Другосрбијански хегемонизам

Поделите:

Друга Србија је данас постала толико свеприсутан термин у јавном дискурсу да готово да нема политичке емисије или новинског текста који се на њу неће осврнути. Без обзира на идеолошку позицију говорника/писца на Другу Србију се гледа као на једну субверзивну силу која ремети устаљени поредак, нешто ново и револуционарно у српском рустичном друштву. Наравно од идеолошке позиције зависи да ли ће неко на Другу Србију гледати као на позитивну или негативну субверзију устаљеног поретка. Аутор овог скромног текста не дели ово мишљење.

Корени Друге Србије сежу два века уназад у време формирања модерне спрске државе и њене елите. Измучена мала Србија из Српске револуције излази са великим људским и материјалним губицима. Мала аутономна кнежевина на размеђи два непријатељски настројена царства са својим сународницима жељним слободе разбацаним од динарских врлети до Проклетија морала је да изгради државу, привреду и нацију готово од нуле. Изнад свега морала је да створи своју сопствену елиту која ће нацију да води. У време владавине кнеза Михаила и краља Милана у Србију се враћају прве генерације српских стипендиста из храмова просветитељства Париза, Беча, Хајдeлберга и Јене. Но Европа није била монолитна филозофско-интелектуална целина. Силе Француске револуције рашириле су светом идеје „слободе, братства и јединства“ односно либерализма, социјализма и национализма, којe ће се касније гранати и преплитати у новим измимама. Српска нација у то време налазила се у стању успона и тачка засићења није била на видику. Држава Србија је решавала аграрно питање, делила беговску земљу српским сељацима и тако им доносила Једнакост. Држава Србија уздизала је српску рају постепено у грађанина који ће пуноправно суделовати у политичком животу своје земље, тако му дајући Слободу. Држава Србија је од свог настанка тежила уједињењу српског народа а затим и других балканских народа, тако бранећи Братство. Укратко Србија је била револуционарна земља налик Француској и већини наших интелектуалаца она је представљала добар оквир за остварење ових разнородних идеала. Но како се српска елита умножавала и како су социјалне и политичке разлике расле јављали су се и неки дисидентски гласови.

Први међу њима је Светозар Марковић. Светозар Марковић у својој књизи „Србија на Истоку“ разрађује своја социјалистичка решења за бољке српског друштва. У делима Светозара Марковића се појављују сви они лајтмотиви другосрбијанског дискурса: српски шовинизам, српски империјализам, српски хегемонизам, спрски милитаризам (жингоизам), српска заосталост и оно што сами аутори код свог писања не препознају, а што је заправо кључ саме идеологије, србијанска ускогрудост. За Марковића је и та Србија пре Берлинског конгреса била превелика. Територијална експанзија је табу над табуима и ширење српске државности на Косово или Боже сачувај Босну је тешка јерес. Овде први пут видимо како србијанска ускогрудост метастазира у жељу за утапањем у надколектив. Тада су идеје биле Балканска конфедерација, реформисана Османска империја, а касније Југославија и на послетку Европска унија. Након њега Димитрије Туцовић ће поновите све ове клишее, најпре у свом капиталном делу „Србија и Албанија: један прилог критици завојевачке политике српске буржоазије“, коју је на свом сајту белодано објавио Пешчаник у 4 наставка. На сајту је додуше избачен други део наслова, савршен пример обскуританизма. Димитрије Туцовић мање више понавља све главне тачке дискурса Светозара Марковића. Ширење Србије у Балканским ратовима и ослобађање Косова он види као империјални рат. Иако Туцовић признаје да су се Албанци ширили на рачун Словена агресивно, пљачкашким упадима, чинећи многобројне злочине он критикује не само осветнички порив у Срба, што је нормално и људски, но он критикује и само српско историјско право на дату територију. Треба гледати у своје двориште, ми морамо ради себе да се суочимо са нашом прошлошћу и нашим злочинима, речи које тако често чујемо од гласноговорника Друге Србије једнако добро одговарају и Димитрију Туцовићу.

Сам Димитрије Туцовић погинуо је 1914, борећи се у Великом рату као српски војник и за то му треба одати пошту. Завршетком Првог светског рата створена је Краљевина СХС која је требала да задовољи све њене народе и све идеолошке скупине. Но управо у њеном главном граду Београду, тик након рата 1920 на изборима ће победити Комунистичка партија, баштиници идеологије Светозара Марковића и Димитрија Туцовића. Био је то велики симболички ударац за југословенску монархију. Њен главни град гласао је за данашњим речником речено антисистемску партију. Југословенство у време Краљевине СХС и Југославије постаје државна идеологија. Краљ Александар није био крунисан за разлику од свог оца, како не би отуђио своје иноверне поданике. Своје синове ја назвао: Петар по своме оцу, Томислав по хрватском краљу и свом најмлађем сину наденуо је словеначко име Андреј. На букварима је тада на корицама стајала слика трију дечака у народним ношњама са натписом: „Србин, Хрват и Словенац један братски венац.“ Дајући својим синовима имена Андреј, Петар и Томислав краљ Александар је затворио тај симболички круг. Речју, српски престолонаследник постао је Југословен и вирус југословенства је захватио све поре спрског друштва од самог врха до најнижих слојева.

Живојин Мишић је за југословенство говорио да је то идеологија а не народност и да ће јој требати доста времена да се народ у њеном духу образује. Краљевина Југославија се показала недовољно способном да ту идеологију односно идентитет наметне свом становништву. Након краја Другог светског рата КПЈ преузима дизгине југословенског пројекта и трансформише идеју интегралне југословенске нације у идеју „братства и јединства“. Вођени идејама поменуте двојице српских мислилаца али и практичним примерима из СССР-а политичка класа и интелектуална елита преузели су на своја плећа сизифовски посао растакање носеће нације и стварања националног еквилибријума, у народу познат под геслом „Слаба Србија, јака Југославија.“ Србија је враћена на границе из периода Димитрија Туцовића, њен империјални посед Косово добило је аутономију као и Војводина. Са друге стране Славонија, Хрватска и Далмација су спојене у једну целину, што за Другу Србију није нимало контрадикторно и контроверзно.

Нова држава створила је нову елиту и револуција у технологији, пре свега у кинематографији избацила је на јавну сцену плејаду нових културних радника. Ширење ТВ пријемника по југословенским домаћинствима једног Мију Алексића, Миодрага Петровића Чкаљу, Павла Вујисића и изнад свега Прлета и Тихог учинила је саставним делом колективног имагинаријума читавих генерација и скоро па члановима домаћинства. Транзистори, радио станице и носачи звука разносили су гласове Силване Арменулић, Томе Здравковића, Лепе Брене и других од Вардара па до Триглава. Културна елита, (поникла из СФРЈ, брижно негована од стране политичке класе одрасле на идејама Туцовића и Марковића, Лењина и Троцког) вршила је незапамћен утицај на 20 милиона душа српско-хрватског говорног подручја. По својој моћи и утицају, новцу и престижу, као и по својој бројности били су миљима изнад српских позоришних глумаца, песника и писаца из раног двадесетог и касног деветнаестог века. Ту се налазе корени културног деле другосрбијанске елите, која наравно има и своју политичку и интелектуалну грану, које су увелико познате јавности. Политичку димензију Друге Србије отелотворују Марко Никезић и Латинка Перовић, лустрирани српски либерали у оквиру КПЈ док њену интелектуалну димензију чини Радомир Константиновић аутор чувене „Философије паланке“, својеврстан пророк Друге Србије. О њима је већ увелико писано и овај текст се њима неће детаљно бавити. Довољно је рећи да Друга Србија као таква није иновативна, напротив калеми се на интелектуалне темеље двојице социјалистичких мислилаца и на претходне поделе у оквиру спрске елите, на сукоб између националиста и космополита. Други аспект је много битнији, Друга Србија није субверзивна, напротив она је део културно-политичког мејнстрима барем од 1945. Та културна елита је под диригентском палицом КПЈ судбински утицала на колективни имагинаријум, на volksgeist српског народа и последице тога ми трпимо и данас.

Треба се само сетити епопеја Вељка Булајића и других југословенских режисера. Партизански мит је ту брижљиво негован до најситнијих детаља. Сцена када Орсон Велс глумећи четничког потпуковника држи говор испред цркве окупљеним четницима је гротескна у својој профаности. Сакрални простор црквеног плота и црквеног дворишта се десакрализује до тих апсурдних граница да тај простор постају саме раље пакла. Брадати дивљаци на говор свог команданта ваде ножеве и сложно вичу из хиљада грла „Кољи!“, док изнад неба лете немачке Штуке као ваздушна помоћ кољачкој ордији, а православни свештеници мирно стоје и дају овим дивљацима благослов, вероватно и свету тајну причешћа. Свештеници овде попримају улогу Чироки или Апачи жреца који воде своје дивље саплеменике. Сам филм прати и покушава да имитира све клишее шпагети вестерна, који су тада били опсесија југословенског друштва, односно његове културне елите. Простори Неретве и Сутјеске се сакрализују, партизански борци бивају овенчани ореолом мучеништва и све један борац је христолик у своме страдању, само не за Христа, већ за: братство и јединство, Југославију па и магловиту светску револуцију. Филм за филмом и серија за серијом усађују овакве слике у свест народа деценијама, те није никакво чудо што је то оставило последице. Тако четнички зборови од Равне горе па до Крајине обилују овим Булајићевим карикатуралним четницима. Чак и они који наводно баштине традицију Равногорског покрета нису имали другу слику пред очима до Булајићевог четника, са ножем у зубима, масне браде и јагњетом на ражњу, пребаченог преко рамена. Дакле оваква приказивања историје била су норме и ту није било ништа субверзивно. До једне велике и суштинске субверзије колективног имагинаријума дошло је 1988 са филмом Бој на Косову. Управо ту су црквени плот и појата искупљени у очима јавности. Српски витезови примају свету тајну причешћа и одлазе у бој против многоструко јаче силе, гину и бивају овенчани велом мучеништва, пострадавши за царство небеско. Укратко борба за националну ствар и за веру поново је сакрализована. Но ово ипак није било довољно.

Бој на Косову је био истински субверзиван али није могао да поремети културну хегемонију Друге Србије. Антонио Грамши, италијански марксистички филозоф је сковао термин културну хегемонију како би описао доминацију елите над разнородним друштвом посредством манипулације културним садржајем, како би своје виђење света раширили у друштву и добили сагласност од масе за очување status quo, односно сопствене повлашћене позиције у друштву. Грамши је на овај начин хтео да објасни зашто до револуције радничких маса против буржоазије није дошло, како је Маркс предвиђао. До ње није дошло јер су масе попримиле вредносни систем елите и давале су им сагласност за очување постојећег стања. Док год је буржоазија држала средства културне производње и путем њих ширила свој поглед на свет побуна је била немогућа. Ако премостимо овај концепт на глобални ниво, док год САД има монопол над средствима за културну производњу: Холивуд, HBO, FOX, Disney и скоро комплетну гејминг индустрију, промена постојећег међународног поретка није могућа, ма колико носача авиона или нуклеарних бомби имали други.

Врхунац ироније заправо јесте да у нашем српском друштву, Друга Србија која себе види као алтернативу као нејаког (underdog), која сама потиче из марксистичке традиције, јесте хегемонистичка културна буржоазија. Ране, Андерграунд, Свети Георгије убија Аждају, Парада, Турнеја, Српски филм све су ту драгуљи српске кинематографије и сви су они део исте културне матрице. Вредности које баштини Друга Србија се управо кроз културну сферу константно репродукују и преносе у друштву, чувајући тако status quo. Понеки филм као Лепа села лепо горе, Синовци, Јесен Самураја се провуку кроз пукотине. Но ако је њихов утицај превише јак и ако порука превише дивергира од устаљене матрице, ако је превише субверзивна односно ако подрива културну хегемонију она се гуши и гаси. Мој рођак са села, серија емитована на РТС-у је прави пример тога. Културна елита Друге Србије (можемо је звати и доколичарском класом или чак паразитском) уопште није субверзивна већ је хегемон. Још горе од тога, као југословенско сироче, остављено од свих, показује креативну немоћ да изађе из своје чауре и матрице. Репродукује исте поруке исте форме и бледо копира холивудске трикове, настојећи да се додвори изгубљеном гледалаштву у другим републикама. Горко жале над својим бившим статусом и моћи и грчевито се труде да га поврате, или барем да постојеће привилегије задрже. Културној елити друге Србије савршено стоје следеће речи:

Моје племе сном мртвијем спава
суза моја нема родитеља
нада мном је небо затворено
не прима ми ни плача ни молитве
у ад ми се свијет претворио
а сви људи паклени духови
Црни дане а црна судбино!

Југословенско племе сном мртвијем спава, другосрбијанско сироче за њим плаче, но небо му молитве не прима, а око њега је Србија примитивна ад живи за његове очи, сви му људи паклени духови, дан му црни а судбина црња. Но, таква каква је Друга Србија и даље баца огромну сенку на земљу и народ који сама презире. Са сваким филмом и серијом то је све јасније и јасније.

Аутор Rinometus Diogenes, Недељник

Поделите:

2 COMMENTS

  1. Ideologija druge Srbije nikad u srpkom narodu nije mogla (niti ce) da pridobije vecu grupu sledbenika i preko nje legitimno zadobije vlast. Stvar je u tome sto je ona dominantna u kulturnom zivotu Srbije i danas, a sprovode je ljudi koji ne pripadaju tzv.drugosrbijancima. Inace njena dominacija krece nakon Revolucije iz ’45. preko „otaca“ i „majki“ danasnjih neoliberalprogresivaca.
    Revolucija ili po srpskom preokret je inace tekovina „modernista“ i liberalista primarno zapadnog sveta koja se sirila na istok i rusila tradicionalne monarhijere ostavljajuci velike posledice (francuska, ruska,jugoslovenska, kineska revolucija).
    Nepravilno je Srpske ustanke sa pocetka 19. veka nazivati revolucija, iako to i tad i sad „svetski“ i moderno zvuci.
    Inace Revolucija je, al u srpskoj verziji, bila politicki predizborni slogan jedne liberalne partije pre nekoliko godina.

  2. Зар је могуће да никоме сада не смета израз „србијански“?
    Што се са сад нико не буни и не дере се „Нећем се дјелит’!“?
    А?
    Дакле, „србијански“ разбија Српство, а „другосрбијански“ исто разбија Српство?
    Српство, је л’ да, не разбијају само босанчероси и кумпанија, који су, како је познато, основна биолошка маса „другосрбијанства“.
    „Другосрбијанство“ је сасвим нетачна и неприкладна синтагма. Мало боље би било „другосрпство“, али ни то није задовољавајуће, будући да у том аустрофашистичком странтуму, осим преовладавајућих босанчероса, вегетирају и други пропали Срби попут Монтенегрина, Далматинаца, етц.
    „Другојугославени“ је тачнија дефиниција, а „другоаустроугари“ најтачнија.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here