Горан Гаврић: Хашки кадилук и његове пресуде

Поделите:

Ко не прати шта се годинама „испод жита“ (а по Београду) по плану „суочавања с прошлошћу“ ради могао је недавно да се изненади – да у Србији постоје људи а богме и организације које ће Србе осуђене пред Хашким судом отворено и без проблема назвати ратним злочинцима који су „осуђени пред судом“. Да је то нешто ново, није, исто је причао и Саша Јанковић у својој предизборној кампањи, очигледно сматрајући битнијим да пропагира пресуде Хашког суда него да пази да не одбије тиме један број гласача.

Сви ми који смо „заборавили“ на Хашки суд, у најбољем маниру српског кратког памћења и занемаривања битног, сад смо се суочили с једним парадоксом – пресуде тог срамног политичког суда се данас сматрају – правим судским пресудама.

Штавише, и Република Србија и Република Српска прихватиле су тај суд, још Дејтонским споразумом, а још марта 1996. године Слободан Милошевић испоручио је Хашком суду Дражена Ердемовића, оптуженог за злочине над муслиманима Сребренице као и Радослава Кременовића. Иако је рад тог суда редовно критикован од стране високо позиционираних политичара и у Србији и у РС, признавање и сарадња са тим судом званично никад нису дошли у питање.

А ако постоји суд, који обе српске државе признају, онда постоје и пресуде тог суда, што би рекао наш народ – родило се, ваља га љуљати. Може ли се признавати суд а не признавати његове пресуде?

Да ли је херој одбране Србије рецимо, ђенерал Владимир Лазаревић, који ће ако се издржи амерички притисак, ускоро предавати на Војној академији, осуђени ратни злочинац?

Штавише, ако пођемо даље, разне Сорошоидне организације иду тако далеко да крше право грађана на окупљање и право на слободу говора тако што марширају наоколо и силом прекидају (или покушавају да прекидају) трибине и промоције на којима говоре осуђеници Хашког суда.

Пресуде Хашког суда и бх. правосуђа посебно воле у Сарајеву. Тако ћете од више политичара, интелектуалаца, новинара… чути да „постоје судске пресуде“ и да се њих „не сме коментарисати већ се морају прихватити“.

Није никаква тајна откуд легализам код башчаршистанске јавности – пресуде им се свиђају. Доноси их Хашки суд, политички суд који контролишу и плаћају њихови савезници, и пристрасно бх. судство које углавном контролишу кадрови СДА. Кад им се пресуде не свиђају, они их једноставно игноришу, биле то хашке биле домаће. Око 90 одлука Уставног суда БиХ није спроведено, и то им не смета.

Међутим, можемо ли да не поштујемо одлуке суда само зато што нам се „не свиђају“. Одговор лежи у разлозима – зашто нам се „не свиђају“. Зато што су политичке а не правне. Зато што их доноси судство које није независно, правично и поштено. Зато што исто то судство не процесуира ратне злочине над Србима и друга кршења закона на штету Срба.

Да не улазимо у правне детаље о Хашком суду и бх. судовима – они су својим како деловањем а још више неделовањем показали да нису за поштовање, ни они ни њихов рад ни њихове пресуде. Пресуде су им политичке, кажњавају скоро искључиво једну страну по једним критеријумима, за друге користе друге критеријуме, а највећи број злочина над Србима једноставно не суде. Шта рећи о судовима који су ослободили Насера Орића и Рамуша Харадинаја, а да нису осудили никог другог за несумњиво почињене злочине? С друге стране, осудили су нпр. Момчила Крајишника или Биљану Плавшић који скоро никакву контролу над војним јединицама нису имали. О судовима који никог нису осудили за Олују али су осудили целокупан врх војске и државе Србије због злочина на Косову по командној одговорности?

Рад Хашког суда је срамота за сваког правника као и за сам људски род, као и рад бх. судова.

Својим поступањем и непоступањем ти судови су довели у питање сваку своју одлуку и наша је дужност да им прилазимо са неповерењем и да их преиспитујемо.

Због срамотног рада тих судова – неприхватљива је и било каква идеја о законској забрани преиспитивања њиховог рада или њихових пресуда.

Постоји правна страна – где су пресуде ових судова правноснажне и осуђени су издржали или издржавају досуђене им казне.

Нажалост, обе српске државе прихватиле су Хашки суд јер су морале због политичких околности, иако је то сраман пример жртвовања права, правде и истине политици, то је нешто што мале државе често буду натеране да ураде и пресуде тих судова се спроводе.

Али постоји и друге стране – чињенична, политичка, историјска, морална… а са тих страна имамо право да кажемо – те пресуде су углавном срамотне, без моралне тежине, у супротности са историјским чињеницама, политички мотивисане, а имамо озбиљних разлога да верујемо у непристрасност и корумпираност тих судова.

Из тих разлога осуђене пред тим судовима не можемо сматрати стварно кривима за оно за шта су осуђени и не можемо папагајски понављати њихове одлуке или прихватати их као неупитне, а „чињенице“ пред њима утврђене као доказане или оне које одговарају стварности. Или далеко биле, као нешто што се не сме доводити у питање.

Имамо ли ми право као слободни грађани земље Србије или Босне и Херцеговине, чланица УН, ОСЦЕ, СЕ и потписница више конвенција о људским правима које нам гарантују поштена суђења и слободу говора да критикујемо те одлуке или су оне неприкосновене?

Апсолутно имамо.

Овиме не доводим ни у ком случају у питање потребу да се сви злочини судски казне, већ политизовање суђења, политичку злоупотребу судова и некажњавање злочина које се дешава.

Не постоји никаква неприкосновеност ни судова ни судске власти као једне од грана државне власти нити њихових одлука која их штити од анализе, критике и слободе говора.

Уназад пар година у Србији је било кривично дело коментарисати судске процесе који су У ТОКУ због недозвољеног утицаја на судство и кршења претпоставке невиности окривљеног, али и та одредба је укинута.

Пре свега, слобода научног стварања, загарантована уставима и Србије и Српске дозвољава анализу пресуда, а тиме и њихову критику са становништа правне науке и других наука.

С друге стране, слобода говора гарантује изражавање мишљења сваком грађанину о свему, па и о раду тих судова.

Јер, шта ако је судство корумпирано, пристрасно или не ради добро свој посао? Нико га не сме критиковати нити анализирати рад судства? Глупости. Као и сви други органи јавне власти, и судство је подложно критици јавности.

Можемо погледати рецимо периодичне извештаје Европске Уније, нпр. овде: https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/pdf/key_documents/2016/20161109_report_bosnia_and_herzegovina.pdf

У тим извештајима ЕУ редовно анализира стање судства и владавину права у државама кандидатима. Ако је то дозвољено ЕУ, зашто не би било и грађанима тих држава?

Изјава министра Вулина изазвала је салве реакција оних који сматрају да нпр. ђенерал Лазаревић не треба да предаје на Војној академији. Један од примера је чланак на сајту Инсајдера: https://insajder.net/sr/sajt/tema/7647/Lazarevi%C4%87-na-Vojnoj-akademiji—nedopustiva-rehabilitacija-ratnih-zlo%C4%8Dinaca.htm

У том чланку, у складу са новинарском објективношћу и слушању свих страна – интервјуисани су само они који мисле да је то недопустиво, по старом добром обичају „независних медија“ да нешто питају само оне који ће одговорити оно што им се свиђа. Ту је и симпатичан извод из пресуде ђенералу Лазаревићу: „пошто је својим поступањем пружао помоћ у виду војника на терену за извршавање дела, путем организовања и опремања јединица ВЈ и путем снабдевања оружјем, укључујући тенкове“. Логика пресуде: почињени су одређени ратни злочини, а пошто је Лазаревић снабдевао оружјем јединице своје војске у рату, тиме је помогао и ратне злочине“!!!

Елем, ако имају право да изнесу своје мишљење они који мисле да ђенерал Лазаревић не треба да предаје на Војној академији, имамо ваљда и ми који мислимо супротно? Наравно, не на сајту Инсајдера.

Још је занимљивије стање на сајту Фонда за хуманитарно право Наташе Кандић. Они наиме имају ЦЕО ИЗВЕШТАЈ о суђењима за ратне злочине у Србији, нпр. за 2016. годину, где их коментаришу и анализирају. ( http://www.hlc-rdc.org/wp-content/uploads/2017/05/Izvestaj_o_sudjenjima_za_2016.pdf ). И у том извештају чак и рубрике: Првостепено окончани поступци, Другостепено окончани поступци, али и рубрике о предметима у току, у првом степену и у другом степену!

Браћо и сестре, слободни грађани, ако је то дозвољено Наташи Кандић, зашто не би било дозвољено и вама и мени?

У листу данас, Немања Стјепановић из ФХП коментарише пресуду Насеру Орићу ( http://www.hlc-rdc.org/?p=34366 ). Опет, браћо и сестре, ако може он, можемо и ми, није он ваљда нека виша раса Сорошоидна у односу на нас?

Нашао се ту и неки Рефик Хоџић, некадашњи портпарол Хашког трибунала и Суда БиХ да устврди како Суд БиХ није муслимански суд јер је у процесу било и Срба. Главни судија је наравно био Шабан Максумић, муслиман који је у рату политичким пресудама покривао затварање Срба у логоре и кога сведоци сумњиче за малтретирање заробљеника, а двоје „Срба“ су судије из Сарајева и Тузле које су читав рат провеле на муслиманској страни, оно што се у РС назива „Алијиним Србином“.

Али опет, ако може господин Рефик Хоџић, можемо и ми.

На веб страници ФХП имамо и чланак који каже: „Изневерено поверење жртава у домаће правосуђе“ ( http://www.hlc-rdc.org/?p=32966 ). Елем, даме и господо, ако могу они да немају поверење у правосуђе Србије, можемо ваљда и ми да немамо поверење у правосуђе БиХ или Хашки суд?

У чланку који говори о пресуди хрватским генералима који су водили „Олују“ (у којој је протерано 250.000 људи а стотине убијене) Наташа Кандић каже: ( http://www.hlc-rdc.org/?p=21857 ): „Ја бих рекла да ова пресуда није донела правду за жртве, а што се тиче оптужених мој утисак је да ово није правда ни за оптужене.“ Овде ћу се чак сложити са Наташом Кандић. Али, ако Наташа Кандић сме да коментарише и преиспитује одлуке Хашког суда, прича о томе да ли су „донеле правду“, можемо ваљда и ми обични смртници?

У тексту из 2009. године на Пешчанику Наташа Кандић пише ( http://pescanik.net/presuda-za-suvu-reku-nije-pravicna/ ): „Пресуда Већа за ратне злочине Окружног суда у Београду (…)  није правична ни према жртвама ни према оптуженима.“

Треба ли ишта рећи? Можда само додати закључак НК из истог текста: „Породице жртава, преживела Схyрете Берисха и други албански сведоци са Косова часно су сведочили, помогли су да се чује истина о томе шта се догодило у Сувој Реци. То је сада јавно знање. За разлику од њих, сведоци Срби из Суве Реке и Призрена себе и целу српску заједницу одсликали су као нељуде.“

Срби су дакле, одсликани као нељуди.

Трибина у организацији Ужичке недеље ( https://vimeo.com/238691993 ): „Јавни сектор и правосуђе су црне рупе Србије. По функционалности институција Србија је на 105 месту на свету (од 137 земаља), а на трећем месту, али отпозади, по ефикасности правосуђа (од 49 земаља
чланица Савета Европе). О томе су на трибини у Ужицу у петак 13. октобра 2017. говорили: Весна Ракић Водинелић, Мијат Лакићевић и Златко Минић. Разговор водила Светлана Лукић.“

Ако могу гости „Ужичке недеље“, можемо и ми. Ако могу о судству у Србији, можемо и ми о судству у БиХ или Хашком суду.

И на крају, опет коментарисање пресуда Хашког суда о пресуди Флоренс Артман, од стране Наташе Кандић и Звонимира Чичка из Хрватског хелсиншког одбора ( http://pescanik.net/presuda-florence-hartmann-je-nepravedna/ ):

„Пресуда Флоренс Хартман је неправедна

Одлука Жалбеног већа Хашког трибунала, од 19. 07. 2011., којом се новинарки Флоренс Хартман потврђује пресуда због објављивања садржаја две поверљиве одлуке тог Суда представља негацију два императива транзиционе правде, да се знају чињенице о непосредној прошлости и спречи понављање ратних злочина.

(…)

Фонд за хуманитарно право (Србија) и Хрватски хелсиншки одбор за људска права, упозоравају да је пресудом Ф. Хартмановој покренут механизам који државе, склоне примени насиља у остварењу својих политичких интереса, могу неометано користити за прикривање доказа који им могу штетити у још увек актуелним поступцима пред Хашким трибуналом, Међународним судом правде и домаћим, кривичним и цивилним судовима. Осим тога указујемо на чињеницу да пресуда и судски поступак против Ф. Хартманн нису били у складу са стандардима заштите слободе изражавања установљених у пракси Европског суда за људска права.

Обесхрабрујућа је и чињеница да је Жалбено веће одбацио и аргумент да је оваквом пресудом угрожена слобода изражавања Ф. Хартман, наводећи да је у овом случају ограничавање тих слобода неопходно како би се заштитио јавни поредак и спречило објављивање поверљивих информација.

Фонд за хуманитарно право (Србија) и Хрватски хелсиншки одбор за људска права, позивају организације за људска права из пост-југословенских земаља, да се придруже и подрже садржај ове изјаве и тиме изразе приврженост праву на знање и слободу изражавања.

За Фонд за хуманитарно право – Наташа Кандић

За Хрватски хелсиншки одбор – Иван Звонимир Чичак

Фонд за хуманитарно право, 26.07.2011.

Пешчаник.нет, 27.07.2011.“

Дакле, даме и господо, браћо и сестре, следећи пут када чујете некакву Наташу Кандић, Аниту Митић или сличне Саше Јанковиће како вам говоре да постоје „правноснажне пресуде“ које се морају поштовати, те их тумачити онако како вам они налажу, знајте да је то тешка будалаштина. Нису они никакви надљуди који једини имају право да коментаришу, одлучују и критикују. Иако би волели да то право узму само за себе, сви ми га имамо.

Имамо право да кажемо – понашање судова у БиХ и Хашког суда је срамотно, њихове пресуде су политичке, неправедне, неистините, за страшан број злочина нико није кажњен.

Нико нема право да на било који начин, па ни законом, забрани преиспитивање рада тих судова и зашто да не, негирање њихових одлука кад нису засноване на истини.

И неће нам ти и такви судови одређивати шта да мислимо.

скк.срб

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here