ЂЕТИЋИ ОД ШАВНИКА ДО ДЕДИЊА: Која црногорска племена управљају Србијом?

Поделите:

Шта је независна Црна Гора данас? Шта је она Црногорцима који се у Црној Гори изјашњавају као Црногорци или Срби, а шта Црногорцима у Србији који се изјашњавају углавном као правоверни Срби? Шта је она Србима у Србији или Српској, који на независну Црну Гору гледају с презиром или подсмехом? Независност бивше српске Спарте је све поменуте ујединила. Они су, свако своју Црну Гору као важну реликвију, склонили на сигурно место док не прође олуја!
Да се разумемо, ово није текст о Црногорцима за које Матија Бећковић каже да би их требало водити на полиграф ако се изјашњавају као Црногорци. Није реч о политици Мила Ђукановића, који је у српско-црногорску историју провалио из дворишта кроз обијен прозор, све верујући да је учинио нешто важно, а заборављајући да није добри Бог дао свакоме моћ да помера међаше историје како му падне на злу памет. Не говоримо о тој политици која је признала Косово, гласала да то државно недоношче уђе у Унеско, не говоримо о политици која је укинула српски језик, ћирилицу, понизила СПЦ, а патворила своје фалсификате. Није реч о политици због које сам свог пријатеља Слободана Милића, дипломату у пензији, поставио на функцију легитимног представника црногорске националне мањине у Црној Гори…

Ђукановић и Заев
Није ово прича ни о пребројавању ко су милогорци, а ко Срби у новоскованој Црној Гори, нити желимо постављати питање у чему је разлика између Мила Ђукановића и Зорана Заева. И један и други јавно су ошамарили Србију признајући Косово и гурајући га у Унеско, а за нашу владајућу елиту Заев је непријатељ, а Мило савршен.
Ово је заправо један мундијалистички текст који покушава да објасни које то црногорско племе има највише утицаја на политичка, културна, спортска и сва друга догађања у Београду?
Питање је деликатно из више разлога, упозорава нас угледни српски историчар Предраг Ј. Марковић. „Јер су Црногорци и Херцеговци давно, углавном из егзистенцијалних разлога, почели да се досељавају у Србију, тако да су у Београдској нахији уочи Првог српског устанка били доминантни.” Те сеобе су настављене у минула два века, о чему сведочи стара певалица Херцеговаца о Херцеговини: „Лијепа родна грудо наша, свијет насели, себе не расели”. Историчар Предраг Ј. Марковић за „Експрес” још додаје да су те миграције толико снажне и редовите да је цео простор Србије западно од Колубаре насељен Динарцима из црногорских и херцеговачких кршева, па је сходно томе и њихов утицај на оновременска, али и данашња догађања у Србији – логичан.
„Број Срба и присуство српског идентитета у црногорском националном бићу историјски се мењао од скоро 95 одсто 1909. године, преко 1,78 одсто 1948, па све до 32 одсто 2003. године. Од краја деведесетих, када отклон од српског идентитета постаје стратегија владајућих елита, питање идентитета постаје главно политичко питање у Црној Гори, а тиме и пописи постају политичко питање првог реда”, пише Зоран Лутовац, управник Центра за политиколошка истраживања и јавно мњење Института друштвених наука у Београду, иначе доскорашњи амбасадор Србије у Подгорици. У Црној Гори се одавно и скоро тајно водила политика у којој су Црногорцима Србија, а посебно Београд били жеља и идеал, а да се српство перфидно склањало и омаловажавало. Тако историчар Александар Раковић из Института за савремену историју Србије пише да „прву појаву националног опредељења Црногораца у Југославији бележимо 1948, на првом попису после Другог светског рата, јер је Комунистичка партија из идеолошких разлога уситњавала српски народ на неколико нација, од којих су једне били Црногорци”.
Предраг Ј. Марковић напомиње да Црногорци нису населили само Шумадију и Београд. Населили су и Санџак, где је већина примила ислам. Уз њих, доселили су се и Албанци из Црне Горе. Рецимо, Сулејман Угљанин је највероватније пореклом Албанац.
Публициста Данко Ракочевић о друштвеној и општој моћи Црногораца у Београду пише: „Хотел ‘Москва’ је омиљено састајалиште Црногораца у Београду (а овим ексклузивним хотелом углавном су директоровали Црногорци, оп. Ђ. К.), али само де се познати окупе, био би им потребан много већи простор од Сава центра.” Иначе, права инвазија Ђетића на Београд почела је шездесетих година прошлог века. Сеобе су добиле такве размере да су тих година амбасадори западних земаља званично обавештавали владе својих земаља о најезди Црногораца.

Своја четири зида
Међутим, темеље истинског утицаја Црногораца на политичка, друштвена и друга догађања у Србији ударили су партизани у вуненим чарапама, са сумњивим културним и образовним педигреом, који су учинили најодлучнији и најхрабрији јуриш на Дедиње. Историчар Живко Андријашевић пише „да је тако и тада велики број Црногораца у Београду стекао своја четири зида простом и бескрупулозном отимачином кућа и станова од људи који су насумице означавани као ‘реакционарни елементи’, сарадници са окупатором. Борци за чојство и јунаштво тако су почели да живе своје београдске дане у елитним и отменим кућама и квартовима.”
Небојша Јеврић, писац и колумниста „Експреса”, цинично примећује да сваком Црногорцу и приличи да живи на Дедињу, док др Предрага Марковића историјске чињенице терају на питање које је поставио потписнику овог текста у разговору на тему које црногорско племе или братство влада Београдом. Питао ме је шта мислим где је било више партизана или антифашистичких бораца под оружјем, на Банији и Кордуну или у Црној Гори. Одговорио сам: „У Црној Гори.”
„Не познајеш, Кесићу, карактер Црногораца. Није им то јача страна, они су у суштини превртљивци, већина је отишла у партизане кад се већ назирало ко ће победити. А знаш ли колико је 1945. било генерала Црногораца, а колико с Баније и Кордуна код Броза? Црногорци су били најбројнији генерали, а ови остали су пажљивије бирани”, каже Предраг Ј. Марковић, кога иначе Црногорци обележавају као свога на листи Црногораца успешних научника. Марковић у сличном контексту тумачи да је управо због „лабилног карактера” црногорска интелектуална елита уз ново рађање црногорске нације лако заборавила тако честу поштапалицу кнеза Данила: „У име Црногораца и осталих Срба”, да су Његош, Стјепан Митров Љубиша, Марко Миљанов и краљ Никола били Срби, и да су то наглашавали. Из неких разлога није коментарисао да Црногорци нерадо помињу да је краљевска лоза Петровића пореклом из Босне, што нису ни крили, а да је лажни цар Шћепан Мали био Ликота?
Зоран Живковић, Црногорац пореклом, изјашњава се као Србин, виспрен је и изузетно образован човек, докторирао на тему „Медитерански свет у српској књижевности”. Он подсећа на опаску песника Матије Бећковића, који на учестало и политизовано питање какав је положај Црногораца у Србији лаконски одговара: „Питајте њих!” Живковић верује да он и даље живи у Државној заједници Србије и Црне Горе, али да су многе политичке одлуке последњу деценију биле изнуђене чињеницом да је Запад бацио Србију на колена, па су, могуће, Црногорци имали једини излаз у путу којем су кренули. Подсећа да медији, свесно или несвесно, помажу те „разлике” Срба и Црногораца јер су недавни инцидент на плажи у Бару, где су се потукли један туриста и локалац, у новинским ступцима описали речима: „Потукли се Србин из Београда и црногорски функционер?!” Функционер је, наводно, службеник у месној пошти.
Злоупотребљавам неформални део разговора са Зораном Живковићем и Бањишом Шпадијером, угледним привредником у пензији. Они на тему племенског црногорског утицаја на Београд кажу да су, без сумње, Васојевићи највеће црногорско племе, које катастарски запоседа север Црне Горе. Васојевићи за себе кажу да су највеће српско племе. Они су стекли озбиљан друштвени углед пре једног века јер су из њихових редова бирани најбољи официри у Војсци Краљевине Србије, а потом и Краљевине СХС. Они су мишљења да је сам племенски утицај битно мањи, али кад су у питању братства, онда је то много озбиљније.
У суштини, Васојевић ће запослити Васојевића пре него неког другог, само из разлога што је тај човек његов, из села, рођак, а не искључиво зато што је Васојевић.
Средином шездесетих у Београду био је присутан и веома раширен отклон према Црногорцима. Тада је важила крилатица: „Загреб су освојили Херцеговци, а Београд Црногорци”. Та пизма, у модификованом облику, остала је до данас. Јер многи с разлогом верују да нека црногорска племена и данас имају снажан утицај на политичка, културна, спортска и друга догађања у Србији.

Маркесов Макондо
Др Зоран Живковић овај проблем види битно сложеније него што се иначе апострофира у Београду. Каже да се у Београду ствара клима у којој неки људи виде шансу, попут Рома као националне мањине, да уђу на споредна врата као мали, обични људи, а изађу на велика врата као посланици или министри у име националне мањине. Да ли неки Црногорци у Србији, кроз разна удружења или сличне асоцијације, желе себе да представе као националну мањину све зарад личних интереса? Ако се то догоди, онда би то био комплетан пораз. Због тога господин Живковић поручује да за њега Црна Гора живи као Маркесов Макондо, као такав је већи не само од Црне Горе него и од многих других држава попут САД, што је много за једног Новосађанина као што је он.
Господин Живковић нас подсећа да би можда требало да се вратимо оном сазнању које је записао Милан Кашанин, да је Београдски универзитет основа свих демократија у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Македонији, да се на почетку XX века догодило оно што је бележила античка историја, то се догодило Србима, да мали народ постане велики народ. Све што нас окружује, од демократије, образовања и снова о напретку, све је рођено у Београду, поручује Живковић.
Док др Живковић упозорава да је све у животу родно, Зоран Лутовац у својој књизи „Српски идентитет у Црној Гори” враћа нас у сурову стварност, где каже да „као последица политичког заокрета владајуће политичке елите крајем деведесетих година XX века нови црногорски идентитет почиње све агресивније да се гради на рачун српског идентитета у Црној Гори, што и данас траје… Ствара се национална држава, у којој превласт има једна национална група. Српски идентитет је био интегрални део црногорског идентитета, српски – једини званични језик, колективно сећање, историја и култура једнообразно су тумачени и кроз образовани систем и медије званично подржавани, да би се после сукоба политичких елита постепено долазило до преиспитивања и редефинисања основних елемената тог идентитета”, пише Лутовац. Лутовац закључује: „Уместо демократије, засноване на тражењу интегративне политичке заједнице, Црна Гора се суочила, на једној страни, са оспоравањем резултата референдума (о независности оп. Ђ. К.), а на другој са проблемом тумачења да је демократија игра у којој победник узима све.”
У Подгорици неко не види да ће оваква независна, али не и суверена Црна Гора трајати док НАТО вежба мишиће с Русијом, а кад та супремација престане, онда ће се опет окренути Београду. Данас Црногорци изигравају лагодну супериорност због НАТО кишобрана, „победили смо Русију, признали смо Косово – шта нам може Србија”… С тим у вези, занимљиво је размишљање обичног човека на ту тему, а везано с утицајем и моћи црногорских племена и братстава на сва догађања у Београду. Утицај Црногораца на Београд шездесетих година XX века био је већи, односно отворенији него данас. Ту се догађају одређеније, теже видљиве промене. По званичном попису у Србији је 1981. било 147.466 Црногораца, 1991. – 118.000, 2001. – 81.147, а 2011. године је 38.527 Црногораца.
У припреми овог текста разговарали смо са Бором Мрваљевићем, председником Удружења Црногораца у Београду. Он је накнадно тражио да разговор с њим не објављујемо. Уз извињење господину Мрваљевићу, објављујем његову оцену да је све мање Црногораца у Србији који показују интерес за активности у овим и сличним удружењима. Неки наши саговорници упозоравају да Црногорци и даље стижу у Београд, долазе на школовање, на студије, ту остају и помоћу племенских веза траже запослење. Београђани би рекли – “да буду директори”. Нема сумње да су они прихватили законе мимикрије, не изјашњавају се као Црногорци него као Срби, па све по старом.

Мафија се пита
“Разумљиво је да су се ови моји брђани, Васојевићи и Ровчани, притајили, али то уопште не доказује да је њихов утицај на политичка и друга збивања у Београду нестао”, прича београдски адвокат Марко Ницовић, рођени Колашинац, који од 1994. живи у Београду. “Као бивши полицајац и сада адвокат по природи ствари изучавам феномен црногорске мафије у Београду. Уосталом, о томе свакодневно пише београдска дневна штампа. Упућени људи знају да је утицај мафије, било где и у било којем друштвеном систему, од диктаторских до демократских, озбиљан и није само пуцњава по улицама. Ако код убијеног војника мафије из Црне Горе нађу легитимацију БИА, то је озбиљан доказ за јавност о утицају мафије на друштвена збивања у Србији. Јер, будите сигурни да црногорски мафијашки кланови који делују у Београду имају снажне конекције с моћним људима у Црној Гори и региону, што опет упућује на племенске утицаје и утицаје братстава из Црне Горе”, објашњава Марко Ницовић. Истина, додаје Ницовић да су Црногорци као жестоки момци обележили шездесете године 20. века у Београду. Он помиње Стевицу Марковића и Мишка Мартиновића. Њима додаје Рају Цемовића, Гидру Стојановића, Ђорђа Божовића Гишку, Дарка Ашанина, Жељка Ражнатовића Аркана, Ранка Рубежића…
У принципу наши читаоци могу да провере валидност тврдњи “Експреса” о снажном упливу племена Васојевића на јавни и политички живот у Београду. Довољно је да погледају које позиције заузимају људи с презименима из братстава Божовића, Зечевића, Вукчевића, Булатовића, који су моћно братство из комшилука, из Ровчана. У Подгорици најутицајнији су из Катунске нахије, брђани из Никшића и околине, мада ни Цикотићи из Подгорице нису мачји кашаљ. “Истина, како рече Зоран Лутовац, у Црној Гори и нису толико битне племенске везе, него послушници. Јер брат од стрица Мила Ђукановића у Никшићу води једну опозициону партију.”
У делу унутрашњих антагонизама и нетрпељивости између појединих племена и братстава занимљиво је рећи да племе Цикотића, стационираних на подручју старе Подгорице, изазива највише контроверзи. Та нетрпељивост давно је заборављена. Цикотићи као градска раја гледали су с висине све остале, јер су себе сматрали да су изнад осталих. Друга братства и племена су их презирала, нарочито брђани из Никшића и околине, о северу и Васојевићима да не говоримо. Данас културни радници приписују Цикотићима заслуге за очување изворне црногорске песме, као што је “Ој весела веселице”, “Сејдефу мајка буђаше” и друге, каже Бањиша Шпадијер.
Шта би на све поменуто рекао најугледнији српски писац Драгослав Михаиловић, аутор романа “Кад су цветале тикве”, “Чизмаша” и других озбиљних литерарних дела?

ЗНАЧАЈНА ИМЕНА

Црногорски портали често потенцирају значајна имена својих земљака у јавном животу Београда. Истина, заиграју се, па се стиче утисак да све што ваља у Србији припада црногорском националном корпусу. Присвајају и оне који су се не једном јавно одрекли тих веза и припадности. Тачно је да Вучића и Дачића не присвајају. Због мегаломанских аспирација Црногораца, објављујемо драстично скраћен списак свих значајних Црногораца у Србији.
Својатају Стефана Немању и његове синове на челу са Светим Савом, Карађорђа Петровића, Милоша Обреновића, Хаџи Рувима, Хајдук Вељка Петровића, Стојана Чупића, Војводу Молера, Петра Првог Карађорђевића, Вука Стефановића Караџића, Радована Караџића… “Њихови су” велики сликар Петар Лубарда, Борислав Пекић, Милован Ђилас, Пеко Дапчевић, Коча Поповић, Миодраг Булатовић, Михаило Лалић. У свет савремене политике многим земљацима у Србији отворили су врата политички лидери Србије Слободан Милошевић и Борис Тадић. Ту су Славица Ђукић Дејановић, Слободан Алигрудић, Беба Поповић, Владимир Божовић, Даница Драшковић, Зоран Лутовац, Жарко Обрадовић, Марија Богдановић, Миша Ђурковић, Владимир Вукчевић… Занимљиво да не присвајају актуелне политичке посленике попут напредњака Игора Бечића, Александра Мартиновића или радикала Драгана Тодоровића, бившег председника Србије Томислава Николића…

Култура
Миро Вуксановић, Драган Лакићевић, Љиљана Хабјановић Ђуровић, Алек Вукадиновић, Матија Бећковић, Данило Бећковић, Желидраг Никчевић, Јагош Ђуретић, Војин Ћетковић, Миша Јанкетић, Вида Огњеновић, Петар Божовић, Рајко Петров Ного, Небојша Јеврић, Брана Црнчевић, Павле Вујисић, Жарко Лаушевић, Живојин Павловић, Данило Лазовић, Драган Николић, Младомир Пуриша Ђорђевић, Бранко Балетић…

Медији
Драгољуб Жарковић, Манојло Вукотић, Веселин Симоновић, Данко Васовић, Славиша Лекић, Весна Дедић, Оља Бећковић, Југослав Влаховић, Милорад Вучелић, Весна Малишић, Радмила Станковић, Драгољуб Петровић, Обрад Деспотовић, Љиљана Кнежевић…

Естрада
Сергеј Ћетковић, Жељко Јоксимовић, Владо Георгиев, Шеки Турковић, Гога Секулић, Жељко Самарџић, Момчило Бајагић, Рамбо Амадеус, Браћа Јелић – YУ група…

Бизнис
Мирослав Мишковић, Миодраг Костић, Радоман Божовић, Милан Беко, Војин Лазаревић, Данко Ђунић, Милија Зечевић, Жарко Зечевић, Милија Бабовић, Драгољуб Лекић, Љуба Михајловић Шиптар, Милан Грбовић, браћа Ницовић, браћа Рутовић, Зоран Зечевић, Небојша Шарановић… и још педесет угледних имена из света бизниса из Србије.

Спорт
Новак Ђоковић, Јелена Јанковић, Ана Ивановић, Никола Пековић, Игор Ракочевић, Драган Капичић, Душан Вујошевић, Дуле Савић, Љубиша Тумбаковић, Томислав Караџић, Звездан Терзић, Небојша Човић, Дејан Радоњић, Дуци Симоновић, Дејан Савићевић, Предраг Мијатовић, Зоран Филиповић…

Наука
Мило Ломпар, Бранко Поповић, Јустин Поповић, владика Николај Велимировић, Шћепан Ушћумлић, Славенко Терзић, Веселин Ђуретић, Радмило Маројевић, Ратко Божовић, Бранко Вујовић, Радојко Вучевић…
Посебно се извињавамо што немамо простора да објавимо списак свих угледника и веома познатих лекара које Црногорци присвајају као своје перјанике, од Бошка Ђукановића, преко Василија Јеремића, до Василија Калезића… Као и бројне припаднике Министарства унутрашњих послова Србије којих је на хиљаде, као и небројене адвокате, судије и тужиоце.

ЦРНОГОРЦИ У ВИЦУ

Ђе излази Црногорац кад дође у Београд?
– Како ђе, па у “Шћепан Браун”.

Буди се ујутро Црногорац, гледа се у огледалу и прича:
– Да сам мало вишљи, бија би’ ки Његош,
да су ми рамена мало шира, бија би’ ки Обилић.
Супруга га гледа из кревета и додаје:
– Да ти је она ствар краћа два центиметра,
бија би ки царица Милица.

Поделите:

5 COMMENTS

  1. Нема шансе да се Александра Вуковић или Андро Мартиновић изјашњавају као Срби, а они мирне душе, након лекција на БУ, проносе анти српске ставове у ЦГ. Проблем је много сложенији…

    Што се тиче Васојевића, они су брдско племе, чувари „рашке земље“ и кохезиона сила Српства. Њих, као и Дробњака, је пуно Пријепоље, нема разлога да се сматрају искључиво црногорским племеном.

    • Ја „Црна Гора“ читам као и „Шумадија“ – једна српска земљица, ништа друго. То важи чак и за „зеленаше“ Мила Ђукановића, Пека Дапчевића и Секуле Дрљвића – дични Малисори, издајници којих је вазда међу Србима било.

    • Ahhm,hmm..mislis, na Jovu kapu..“ Ja sam doveo Matiju Beckovica u Beograd. “ ..“ Dragoljub Micunovic je bio nas covek na golom otoku,zvao sam ga na duel na TV,nece da dodje“…???

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here