Балкан у пет слика

На Балкану се данас доминантно пресијецају утицаји и интереси двије глобалне и двије регионалне силе, САД-а и Русије, као и Њемачке и Турске

Поделите:

Без неког великог увода о томе како је Балкан одувијек био жаришна тачка геополитичких интереса великих сила, Антемурале Цхристианитатис, мјесто судара цивилизација и гробље монархија идем одмах на преглед данашње ситуације, која је, битно је напоменути, флуидинија више него икада у модерној историји, усљед растућег незадовољства диљем свијета, које за сада не проналази идеолошку обланду која би га канализирала, нарочито узевши у обзир да од пада берлинског зида живимо у једно-идеолошком, односно пост-идеолошком свијету, или чак пост-повијесном свијету како рече Баудриллард.

На Балкану се данас доминантно пресијецају утицаји и интереси двије глобалне и двије регионалне силе, САД-а и Русије, као и Њемачке и Турске. Поред њихових интереса, за разумијевање ситуације неопходно је сагледати и радње и жеље појединих локалних лидера великих аспирација, а малих капацитета.

Слика прва

Иако би било за очекивати да се крене од интереса још увијек једине истинске глобалне силе, САД-а, њих ћу оставити за крај усљед шизофреније у спољној политици која је настала доласком Трумпа на власт. Идемо стога од регионалних сила.

Турска сасвим отворено заговара нео-отоманизам и свој утицај шири кроз деловања на истоку, али и на за нас пуно битнијем западу. Од ситних фолклорних провокација попут отварања муслиманског вртића у Рожајама, поводом годишњице неуспјелог пуча у Турској, са све турским заставама до издашне финанцијске помоћи коју Турска шаље дуж линије Истанбул-Бихаћ, од јужне Бугарске, преко сјеверне Грчке, Македоније, Kосова, Албаније, Санџака, закључно са Босном и Херцеговином, Турци своју присутност све значајније маркирају. Турци су данас неки и од највећих инвеститора, како у туризам и хотелијерство, нарочито у Хрватској, тако све више и у финанцијски сектор. Турска је земља чланица НАТО савеза, док је истовремено предсједник Ердоган пуно ближи руском предсједнику Путину него било ком другом западном лидеру. Потврда томе је и потписивање уговора о снадбијевању Турске руским системима С-400 што је изазвало гласно комешање у Пентагону. Са друге стране, Пентагон никако неће пустити Турску да само тако пређе на руску страну. Гласине, још од прије пет година су говориле да ће САД великодушно наградити Турску сугерирајући да САД разговарају о плановима за предају своје највеће војне базе у Европи – Цамп Бондстеел на Kосову – турској војсци. Америчка војска би га званично евакуирала као посљедицу наметнутих мјера штедње на војном прорачуну и бројних других мисија широм свијета. Уколико би се то десило Турска би имала отворене руке и путање, нарочито узевши у обзир сада већ завршену инфраструктуру од Феризаја, односно Урошевца до Драча, за поновно заузимање Балкана, барем оних делова са већински муслиманским становништвом. Од локалних лидера Бакир Изетбеговић се најгласније окреће Ердогану, и са њиме је имао четири састанка у задњих пет година и свесрдно је и с великом радошћу подржао резултате референдума у Турској. Турској, нажалост, веома извјесно одговарају нереди и ратови на Балкану.

Слика друга

Њемачка, односно ЕУ, односно Њемачка, жели мир на Балкану, који јој још увијек успјешно служи као биолошки резервоар квалитетне и здраве радне снаге, која је неопоходна брзо-старећем њемачком друштву, али не жели преостале балканске државице у ЕУ, барем не још увијек, па фантазира о некаквој економској унији коју би чинили Србија, БиХ, Македонија, Албанија, Kосово и Црна Гора. Вучићу, који је под снажним утицајем Ангеле Меркел та идеја није страна, нарочито јер види Београд као главни град те новонастале уније и себе као лидера исте. Њемачко-амерички односи, истовремено су веома лоши и то се одражава на ситуацију на Балкану. Примјер за то је и Иницијатива три мора, на коју се у Берлину, односно Бриселу, тачније Берлину гледа с великим подозрењем док је америчка администрација исту здушно подржала, до те мјере да је предсједник Трумп учествовао на овогодишњем самиту у Варшави. Иницијатива окупља 12 држава, а међу њима и све балканске ЕУ државе. Сама иницијатива је у потпуности у складу са НАТО политиком у Централној и Источној Европи и у приличној колизији са ЕУ агендом. У сваком случају, ЕУ и Њемачкој никако не одговара нови рат на Балкану из очигледних разлога економске природе.

Слика трећа

Русија жели повратити властиту позицију на Балкану и нажалост по нас то се најлакше остварује путем немира на Балкану, па и локалног рата, или два. Нису се московски геостратези никако помирили са губљењем или смањењем утицаја на Балкану и док га дијелом остварују кроз финанцијски сектор и улагања у велике пројекте, као што је био примјер са Агрокором, затварањем медитеранског, или конкретније јадранског НАТО прстена, руски су утјецаји лимитирани на Републику Српску и дијелом на Србију, нарочито кроз причу о Kосову. Република Српска, држава кифла у држави и Хрватске, држава кроасан, су постављене једна насупрот другој у позицији војних крајина спремних на рат у сваком тренутку. У сваком случају, данашња Путинова Русија је моћна, одлучна и стабилна и засигурно је да би искористила било какво рушење мира на Балкану да на позив, Милорада Додика на примјер, заузме своју позицију, сада у срцу НАТО југоисточне Европе којој хрли и Македонија, сама на рубу међу-националног рата. Иако не треба журити с било каквим закључцима, за сада не постоје никакви чврсти, нити опипљиви докази да су Руси значајније били умијешани у дешавања у Црној Гори за вријеме прошлогодишњих избора, као ни на дешавања у Македонији, без обзира на унисону осуду западних политичара и медија, и очигледно је да локални политичари зарад квази НАТО штита користе страх од великог руског медвједа за ширење властите про-НАТО пропаганде. Међутим, то не значи да Руси не би искористили прву, за њих повољну ситуацију да након Сирије потврде своју сада већ осјетно растућу позицију и популарност анти-глобализацијских „хероја“ који бомбама не уводе либералну демократију, већ остварују кључне побједе против данашњег јединог глобалног и универзалног непријатеља, ИСИЛ-а.

Слика четврта

Бијела кућа, односно Пентагон је успјешно постао бабарога свјетске гео-политике. Само у овом тренутку САД су изравно укључене у најмање три рата – у Пакистану, Јемену и Сомалији – уз познате ангажмане у Ираку, Афганистану, Сирији и Либији, као и могуће сукобе у Сјеверној Kореји, Венецуели и Украјини. То је укупно десет свјетских жаришта за које знамо. Ситуација у Бијелој кући се мијења као у неком реалитy схоw-у, типа Биг бротхер где актери упадају и испадају под неком невидљивом диригентском палицом. Међутим, и у том процесу се наслућује одређена правилност. Тако су Трумпови људи Преибус, Спицер, Сцарамуцци и на крају главни стратег, националиста и велики анти-глобалиста, противник америчких интервенција широм свијета Стеве Баннон напустили администрацију. С друге стране генерал Х.Р. МцМастер је преживио све те смјене и спратио своје колеге до врата Бијеле куће. У међувремену му се на позицији Цхиеф оф Стафф-а придружио генерал Јохн Kеллy, и Дефенце Сцеретарy генерал Јим „Мад Дог“ Маттис. Ради се о најмилитантнијем кабинету од другог свјетског рата. Што о томе мисли Путин најбоље је показао слањем свог милитантног бул теријера Анатолија Антонова на позицију амбасадора у Wасхингтону прије неколико дана. Побједом војне индустрије и глобалиста око Трумпа се сматра и Трумпов заокрет по питању мисије у Афганистану којој је прије пар дана додао још 4000 војника.

Углавном, просто је немогуће за повјеровати да ће Трумп издржати још 41 мјесец на позицији ПОТУС-а, и уз Мике Пенце-а који је спреман за преузимање позиције, а којег описују управо као „фрее траде“ глобалисту и растуће незадовољство републиканаца може се рећи да су Трумпу дани, односно мјесеци одбројани. Само се збрајају руке за импеацхмент. Трумп за сада није увео САД у нити један нови сукоб, иако је заискрило, макар преко тwиттера са Сј. Kорејом. Ситуацију са руским избацивањем 755 америчких дипломата је ријешио на једанн потпуно, наизглед, ноншалантан али учинковит начин и док је Трумпа у Бијелој кући, што је по свему судећи веома кратко, САД неће улазити у нове сукобе. Њега доминантно занимају „деалови“, договори и унутрашња политика. У том смислу Балкан није занимљив. Елем, како рекосмо да су му дани одбројани, а да Пенце чека на пол-позицији окружен одабраним генералима, врло је реално за очекивати да ће односи с Русијом деескалирати, напосе у Украјини, чиме би Балкан постао занимљив за још један проxy рат, иако тренутно нема америчког изравног интереса за ратом на Балкану.

Слика пета

Словенија и Хрватска су у Европској Унији, као и у НАТО савезу и за сада не делује да би могли иминентно бити увучени у неке нове балканске сукобе. Словенија нарочито солидно балансира, док Хрватска спољна политика треба консолидацију јер се предсједница KГK и премијер Пленковић сваким даном све више разилазе, KГK ка Трумпу и америчкој администрацији, а Пленковић ка ЕУ администрацији и Берлину, који се као што рекосмо раније, међусобно све више удаљавају.

Црна Гора је небитна, иде као колатерал у свакој причи. Албанија, за сада, на челу са Едијем Рамом није, наизглед, реметилачки фактор. Kосовска власт је комбинација ратних злочинаца, профитера и организираних криминалних група и представља највећи канцер на Балкану, Македонија је већ сада поцијепана на два дијела, Босна је поцијепана на три дијела с Бакиром Изетбеговићем који гледа пут Анкаре и Милорадом Додиком који гледа пут Москве. Просто невјероватно звучи, скоро бласфемично закључак да је Александар Вучић, привидно и тренутно фактор мира и стабилности на Балкану. Деја ву! Међутим, како ће се његова визија себе као државника велике државе тешко остварити у миру, а у складу са оном да не пада снијег да прекријег бријег, већ да свака звијерка покаже свој траг, право лице, односно прави траг Вучићев, онај који је означио од прије двадесет и више година, би поново показао сву сулудност политике стратешки и ресурсно најзначајније државе на Балкану, Србије.

Kључ отварања нових сукоба лежи на дијелу раније поменуте линије од Скопја и Kуманова преко Приштине и Митровице, Новог Пазара до Сарајева, Бања Луке и Бихаћа. Процјене одређених аналитичара се крећу да ће се македонски сукоб, уколико се допусти, а који би могао бити окидач за цијелу регију запалити у року од шест до осамнаест мјесеци. Обзиром да Русији и Турској сукоб одговара, а да Америци или одговара или се неће укључивати, остаје само ипак подијељена и спора, трома, пре-бирократизована Европска унија, на челу с Њемачком и Ангелом Меркел коју такође чекају скори избори, да се бори за мир на Балкану, али кроз потпуно сулуду идеју нове крње Југославије.

Било како било, brace for impact!

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here