Дан када су усташе убиле једног од највећих српских сликара (фото)

Поделите:

На данашњи дан 1942. године усташе су у Сремској Митровици убиле једног од највећих српских сликара двадесетог века.

У рано јутро 28. августа 1942. године, на Велику Госпојину, усташе су спровеле велику рацију у Срему. По Саву су дошли на кућну адресу. Велики сликар је, вероватно знајући шта га чека — затражио да га сачекају десет минута. Окупао се, обријао, везао шарену кравату, опростио се са мајком и заувек отишао из породичне куће у Шиду. Стрељан је са још 150 сремских Срба 30. августа у Сремској Митровици.

Сви су сахрањени у заједничкој масовној гробници.

Стваралачки опус Саве Шумановића обухвата око 800 уља на платну и преко 400 цртежа, акварела, гвашева и пастела.

Сава Шумановић је рођен 22. јануара 1896. године у Винковцима, где му је отац радио као шумарски инжењер. После само четири године породица се преселила у Шид.

Сава је похађао гимназију у Земуну, у којој и почиње да се занима за уметност. Иако је отац желео да му син буде адвокат, он не поштује његову жељу, већ уписује „Вишу школу за умјетност и обрт“ у Загребу, коју завршава са најбољим оценама 1918. године.

Почео је као импресиониста, затим потпао под утицај кубизма и најзад се задржао на колористичким схватањима Париске школе, док други историчари уметности његово стваралаштво смештају у уметничка пространства од кубизма преко поетског реализма до умереног експресионизма.

Шумановић је у два наврата боравио у Паризу.

Први пут у Париз одлази 1920. године и тамо остаје до краја 1921, где је учио у атељеу чувеног Андре Лота. Други боравак у Паризу трајао је од 1925. до 1930. године и ове године, сигурно, представљају круну његовог стваралаштва.

Слика „Доручак на трави“, коју је насликао 1927. године, наишла је на одличне критике у Француској. Сјајне критике су навеле Шумановића на један „сулуд“ подухват. За седам дана и ноћи неспавања настала је, можда, и његова најбоља слика „Пијана лађа“, инспирисана истоименом песмом Артура Рембоа коју је чуо од Растка Петровића и чувеним „Сплавом Медуза“ Теодора Жерикоа. Нажалост, за разлику од првопоменуте, критичари су ову слику дочекали на нож, а Сава те критике није најбоље поднео.

Његове слике су се 1929. године нашле пред жиријем Париског јесењег салона, који их је оценио највишим оценама, угледни париски сликари су били одушевљени Шумановићем, а сам Андре Лот је рекао „да су слике југословенског уметника, велике вредности, а сигурно и боље од Сезанових, јер је боље школован“.

Тежак париски живот, лоше критике и услови рада, натерали су Саву да се врати у Шид почетком 1928. године.
По повратку у Шид сликао је углавном простране сремске јесење пејзаже и зреле винограде, или зиму са огромним снежним покривачем и великим белим површинама.
Међутим, самостална изложба у Београду показује се као прави успех. Одлична критика Саву избацује у први план у тадашњим београдским уметничким круговима, готово све слике успева да распрода и то му омогућује још један повратак у Париз. У том, последњем Савином боравку у престоници Француске, настају значајна дела: „Луксембуршки парк“, „Црвени ћилим“ и „Мост на Сени“.
Шумановић се у Краљевину Југославију коначно враћа 1930. године. Овај период његовог стваралаштва опет карактеришу актови и пејзажи и два врло важна циклуса: „Шиђанке“ — посвећен високим платанима, и „Берачице“ — посвећен берби грожђа, нажалост, и последњи Савин циклус слика.

Шумановићеви париски дани су нераскидиво везани и са пријатељством које је изградио са Растком Петровићем, песником и братом још једне велике српске сликарке Надежде Петровић.

У каснијој преписци са Растком, по повратку у Шид, у његовим чувеним писмима ће се видети сва емотивност, несрећа али и болест која је тиштила Шумановића. Од веома љубазних и дирљивих обраћања, на самим почецима преписке, до жестоких увреда и осећања кајања и извињавања. Могло се то видети не само у преписци са Петровићем, већ и у писмима која ја слао својој породици током боравка у Паризу.

Априлски слом Краљевине Југославије Сава дочекује у свом Шиду који, у новој окупационој мапи Европе, постаје део Независне Државе Хрватске. Репресија, фашизам и окупација терају Шумановића да се сасвим повуче из јавног живота.

Закон о забрани коришћења ћирилице на територији НДХ посебно тешко погађа великог сликара који, у знак протеста, престаје да потписује своје слике и почиње да на њима уписује само годину настанка.

Табла на згради у којој је живео сликар Сава Шумановић.
Табла на згради у којој је живео сликар Сава Шумановић.

„Јесењи пут“,  једно од његових последњих а можда и најлепших дела, као да је показало каква ће бити судбина можда и највећег српског сликара двадесетог века.

Поделите:

2 COMMENTS

  1. „Теpритoрия бeз oбмaна“ – мы делaeм интeрнeт бeзопaсней! Bы будущий влaдeлeц заработкa в 6000 рyблeй в денb! «Mедиатор» – этo элeментapно пpocтoй и полноcтbю надежный сеpвиc для заpаботка денег, koтоpый пoдойдeт kaждoму.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here