Бивши новинари “Погледа”

Поделите:

Крагујевачки “Погледи” су новинарски феномен с краја прошлог века. Тираж листа је достизао и 200 хиљада примерака, а уређивачка политика је била једноставна: рехабилитовање Драже Михаиловића и четничког покрета. Главни и одговорни уредник Милослав Самарџић је недавно имао повод да се подсети тих времена на посебан начин. Текст који следи је последица те изненадне инспирације

Читам недавно на Интернету интервју високог функционера Либерално-демократске партије др Николе Самарџића објављен у сарајевском недељнику ‘’Дани’’ 18. јануара. Новинар пита Самарџића: ‘’Мислите ли да је нормално да за петнаестак година пређете пут од Погледа до Пешчаника? Шта се десило? Одакле Ви 1992. у новинама какве су били Погледи?’’ А Самарџић одговара: ‘’Био сам бесан. Десило ми се помрачење свести које је овде било опште’’. Наставак:

ДАНИ: Да ли Вам је подсећање на Погледе непријатно?
САМАРЏИЋ: Наравно. Имате ствари у животу којих се стидите. Једна од њих су Погледи. Међутим, мислим да није проблем моја промена. Она је логична. Овде промену мишљења треба да доживи бар три милиона људи, који ће једном стати у ред пред Пешчаником. Када говорим о Погледима, иако никад нисам позивао на насиље, иако сам увек био против рата и Милошевићевог система вредности, знао сам да се нећу смирити све док не покушам да урадим нешто чиме бих могао да се искупим због писања у тим новинама. То сам и урадио 1994.

Николино искупљење за ‘’грех’’ почињен током ‘’помрачења свести’’, испољено у писању за ‘’Погледе’’, састојало се у помоћи ‘’једном Бошњаку’’ да напусти Републику Српску.
Поводом овог интервјуа, на Интернету су се поново појавили Николини чланци из старих ‘’Погледа’’. Помињани су и неки други наши новинари и сарадници из прве половине деведесетих прошлог века, који су у међувремену доживели ‘’промену мишљења’’. Јака екипа је то била. Пишем овде само о њима како су ми, као главном и одговорном уреднику ‘’Погледа’’, остали у сећању.

Највише сам се дружио – кад су ти људи у питању – са Видосавом Стевановићем. Разлог једноставан: само Видосав је живео у Крагујевцу, тј. у оближњем селу Ботуње. Видосављева жена Мара била је куварица на гласу, аутор веома тиражног кувара. Wени ћевапи вероватно су били најбољи које сам окусио.

Видосав је први пут дошао у ‘’Погледе’’ још пролећа 1990, у време првог тиражног бума. Био сам поласкан, јер је његов ‘’Тестамент’’, овенчан НИН-овом наградом, спадао у ред мојих омиљених романа. Још памтим ‘’писма из гроба’’ и оне метафоре о лапавици. Првом приликом, у Ботуњама, поклонио ми је примерак, са посветом.
Као бивши директор великих државних издавачких кућа Видосав Стевановић је био одлично упућен у детаље формално-правне природе. Без његових савета ‘’Погледи’’ би већ тада запали у тешку кризу, а можда били и угашени. Постојала је процедура преласка издавачких фирми у тзв. друштвеном власништву, у предузећа акционарског типа коју, у гужви која прати тираж од 200.000 примерака, уопште нисам знао. Ако се ствари не би обавиле до одређеног рока, држава би једноставно преузела новине. Претпостављам да редакција намерно није била обавештена о том пропису, јер су комунистичке власти, на све начине покушавале да нам смрсе конце. Било како било, захваљујући Видосаву урадио сам шта треба.

Видосав је дуго писао колумну у ‘’Погледима’’. Издвојио бих наслов ‘’Шешељомилошевић’’. Видосав је, дакле, био противник Милошевића, поред осталог и зато што су се његови пријатељи нашли на Стамболићевој страни. Шешеља смо и ми остали критиковали, увек када би се удружио са Милошевићем. Видосављева критика садржала је и једну другу ноту: он је био противник национализма.

Али, откуд његове симпатије за ‘’Погледе’’, које је режим у старту означио као “екстремно националистичко гласило” зато што су нам прва и најважнија тема били четници и Дража Михаиловић. Расположење јавности је 1990. било такво: неког ко је афирмативно писао о Дражи и четницима, већина је сматрала екстремним националистом. Овакав поглед се променио тек после скупштинског ‘’изједначавања’’ четника и партизана. Других новина које су критиковале Милошевића и подржавале опозиционе странке у почетку је било мало. А промовисали смо све иоле важније опозиционаре. Примера ради, више пута смо објављивали обимне интервјуе Весне Пешић.

Прва Видосављева реакција на писање ‘’Погледа’’ о четницима била је попут реакције Драгише Павловића, још једног Крагујевчанина, који је из времена Осме седнице ЦК СК Србије остао познат као други по значају противник Слободана Милошевића (одмах иза Ивана Стамболића). Погодило се да сам код Павловића, по интервју, отишао управо оног дана, октобра 1989. године, када су наши новинари у Архиву Србије нашли до тада скривану немачку потерницу за Дражом на 100.000 рајхсмарака у злату. ‘’То је из 1941. године, када је Дража сарађивао са партизанима у борби против Немаца’’, рекао је Драгиша. Да је било неке анкете, такав одговор дало би безмало свих 100% испитаника. Казао сам да се на потерници јасно види датум: јул 1943. Драгиша је био изненађен, али није улазио у причу. Видосав, међутим, јесте. Дао сам му најбоље емигрантске књиге, које сам у међувремену добио. Систематско, страсно, ишчитавање, пратила је тешка унутрашња борба. ‘’Стварно није све као што су писали комунисти’’, рекао ми је једног јутра поднадулог лица.
С друге стране, Видосав је настојао и да утиче на мене, као и на садржај листа. Можда крајем 1991, водио ме је на састанак са новинарима који ће ускоро постати језгро Независног удружења новинара Србије (НУНС). У сећању ми је остала само Надежда Гаће. Причали смо о томе да њихова екипа почне у већој мери, организовано, да пише за ‘’Погледе’’.

Са тог састанка, као и уопште из разговора са Видосавом, никако нисам успевао да докучим шта се од мене тачно тражи. Тако да нисам могао ни да се изјасним. Wихов концепт био је магловит, а наш кристално јасан: желимо да изгурамо ту ствар у вези четничког питања до краја. Ако неко мисли супротно – штампаћемо и то. Објавили смо дословце свако писмо које нам је послао Субнор. А било их је много.
Насупрот доласку у редакцију, Видосављев одлазак није ми остао у сећању. Мислим да се није ни поздравио. Приметио сам да га море тешке бриге. Са његовим одласком прекинута је и прича о поменутој групи новинара.

Видосава дуго није било, а онда је, после пораза Социјалистичке партије на локалним изборима 1996, постављен за главног и одговорног уредника Телевизије Крагујевац. Коалиција ‘’Заједно’’, која је преузела власт у граду, препознавала се и по одласцима на Равну гору. Кад, изненада, на градској телевизији почеше да се нижу афирмативне емисије о Ј. Б. Титу, каквих није било ни у доба социјалиста. Догађаји су, наравно, имали неумољиви ток и Видосав ускоро поново одлази у ‘’добровољни егзил’’. Прошло је можда и десет година када сам га поново видео, овога пута на Телевизији Сарајево. Рекао је дословце: ‘’Дозволите да Вам се, пре одговора на прво питање, најпре извиним што се зовем Видосав и што се презивам Стевановић’’. Програм сам одмах променио, али те речи Видосава Стевановића, сада доста старијег лика, дуго су ми се мотале по глави.
Мој сарадник Веран Матић је 1990. године био новинар Радија Б-92, гласила Савеза социјалистичке омладине Града Београда. За радио, и Верана, није се знало. Најпре ме је звао у госте, у једну емисију коју је водио, а 1991. је организовао и промоцију ‘’Погледа’’ у Дому омладине. Као и у емисији, Веран нас је и овде, пред пуном салом, представио бираним речима. На фотографији коју сам сачувао он седи са стране, поред стола, док су крај мене била два сарадника којима смо се највише поносили: академици Никола Милошевић и Коста Чавошки.

Веран је за ‘’Погледе’’ радио интервјуе са истакнутим четничким командантима из емиграције. Заправо, интервјуе је радио уживо, за Б-92, док би прекуцане текстове касније давао нама. Остале су ми у сећању корекције тих текстова, пошто се у писању није тако добро сналазио. Да ли због тога, или због општег утиска, нисам стекао богзна какво мишљење о његовим способностима. Зато ме је изненадило што су западни фондови баш од Радија Б-92 направили једну од најјачих медијских кућа у земљи. Од 1992. више га нисам виђао. Ценим изјаву коју је дао новинама прошле године. Рекао је да је интервјуе радио као професионални новинар и да се тога не стиди.

Биљана Србљановић је била студенткиња драме, која је у ‘’Погледима’’ пекла занат драмског критичара. Стидљиво је седела у дну низа спојених столова у ресторану у ком бисмо одржавали састанке београдског дела редакције. Да није постала славна, свакако је се не бих сећао. За разлику, од примера ради, Исидоре Бјелице, која је давно већ била на гласу. Заправо, у тој екипи доминирали су Исидорини пулени са Факултета драмских уметности. Исидора, која је била асистенткиња на Факултету, све их је хвалила као ‘’нашу’’ – у смислу десничарску и четничку – авангардну омладину.

Неколико година касније, мислим 1997, Биљану сам срео на Телевизији ‘’Студио Б’’. Wу, младог функционера Југословенске левице Александра Вулина и мене, Оља Бећковић је позвала у ‘’Утисак недеље’’. Биљана и ја сложно смо осули паљбу по Вулину и изгледало је да ће он ту претрпети тежак пораз. Али негде на половини емисије почех да критикујем Сорош фонд. Тада Биљана, у којој више није било ни трага негдашње повучености, онако жестоко као до малочас на Вулина, обруши се и на мене. Са задршком, због старих времена, ја јој узвратих, а Вулин искористи прилику и придружи ми се. После нам је директор телевизије, Зоран Остојић, кога сада видим у ЛДП-у, причао да су наше полемике, а нарочито тај обрт, донели ‘’Студију Б’’ рекордну гледаност од чак милион и четристо хиљада гледалаца. Рекао је да ће наставити концепт емисија са ‘’непотрошеним ТВ лицима’’.
Прошле су године пре него што ме позвао Миломир Марић да за часопис ‘’Профил’’ напишем кратку романсирану аутобиографију о бурним деведестим. Када је часопис изашао, видим да је Миломир за исти такав прилог замолио и Биљану Србљановић. То је једини њен чланак који сам прочитао, сем, наравно, оних из ‘’Погледа’’. Запрепастила ме је дубина мржње према српској традицији и нарочито према епископу Николају Велимировићу. Стекао сам утисак да је она постала нека врста софистицираног Петра Луковића.
Ђорђе Милосављевић, још један из Исидорине екипе, такође је писао у културној рубрици. Из оних дана и њега памтим као и Биљану: стидљиви дечко из угла. После је постао познати филмски сценариста. Недавно, др Слободан Антонић је у анализи ‘’културног рата’’ против Србије, поред Биљане Србљановић као пример навео и Ђорђа Милосављевића. Антонић најпре подсећа како је ‘’тешко да би се могао замислити патриотскији филм’’ од Милосављевићеве ‘’Небеске удице’’ из 1999. А онда прелази на анализу његове драме ‘’Контумац’’ из 2005. Обрт је потпун. Антонић пише: ‘’Цела Србија је у овој представи контумац – мрачно и болесно место на граници Европе у коме царују незнање и зло. У Србији су сви рђави: властодршци јер су примитивни и похлепни, народ јер је примитиван и насилан, интелектуалци јер су примитивни и притворни. И сви су Срби такви – млади или стари, мушкарци или жене, образовани или необразовани. Један једини лик је позитиван – Адолф Берман. Он је искрен, културан, добар и пажљив. Али никакво чудо – није Србин. Он је странац који покушава да цивилизује дивље Србе…’’

Тај странац, који се зове баш Адолф, није успео у свом науму.
Ово ме подсетило на речи Биљане Србљановић, оне вечери у ‘’Утиску недеље’’, када сам почео да критикујем Сорош фонд. Рекла је, наиме, да би многи таленти у разним областима уметности остали неисказани да није таквих добротвора као што је Сорош. Тако је, нема сумње. Само, питање је у ком су се правцу ти таленти развијали. Нешто пре санкција, започели смо озбиљне припреме за оснивање Телевизије ‘’Погледи’’. За набавку комплетне опреме био је задужен дописник из Берлина, Никола Живковић. Источнонемачке телевизије долазиле су, после уједињења, до нове технике, распродајући стару по багателним ценама. За ондашње српске прилике цена је изгледала сасвим пристојно. Свега 40.000 марака. Техничар је измерио шта треба за постављање репетитора на Светињи, са које се види пола Шумадије. За шпицу Дневника одредили смо рефрен химне ‘’Боже правде’’. Редакција је почела да се окупља.

Међутим, ондашња радиодифузна агенција – или како се то већ звало – пријаву ‘’Погледа’’ на конкурс уопште није узела у разматрање. Позвао сам телефоном надлежног у савезној влади. Да сам тражио дозволу за путовање на Марс, то би му изгледало логичније. Те године дозволу је добио ‘’Пинк’’, а уз дозволу и силне милионе марака државног новца за успешнији почетак.

Разуме се, после покретања телевизије размишљали бисмо о снимању филмова. Провоцирала нас је чињеница да је, чим се заратило, снимљен ‘’Дезертер’’, а иза њега и низ других дефетистичких филмова. Ми бисмо радили по угледу на западне земље: кад се зарати, снимају се филмови о јунацима. Финансирање драма за ондашњи наш буџет било је лук и вода.

Да ли неко мисли, да је све било како треба, да Биљана Србљановић и Ђорђе Милосављевић не би прихватили да раде овакве драме?
Јер, шта су ове њихове драме сада уистину? Уз помоћ Слободана Антонића видећемо садржај још једне од њих, за коју Биљана Србљановић добија силне награде по Европи: ‘’Најзад, злехуди родитељи некако успевају да Николају и црквењаку објасне да пред њима лежи мртво дете. ‘Шта то би, снајка?’ пита црквењак, покушавајући да одгонетне узрок несреће. ‘Је си л’ постила? – Нисам. Е па зато. Јеси ли се прала? – Јесам. – Још горе!’ На то се укључује и Николај са следећим објашњењм: “Европа, колевка људског греха, несрећу је у овај дом донела! Водовод, водовод, водовод! Канализација, канализација, канализација! То су та добра која нам је подивљала Европа донела. А шта ће то поштеном човеку? Шта ће му чесма када је чист изнутра! (…) У шта верујеш? У науку. Чему се дивиш? Култури. Е, па знај мајко, наука и култура дете су ти убиле!’ (…) Током тог програма, Николај је (мајку) подучава (начин писања је Србљановићеве): ‘У паузама ратовања, између две битке, напада на кафиће, џамије, цркве, оборе и села, наш народ морао би много више да се моли, и то не за милост, већ за нови бој’!’’
Елем, са Телевизијом ‘’Погледи’’, уместо телевизија ‘’Пинк’’ и Б-92, то би била сасвим друга прича. Стотине талената развијало би се у дијаметрално супротном правцу. Овако, судбина их је одвела тамо где их је одвела.

Никола је био најбољи

Од свих поменутих сарадника Никола Самарџић је у ‘’Погледима’’ имао најдужи стаж и писао је најозбиљније чланке. Сви смо поштовали његовог оца, академика Радована Самарџића, као великог историчара и због чињенице да је спадао међу малобројне чланове САНУ неупрљане комунистичком прошлошћу. Било нам је драго што је Радован гајио велике симпатије према “Погледима’’

Млади асистент Филозофског факултета, познавалац француског и енглеског језика, особа бриљантног ума и сјајних аналитичких способности Никола Самарџић је био писац каквог би сваки часопис пожелео. Тешко ми је пао наш растанак у Кнез Михаиловој улици. Памтим то као да се одиграло јуче или прекјуче. Било је то у време слома редакције 1993. године. После тога срели смо се само једном, случајно, на Тргу Николе Пашића, прошле године. Знао сам да је постао потпредседник ЛДП – странке која је, по мом мишљењу, најцрња појава савремене српске политичке сцене. Обојици нам је било непријатно.

Данас када читам Николине чланке, смета ми оштрина, створена обиљем атрибута. Ја никада нисам писао тако оштро и уопште спадам у противнике превелике употребе придева и атрибута. Не сећам се да ли смо икада причали о томе. Нема сумње да је ратна психоза чинила своје. Приметио сам, сем тога, да су Срби пореклом из западних крајева писали за нијансу ватреније од нас из Шумадије. Разумљиво: пред њиховим прагом је горело, њих су најпре на нишан узимали и муџахедини и западне силе истовремено.
Све у свему, Никола је писао што и ми остали, само мало емотивније. Wегови чланци су и данас актуелни и било би најбоље све их одштампати, али верујем да се барем приближан утисак може стећи и на основу неколико цитата, који следе.

Све српске територије: “По етничком праву, у српску државу морале би улазити све оне територије које насељавају Срби. У случају друге, комунистичке Југославије, то су, осим Србије, Црна Гора, Источна Херцеговина, велики део Босне, делови Македоније, Барања и некадашњи гранични појас у Славонији, Хрватској и Далмацији… Увек се заборавља правим речима објаснити да је на просторима Старе Србије, на Косову, Метохији, и у околним областима данашње Србије, Македоније, Црне Горе и Албаније, у последња три столећа, извршен геноцид Албанаца и Арбанаса над Србима. Стога Срби Косово и Метохију могу сматрати искључиво као област под страном и непријатељском окупацијом, где је извршен погром српског становништва, протеривање, преверавање, однародњавање, и уништење сакралних споменика највише уметничке вредности, затим, српске ратарске културе, и, у новије време, материјалних добара, пре свега индустрије.’’ (Никола Самарџић у “Погледима’’ 14. јуна 1991.)

“Домаћи издајници”: “Бестијално шиканирање свега што је српско добило је свој псеудоинтелектуални и квазиобјективан израз у јагми за откривањем ратних злочинаца и оно потиче управо из оних комунистичких кругова који су се, мучки прикривени, уместо огртањем националним плаштом (као што је учинила њима супротстављена данас владајућа структура), наоружали интернационалистичким легитимитетом овереним у ложама наредбодаваца свог универзалног поретка. Успостављајући озбиљну и чврсту спрегу с централама светске моћи, они су на читаву српску нацију, којој већином и сами припадају, прилепили криминалну потерницу. Деценијама духовно поткупљивана мизерним стипендијама и бедним обећањима, нова генерација југословенских бољшевика нашла је потпоре и у посленицима оних тоталитарних система и идеологија од пре пола столећа, који своју крваву мисију нису успели до краја испунити.’’(Никола Самарџић у “Погледима’’ 30. октобра 1992.)

Муслимански азиланти: “Подижући бастионе одбране своје шкрте грамзивости, уједињена Европа је, међутим, оставила простране бреше продирању азилантских маса свих боја и са свих страна света. Уосталом, најцрња од свих покора које су ударене на поражену Немачку, била је обавеза пријема страних азиланата. Стварањем ЕЗ најбогатија подручја европског континента остала су неприступачна огромном броју самих Европљана. Уместо осиротелим суседима, ЕЗ је отворила врата, и пре свог званичног оснивања, полудивљим Азијатима и Африканцима, неспремним, неспособним или невољним да се прилагоде цивилизацијским нормама свог новог поднебља. После распада своје северноафричке колонијалне империје, само Француска је увезла стотине хиљада обојених Франкофона. Пошто су француску и светску престоницу занавек, можда, загадили инвазијом најцрње простоте, у последње време почели су се насељавати и у унутрашњости земље…
Масовно исељавање југословенских муслимана у земље ЕЗ такође је имало свој економски смисао, будући да су азилантима тамо омогућени услови живота о којима десетине милиона честитих Европљана могу само маштати. Политички циљ муслиманског егзодуса такође је непогрешиво погођен, наравно блаћењем искључиво српске стране у југословенском сукобу и хистеричном дреком о претежно измишљеним српским злочинима.’’ (Никола Самарџић у “Погледима’’ 13. новембра 1992.)

Терор над Србима: “Већ трећи пут у истом столећу подвргнути смишљеним погромима, Срби су стекли оно вишње право да прекораче поступке које им намеће најнужнија одбрана. То право, пошто им га није признао нико, они су почели оспоравати себи самима. Необично покајање које се увлачи у народну душу, макар у оним пределима који су поштеђени ратних разарања, само је почетак прихватања логике диктатора светске моћи, будући да је потискивање националних осећаја, као и очигледно растурање националних култура, један од основних предуслова конституисања универзалистичког царства. Управо на српском случају, за оне непоћудне се разрађује систем принуде, чија је свеукупност метода брутално најављена још у данима Заливског рата.’’(Никола Самарџић у “Погледима’’ 13. новембра 27. новембра 1992.)

Европска недемократичност: “Сумње у демократски карактер и кредибилитет Европског парламента потпуно су оправдане – не постоји парламент који је способан, нити приближно, заступати мишљења и ставове стотина милиона људи.’’(Никола Самарџић у “Погледима’’ 25. децембра 1992.)

Џихад и Бошњаци: “…Један од њих је свакако изумитељ бошњачке нације и гротескни псеудоинтелектуалац Мухамед Филиповић, који се залагао за обустављање свих преговора и наставак рата, или физичка и морална наказа оличена у фигури међународног терористе Јасера Арафата, који је претио освајањем Јерусалима. Конференција је иначе завршена усвајањем срамне декларације, на иницијативу исламских земаља, једним џихадовским покличем у славу наоружавања босанских муслимана, документом који је, лишен било каквих правних консеквенци, још дубље срозао дроњави углед светске организације.’’(Никола Самарџић у “Погледима’’ 9. јула 1993)

Милослав Самарџић

 

 

Нин

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here