ЦИА у Новом Саду (Други део): Најинтересантније фабрике, инжењери и хемичари

Поделите:

Истраживање 021.рс о деловању америчке обавештајне агенције у Новом Саду, а на основу објављених докумената са којих је после 50 година скинута ознака тајности, показује да се ова шпијунска служба у војвођанској престоници није бавила само прикупљањем података о војним капацитетима тадашње армије, већ врло детаљно и индустријским капацитетима.
Новосадски информативни портал јуче је објавио први део приче о деловању ЦИА и прикупљању падатака о војсци (више можете читати ОВДЕ), али је посебно занимљиво то да је најстарији извештај који је доступан јавности послат из Новог Сада још пре оснивања америчке шпијунске агенције и не односи се на војску, него на фабрику „Новкабел“.

Наиме, тај извештај послат је још 17. јуна 1947. године, непосредно пре званичног оснивања ЦИА.

ЦИА (Централ Интеллигенце Агенцy) је основана 26. јула исте године одлуком америчког председника Харија Трумана и званично је почела да ради 18. септембра, три месеца пошто је поднет извештај о Новкабелу који је направила ЦИГ (Централ Интеллигенце Гроуп). Овај извештај постоји јер су јесени 1945. године, непосредно након ИИ Светског рата, САД распустиле тадашњи ОСС (Оффице оф Стратегиц Сервицес), али је одмах настало неколико обавештајних служби које су придодате разним родовима војске САД и другим службама Владе САД.

Тако је 1946. основана НИА (Натионал Интеллигенце Аутхоритy), познатија као ЦИГ (Централ Интеллигенце Гроуп) и од које ће потом настати ЦИА. Из Југославије су извештаји ЦИГ-а константно слати током 1946. године, што говори да су амерички агенти деловали овде и пре оснивања ЦИА, односно одмах након успостављеног мира.

Први извештај од 17. јуна 1947. године односи се само на основне податке о фабрици Новкабел и њеној намени. О Новкабелу, сем поменутог извештаја где се наводи да у фабрици ради 400 људи, има још неколико сличних, па и један врло детаљан из марта 1952. године.

Тада се дају обимни подаци о локацији фабрике, детаљи о томе како је окружена каменим зидом висине два метра на чијем врху су комади поломљног стакла, као и да је штити „индустријска милиција“. Уз имена руководилаца наводи се и податак да је тада у фабрици радило 1.200 људи, да је запослено и шест Немаца, од тога два инжењера.

Уз све је приложена и скица фабрике на српском, па није јасно да ли је неко то наменски цртао или је копија неког постојећег плана.

С историјске тачке гледишта интересантно је да се кроз извештаје ЦИА могу пратити подаци о развоју фабрика у Новом Саду након рата, а уочљиво је да, како је из године у годину растао производни капацитет, тако је растао и број радника, односно запосленост.

О фабрици „Петар Драпшин“ се најобимнији извештај пише 27. новембра 1951. године и тада се описује где се она налази (локација садашње Кинеске четврти), а дати су подаци о директору, броју радника и њиховим занимањима, пореклу материјала који користе у производњи, списку објеката, опреме и слично.

Само неколико дана касније, 10. децембра, нови извештај садржи скицу фабрике која је пропраћена легендом на српском језику па је претпоставка да је то копија неке од тадашњих мапа или урбанистичких планова коју је прибавио неки од доушника ЦИА из Новог Сада.

Истог дана је послат још један детаљан извештај, који саџи разне податке, између осталог да је запослено 500 радника и да је директор Лука Јанковић.

Занимљиво је да је истог дана послат и краћи извештај о фабрици „Електропорцелан“, где се наводи да је постројење почело да ради 1949. године на месту мање фабрике која је пре Другог Светског рата постојала у Улици Марка Миљанова (Н.А. – у ИИ Светском рату Немци су Електропорцелан претворили у фабрику делова за авио-моторе због чега је заједно са већим делом Улице Марка Миљанова сравњена са земљом у савезничком бомбардовању лета 1944. године).

ЦИА је тада имала податак да у Електропорцелану ради 300 радника који производе 60 одсто порцелана у тадашњој Југославији, првенствено за употребу у домаћинству.

Главна америчка обавештајна агенција се Електропорцеланом бави опет крајем 1949. године, када се бележи да је управа фабрике пријавила Управи државне безбедности саботажу на машинама. УДБА је тада ухапсила неколико радника и супервизора Петра Обрадовића (Н.А. – више о саботажама и хапшењима 021.рс ће посебно писати у ИИИ делу ).

Овде је интересантан податак да се наводи да у фабрици ради 1.200 запослених, што је знатно више него у извештају послатом неколико месеци раније.

Један ЦИА извештај од 23. октобра 1949. године бави се ЈУСПАД-ом „Совјетско – Југословенска речна навигациона компанија“, која је имала бродоградилиште које је првенствено у то време служило за поправку речних бродова оштећених у ИИ Светском рату. У бродогралишту у Новом Саду је тада радило 350 радника, а било је више Руса који су овде остали и после политичког сукоба тадашње Југославије и СССР-а 1948. године.

У извештају од 26. септембра 1952. године видимо да ЈУСПАД више не постоји и да је прерастао у ЈДРБ, а поднет је списак свих речних пловила.

Дистрибуција нафте је била важна, па се тако у извештају ЦИА од 2. августа 1949. године може прочитати да у Новом Саду раде „Југопетрол“ који цивилима дистрибуира гориво и „Југонафта“ која је задужена да из депоа снабдева војску и јавне службе. Депо горива се налазио на обали Дунава, на данашњем простору Лимана (Н.А. – тај простор су тешко бомбардовали савезнички авиони лета 1944) и снабдевао се струјом из тадашње електране (Н.А. – електрана је била обновљена после рата јер је лета 1944. у бомбардовању сравњена са земљом).

Овај депо је био поред пруге и нафта је углавном долазила преко танкера из Румуније. Занимљиво је да доушници ЦИА наводе да су до децембра 1948. године у депоу радили и немачки ратни заробљеници, тачније осморица њих, који су потом пуштени кући.

Поменимо и да се у више извештаја о Југославији, Нови Сад спомиње и због медицинских, бактериолошких и сличних информација.

Један од докумената је из августа 1954. године када ЦИА добија подужи извештај о раду Пастеровог завода и вакцини која се ту производи, као и људима који воде установу. Такође, дати су подаци о тада последњим познатим акцијама за борбу против беснила у Војводини када је за два месеца током 1953. године вакцинисано 256.000 паса против беснила.

Агенти или сарадници америчке централне обавештајне агенције су у Новом Саду правили и спискове стручњака из разних области, па тако извештај од 10. октобра 1952. године има списак од око 50 инжењера и хемичара који живе у Новом Саду и околини, а сем њихових имена остали подаци су затамњени и даље се сматрају тајним.

ЦИА у извештају од 1. августа 1948. године наводи да је директор Бактериолошког института у Новом Саду Немац, који је ту радио три године као ратни заробљеник, а сада ради на основу уговора.

Постоји и доста података о саобраћајној мрежи као што су скице железничке станице, а скупљали су чак и разгледнице са фотографијама старог Варадинског моста, тада званог Мост маршала Тита (извештај из јула 1954).

Није праћена само индустрија, него и развој образовања.

Тако је у новембру 1950. године, ЦИА примила извештај да је Новом Саду отворена Хемијска школа са 250 ученика, са све податком да су часови држани на обали Дунава.

Међу разним извештајима који су доступни јавности могу се наћи многобројни занимљиви подаци.
Један новосадски шпијун је тако 1964. године послао Американцима извештај о дневној миграцији ђака, студената, радника и службеника железничким саобраћајем из других места ка Новом Саду, а користио је податке Саобраћајног института из Београда.

Из извештаја ЦИА се види и да су прикупљали новинске чланке из тадашње штампе са информацијама о пољопривредној производњи у Новом Саду, временским приликама, итд.

021.рс ће наставити да пише о деловању ЦИА у Новом Саду, бар оном који је доступан у јавно објављеним документима, а у трећем делу који излази сутра очекују вас информације о саботажама и руководиоцима.

У бази података која је однедавно доступна на сајту ЦИА, Нови Сад се спомиње у стотинама докумената који се односе на функционисање града у склопу некадашње Југославије, а у многим извештајима информације су представљене у склопу засебних докумената. За сада су углавном доступни подаци с краја 40-тих и почетка 50-тих година прошлог века, као и поједини тајни списи ЦИА из каснијих деценија који се налазе у дигиталном облику. Портал 021 у три наставка објављује део документације која показују какве информације је у Новом Саду и за које сврхе прикупљала ЦИА.

Аутор: Жарко Богосављевић – жарко@021.рс

 

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here