Доња Локошница – Српско село које живи од паприка(ФОТО)

Поделите:

Доња Локошница код Лесковца, као и цео крај, богата је „црвеним златом“. У том селу узгаја се посебна, зачинска паприка, додатак сваком јелу у Србији. И зато је село најлепше у септембру, кад се свака кућа црвени.

Током септембра месеца, у селу Доња Локошница се црвени свака кућа. Сваког дана се паприка бере и ниже у венце који се каче по свим спољним зидовима. Од зачинске паприке живи сваки становник у селу које има око хиљаду мештана у 300 домаћинстава.


Брање још од средине августа

У неколико наврата, од средине августа до средине септембра, сваки становник села бере зачинску паприку и спрема је за сушење. Михајловићи, Радослав и Светлана, баве се узгајањем те паприке одувек. И њихови чукундедови су се бавили тиме. Kажу, чим се роде и проходају, већ су међу паприкама. Ова паприка расте само у Локошници и нигде више. Чак ни у суседном селу.

„Kозји рог“

Нико не зна тачно када је паприка дошла у село, па чак ни одакле тачно. Неко каже из Африке, неко из Турске. Припада врсти козји рог и осим зачина за јело, мештани кажу да је од ње најбољи и најукуснији ајвар јер између осталог, најмање калира и задржи пун укус.

И инжењери беру паприку

Марко Стојановић је из села отишао на пољопривредни факултет. И иако као инжењер има стални посао, после смене долази у село да помаже својима. Тако је сваког септембра. Иновација у традиционалном послу је веб-сајт преко којег продају у околним земљама. Kаже да је баш Локошница најбоља за зачинску паприку због врло погодне микроклиме, пх-земљишта и великог броја сунчаних дана.

У процесу најважнија традиција

Иако поред паприке гаје и друго поврће, од ове традиције нико не одустаје – и поред тога што је око ње много посла. Након брања, паприка се суши на зидовима и крововима кућа до месец дана. Након тога се ставља у хладовину, а касније суши у сушарама – такође традиционално у малим просторијама у којима се ложи. На крају, скине се дршка, паприка се самеље и спремна је за пласман.

Паприка на све стране

У коју год улицу да завиримо, оне су ту, висе као завесе. Тако је и у двориштима кућа где се паприка припрема за низање. У дому Стојиљковића се вредно ради.

„Не памтим време без паприке“

Душанка Стојиљковић има 83 године. Она је најстарија у овом домаћинству и не памти време без црвених зидова у септембру. Цео живот је у паприкама, па врло спретно и искусно ниже у венце. Kаже да то није лако радити. То се види и по рукама – грубим, црвеним и испуцалим – по којима се становници овог села могу препознати.

„Лакше је ићи у школу“

Њен праунук Стефан Стојиљковић иде у 7. разред основне школе и такође ниже паприку. „Шта је теже, учити или низати? -Низати“, без размишљања одговара Стефан. „На иглу се боде дршка паприке, па онда друга са друге стране и тако све у круг. Треба и снага и вештина да би се то урадило“, каже Стефан.

Продаја углавном на пијацама

У домаћинству Стојиљковић годишње се произведе око 40 тона сирове паприке. На једном хектару је максимум 50 тона, каже нам домаћин Ивица. Поред млевене и „груване“ паприке, на пијаци продају и везе суве паприке за пуњење. Готово сви у овом селу имају тезгу на некој од пијаца у Лесковцу, Нишу, Београду.


Целе године сезона паприке

Поред пијачне продаје, већина домаћинстава свој производ продаје приватним фирмама за даљи пласман. Kажу да од паприке може да се живи, али и то да се тежак рад око паприке ипак исплати. Иако видљива сезона паприке траје два месеца, мештани кажу да је њима целе године сезона јер се баве производњом.

Понос села

Сви становници Доње Локошнице веома су поносни на свој производ, јер знају да су јединствени. На такмичењима попут „паприкаријаде“ редовно учествују, а деца су најпоноснија кад су спретна и брза у низању.


„Низача“ изазов за Милу

И осмогодишња Мила Стаменковић је веома срећна јер ју је бака научила да ниже паприку „низачу“. Kаже да је сваке године све боља у томе и једва чека да порасте па да победи у такмичењу у низању.

Дојче веле

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here