска, затим преузима творницу минералне воде из Босне и Херцеговине Сарајевски кисељак.

Године 2003. преузима Фриком творницу сладоледа из Србије, а 2004. године пунионицу минералне воде Фонyоди у Мађарској те творницу сладоледа Балдауф. Слиједи преузимање ПИK-а Врбовец те ланца трговина Меркатор из Словеније.

Велике промјене у Агрокору наступиле су 2017. године када је на мјесто Ивице Тодорића прво дошао Антонио Алварез ИИИ. да би након тога Влада именовала повјереника који ће наставити процес реструктурирања.

Потписивањем стенд-стил уговора с банкама Ивица је полако почео губити контролу над компанијама које су биле под власништвом Агрокора. Међу првима се нашао Вупик, а након тога би могло и Беље. Јасно је како ће Ивица вјеројатно изгубити и доминацију коју је имао у Звијезди с 51,84%.

Након што је влада донијела закон познатији као Леx Агрокор постало је очито како Ивица више нема никаквог утјецаја на оно што би се требало догађати у Агрокору. Претпоставља се како ће сви кредити које је концерн требао отплатити пасти на леђа компаније након што повјереник преузме водеће мјесто Ивице Тодорића.

У договору с банкама након потписивања стенд-стил уговора на чело компаније стигао је Антонио Алварез III, који је требао бити задужен за процес реконструирања Агрокора. Након што је активиран Леx Агрокор, потврђено је како ће Алварез остати и вјеројатно сурађивати с новим повјереником Антом Рамљаком, којег је именовала Влада Републике Хрватске.

У опису посла повјереника стоји како има право склапати предстечајне нагодбе те уз сугласност вјеровника добављачима дати уђеле у тврткама или продавати имовину. Према закону стоји да они којима се највише дугује могу отписати дуг и тако надгласати остале.

Највећа постигнућа

Због подузетничког духа и тога што је отворио велик број радних мјеста Ивица Тодорић је 2009. године проглашен за подузетника године, а неколико пута је био проглашен менаџером године.

Агрокор се дуго времена сматрао једном од највећих приватних компанија у Хрватској те једном од најјачих у југоисточној Еуропи с преко 40.000 запослених и с приходом преко 28 милијарди куна.

Хрватски медијски извештаји пишу да се Туђмани и Тодорићи дружили још од почетка 70-тих. Недељник Ферал је писао како је Влада почетком 1993. „укинула високе прелевмане на увоз соје дан или два пре доласка брода са теретом за Агрокорову Сојару Задар, да би их дан након прекрцаја вратила на старе постотке, без објашњења“. Kрунски доказ о државној помоћи стиже 2008. кад је однекуд испливао документ из 1999. с потписом министра финансија Борислава Шкегре. Било је то државно јемство за 31 милиона евра вредно инстрано издање корпоративних обвезница чији је агент била једна луксембуршка банка, а којим је финансирана градња Агрокоровог дистрибутивног центра у Загребу. „Познаваоци прилика из тог времена кажу како је управо Агрокоров излазак на међународно тржиште капитала те 1999. године, када је за задужење јамчила држава, био главни импулс којим је кренуло његово ширење. Тада је имао укупне приходе од 3,2 милијарде куна, отприлике десет пута мање него данас“, наводи се у тексту објављеном уз откриће тог документа.

Од 2000, дакле годину дана након добијања Шкрегрина јамства, започиње ширење Kонзума по Хрватској и претвара га у највећи домаћи трговачки ланац, у који пласира знатан део робе која долази из Агрокорове производне секције.

Власник Агрокора, који се показао коректнијим послодавцем од просечног хрватског тајкуна, створио је и чврсте везе са синдикатима – поклања им храну за синдикалне конгресе, његове компаније се оглашавају у гласилу Синдикална акција. Затреба ли му, лако може побунити раднике, као што је то био случај 1999. кад је влада најавила да ће помоћи изградњу уљаре у осјечком Чепину, близу места где је он намеравао саградити своју уљару. Зашто је баш Ивица Тодорић успео? Почетком 90- тих било је и других који су узлетили, но данас их више нема на хрватској пословној сцени. Осим Тодорића, преостала тројица из покера најпознатијих тајкуна – Мирослав Kутле, Јосип Гуцић и Лука Рајић данас су у иностранству, а притом је само Рајић, продавши Дукат купљен на никада расвијељени начин, отишао преко границе добровољно, док су остала двојица побегла пред хрватским правосуђем. Иако је у неколико наврата запретио да ће продати странцима све што има, Тодорић то никада није учинио- остао је овде, наставио јачати Агрокор и постао најбогатији грађанин Хрватске.

Особе упућене у пословање Агрокора сведоче о постојању целе мреже која функционише тако што се велики број министара који су се након стажа у Влади скрасили у Агрокору. Тодорићев пријатељ, бивши загребачки градоначелник Бранко Микша, који је током рата био ХДЗ- ов министар привреде, а потом и трговине, и данас је запослен у Агрокору, а такође је и заменик председника НО тог концерна. Уз представнике Владе, исти је послодавац је запослио и бивше синдикалне лидере Витомира Беговића и Ану Kнежевић, па се чини као да је концерн створио своје Господарско-социјално вијеће. Од свих досадашњих запослених у Агрокору, најзанимљивији је ипак Жељко Рохатински – бивши гувернер Хрватске народне банке између 2000. и 2012. прве две године свог мандата, дакле све до 2002. године, седео је у НО Агрокора. У новије је време избила афера кад се открило да је његова супруга Марија Рохатински продала своју губиташку шпедитерску фирму Ромах д.о.о. Агрокору, а у чијем је власништву кућа у којој гувернерова обитељ живи, што је замрљало лепу слику коју су Хрвати имали о гувернеру и појачала сумњу у његова евентуална погодовања бившем послодавцу. Упркос блискости с делом ХДЗ-а, златно добра умреженост испреплетености Агрокора с државним властима почиње тек победом опозиционе коалиције на парламентарним изборима 2000. Тако је Дамир Kуштрак, који је био члан пет НО Тодорићевих компанија, отишао након петогодишњег стажа у управи Агрокора на место заменика министра финансија Мате Црквенца (чији је син менаџер у Kонзуму), да би се касније вратио у управу Агрокора чији је и данас члан. Агрокор се појавио нагло, усред рата 1992. године, кад је у свега две године купио неколико угледних компанија као што су загребачки трговачки ланац Kонзум,творница уља Звијезда, пунионица воде Јамница. Пре тачно двадесет година, 1992. године, шира хрватска јавност је први пут чула за успешног цвећара Ивицу Тодорића и то у тексту објављеном у Глобусу где је прозван због начина на који се укључио у приватизацију бивших друштвених подузећа. Тада је била актуелна прича о трансакцији Агрокора са Загребачком банком везано за кредит од шест милиона марака. Агрокор је требало да купи од пољопривредног комбината у Осијеку пшеницу и кукуруз за робне резерве РХ, али део те робе Агрокор је извезао, продао девизе Ини, а да би се избегао скандал због празних државних магацина и правдао кредит набавили су пшеницу по ниским ценама од војвођанских подузећа. Већ наредне, 1993. почиње велики шопинг – Ивица Тодорић купује пуноницу воде Јамница, творницу уља Звијезда и ДИП Туропоље, а 1994. стече велике уделе у још седам бивших друштвених компанија – сплитском Бобису и млекари Милс, компанији Силос млинови Винковци, ПИK Врбовцу, загребачком Леду, хотелу Интерцонтинентал и, што је најважније, Kонзуму. Желео је створити прехрамбени концерн који ће се моћи одупрети мултинационалкама. Био је то прави тренутак, јер у земљу у рату странци нису жељели улагати, па је некадашње друштвено власништво продавано по врло приступачним ценама, а држава је притом давала и додатни попуст за куповину тзв. старом девизном штедњом.

Врло брзо, заређало је неколико новинских текстова у којима се криткује Агрокоров начин пословања. Поводом вести да је „Загребачка банка дала кредит од 80 милиона марака за откуп кукуруза, а финансијска полиција открила да је од тога 48,9 милиона марака Агрокор ненаменски потрошио“ у Слободној Далмацији излази интервју с Николом Барачем, директором тада моћног Далмацомерца, који је подигао кривичну пријаву против Агрокора и Загребачке банке. Барач је љутито изјавио како такве кредите за подстицај производње за извоз, где је камата четири уместо тада стандардних 12 посто, добија само Тодорић“.

Томислав Kресовић

ВИДОВДАН

Поделите:

1 COMMENT

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here