ГУСКОВА: Балканска криза – ПОСЛЕДИЦЕ И ПОУКЕ ЗА СЛОВЕНСКИ СВЕТ

Поделите:

Зашто је први удар Запада био усмерен против

Југославије?

 

Сада је потпуно јасно да су САД систематски разрађивале свој стратешки план за стварање новог система међународних односа и своје доминантне улоге у њему. Почетком деведесетих главни прoтивник САД и даље је остајала Русија (СССР). Југославија је изабрана из неколико разлога.

Прво. Југославија је сметала зато што је била најјача инајвећа држава на Балкану, и имала озбиљан војни потенцијал. Дошло је на дневни ред да се она раскомада, да се разбије на ситне државице. Затим је Југославија почела да смета зато што је сачувала армију, остала тврдоглава и није се потчињавала плановима НАТО.

Друго. Сматрало се да ће Југославија увек бити на страни Русије и бити њен главни потенцијални савезник.

Треће. Југославија је на Западу сматрана последњим бастионом комунизма у Европи, а такође лидером остварења идеје словенске солидарности.

Четврто. Ватикан је одавно стварао планове да притесни (ликвидира) православни простор на Балкану.

Пето. Америка је хтела да изабере противника, који јој не може пружити озбиљан отпор а да, исто тако, сукоб с њим дâ прилику за стварање слике како САД и НАТО односе „величанствену” победу. Међутим, показало се да српска варијанта и није баш испала ни лака ни једнозначна.

Шесто. Управо Балкан је требало да постане повод и за трансформацију НАТО из војне организације у организацију за наметање мира, као и место за постепену дислокацију војске НАТО у Европи.

Пред балканским земљама, од којих су многе први пут добиле самосталност, била су два пута. Први – да се ничему не противе, тј. да прихвате „сарадњу” са НАТО, испуњавајући све његове услове. У таквом случају Запад ће диктирати своје виђење демократије и федеративних односа, даваће препоруке о побољшању управљања земљом, сам ће управљати политичким партијама и сменама руководстава. Тај пут изабрале су све новонастале државе осим СРЈ. Да Срби нису пружили отпор, распарчавање њихове територије ишло би мирним путем. Други – да се искажу своји интереси и да се покуша да се они заштите. Управо се због тога Југославија и нашла лицем у лице с агресором. И кажњена од онога, што претендује на господарење читавим светом.

Југославија је постала полигоном разраде методике, која се може примењивати за подстицање и убрзавање процеса распада вишенационалних федерација. Важном компонентом тога процеса показала се методика убрзаноg признавања субјеката федерације у својству независних држава. На Балкану су били испробани како методи присиле ултимативног карактера, тако и директна примена силе.

 

Методика коју је Заpад користио за разарање вишенационалне федерације

Полазним кораком методике убрзаноg признавања субјеката, федерације у својству независних држава је уплитање међународних организација у преговарачки процес између сукобљених страна, наравно са „добронамерним” циљем да се помогне у постизању договора. Ради тога се сукобљене стране морају утерати у преговарачки процес уз учешће међународних посредника.

Следећа фаза је успостављање контроле над преговарачким процесом и управљање њиме. Да би се преговорима управљало, сукобљеним странама се стварају неравноправни услови у преговарачком процесу. Овде је разрађена методика принуде да се наметнуто решење прихвати: не допушта се странама у сукобу да разрађују сопствене планове, предлажу им се готове варијанте, намеће се сопствена воља једној од страна преговарачког процеса. И Дејтон и Рамбује ишли су по истом сценарију: изоловање делегација, саздавање услова да процес буде исцрпљујући са фиксирањима и ограничавањима рокова чему се даје судбински карактер, „сламање” делегација, одстрањивање од извора информације оних делегација од којих се очекују уступци, давање информација око докумената у крњој и строго дозираној мери, грубо утеривање у зацртани а неоствариви ток читавог процеса испуњавања договора.

Та се фарса завршава признавањем независности делова федерације било по убрзаној процедури уз квалификовање одлука и поступака централне власти као незаконитих, као што је то било у случају Словеније и Хрватске, или по шеми „наметања мира” (пример Босне и Херцеговине). Косово даје пример још једне варијанте – а то је потпуно игнорисање норми међународног права и увођење независног правног поретка на посебно изабраном делу територије федерације без сагласности руководства земље а узпримену силе, после чега до независности остаје само један корак.

У најопштије поступке међународних организација на територији бивше Југославије, који воде растурању државе, могу се

убројати следећи:

  1. Конструисање читавог система „међународне забринутости” око било каквог питања унутар државе.
  1. Информациона обрада јавног мњења – стварање слике о угрожавању људских права, хуманитарне катастрофе, стварање слике кривца.
  1. Коришћење демократске фразеологије ради оправдавања свога деловања. Жиг који оверава почетак акције увек је „угрожавање демократије”.
  1. Успављивање опреза. Испрва добронамерне изјаве, а затим поступци који им противрече (изјаве о целовитости СФРЈ, целовитости СРЈ, једнаке одговорности страна у конфликту итд.).
  1. Нуђење хуманитарне помоћи, инфилтрирање у земљу хуманитарних организација.
  1. Натурање присуства посматрача ради контролисања овог или оног проблема.
  1. Стварање читавог система производње небројених званичних папира, међузависних резолуција које субјекта у конфликту буквално угоне у ступицу. При томе се навелико користе формулације које допуштају битно различита тумачења.
  1. Игнорисање потписаних договора, када договор представља само замку да би се учврстило отцепљење територије (например, резолуција 1244).
  1. Широко коришћење провокација да би се прешло на остваривање следеће етапе сценарија. Систем стварања „непосредног повода” је разрађен, ево их неколико – погибија цивилног становништва услед експлозије (експлозија у реду за хлеб у Сарајеву у мају 1992. год., експлозија на пијаци Маркале и 1994. и1995), „хуманитарна катастрофа” са колонама избеглица, питања нарушавања људских права, нехуман однос према заробљеницима, неопходност заштите мировњака, а ако нема баш ништа боље– недемократско понашање руководства.
  1. Коришћење миротвораца и хуманитарних организација у функцијама које им не би требало да буду својствене: извиђање у корист НАТО, снимање објеката, навођење НАТО авијације.
  1. Коришћење унутрашњих друштвених противречности у земљи, ради остваривања сопствених планова.
  1. Политика двоструких стандарда према странама у конфликту.
  1. Примена концепције „наметања мира”. Коришћења у том циљу метода економског, политичког, војног и дипломатског притиска, ултиматума, постављање својих услова.
  1. Постављају се две врсте услова: а) услови за које је унапред јасно да не могу бити прихваћени, како би једна страна била оптужена за блокирање преговарачког процеса, као што је то био случај са планом КГ и документима у Рамбујеу; б) захтеви, који се испрва формулишу условно и овлаш – њих је било немогуће испуњавати, јер су и постављани да би земљу увели у заблуду, они су аутоматски, у мери развоја догађаја, испуњавани новим садржајем и новим захтевима (на пример, услови, неопходни за скидање санкција).
  1. Примена војне силе, и бомбардовања из ваздушних удара, да би се наметнуло прихватање наметнутих услова.

Русија данас жање плодове свога упрошћеног схватања свога места у свету и систему међународних односа, свога површног односа према ономе што се дешавало на Балкану.

 

Главне грешке спољне политике Русије претходног

(1990–2000) периода су биле:

– неразрађеност питања о националним интересима Русије;

– неодређеност приоритета у спољној политици;

– неумење да се прогнозирају последице овог или оног корака у спољној политици;

– одсуство стратегије и, следствено томе, непромишљена тактика на балканском правцу спољне политике Русије;

– недоследност и несамосталност у вођењу политике на

Балкану;

– допуштање да се Русија користи као инструмент притиска на руководство Југославије, Републике Српске и Републике Српске Крајине са циљем да се изнуде максимални уступци с њихове стране а искључиво у интересима Запада;

– неспречавање необјективности према странама у конфликту;

– попустљив однос према деловању НАТО на Балкану, као и његовој тежњи да игра самосталну улогу у свету и у систему међународних односа;

– неиспуњавање преузетих обавеза у преговорима са српском страном и

– постепено одстрањивање од свога учешћа у политичким процесима на Балкану после 1995. год., је напуштање активне политике у том региону и одсуство заинтересованости у одржавању тешње сарадње чак и у области економије.

Руску дипломатија на Балкану за све године кризе одликовала је недоследност, несавесност, аљкавост, која се граничила са злочином. Час нисмо хтели да сарађујемо са Слободаном Милошевићем, условљавајући своје учествовање у регулисању југокризе променом система власти у Југославији, захтевајући одлазак „национал-бољшевика” и њиховог лидера (1992. г.), час смо га волели до те мере, да су сви преговори вођени само са Београдом; ставили смо свој потпис под све резолуције СБ о пооштравању санкција, а једновремено уверавали руководство Југославије да водимо брижљиву и упорну политику да се оне укину; завртали смо руке Београду, стално захтевајући нове уступке, а сами нисмо испуњавали дата обећања; бусали смо се у прса да нећемо дозволити бомбардовање српских положаја у Босни и Херцеговини, али ништа нисмо учинили да га спречимо; ми фигуришемо као гарант Дејтонског споразума о миру, а препустили смо Босну на милост и немилост представника НАТО; осуђивали смо и жалили се на фашистичке методе обрачуна са српским живљем у Хрватској, а уручили смо Фрањи Туђману орден маршала Жукова. И, најзад, осудили смо НАТО агресију на Југославију, а да јој при том не само да нисмо пружили помоћ, него смо је на најсуровији начин Черномирдиновим рукама натерали да прихвати најтеже услове капитулације, и гласали за такве резолуције СБ, после којих је Косово тешко задржати у саставу Југославије.

 

Као резултате тих грешака на правцу наше балканске

pолитике сада имамо:

 

  1. Промену односа снага на међународној арени и не Русији у корист.
  1. Рушење послератног система међународног права.
  2. Минимализацију улоге ОУН.
  3. Делатност НАТО као самосталног фактора у Европи и свету.
  1. Потискивање Русије са Балкана, рушење традиционалних економских, политичких, културних, историјских веза и односа Русије са Србијом, Црном Гором, Македонијом, Бугарском.
  1. Велике економске губитке Русије. Осим свега осталог, Русија је изгубила, на пример, могућност да на Косову купује (користи) хром, чије резерве тамо представљају 20% светских резерви.
  1. Распад Југославије као вишенационалне државе.
  2. Огромни пад утицаја Русије на ток догађаја на Балкану. Балкан смо ми изгубили, а кредит поверења који смо имали код Срба, Црногораца и Македонаца, проћердан је.
  1. Геостратешке губитке Русије. Примицање НАТО границама Русије.
  1. Примену у Русији, на Балкану испробаних метода разарања вишенационалне федерације.

 

Од чега Русија треба да полази:

 

  1. На планети се чини покушај да се оствари систем управљања целим светом из једног центра. Видљиви спроводник те идеје су Сједињене Америчке Државе. НАТО треба да игра кључну улогу у реализацији те идеје.
  1. Мора се добро запамтити да је у „Стратегији националне безбедности САД” записано да су оружане снаге САД „позване да штите демократију у планетарним размерама, укључујући и демократске процесе у Русији”. Тако, хтела не хтела, Русија не може избећи отворене разговоре с онима који теже глобалном лидерству, који хоће да построје државе света по хијерархији коју они одреде.
  1. Балкан је постао полигоном за увежбавање и обезбеђивање осамостаљивања НАТО, очигледним примером на делу како се спорна питања решавају употребом силе, полигоном и примером испробавања „закона силе”, права примене војне силе без одобрења ОУН; утврђивање процедура у постављању одлука НАТО изнад одлука ОУН и ОЕБС, разарање успостављеног система међународног права, испробавање делотворности управљаног информационог деловања, испробавање реакције свих европских структура, као и појединих држава, особито Русије, на легитимизацију агресије, и на минимализацију улоге ОУН.
  1. За достизање тих циљева САД и НАТО су обезбедиле и усавршиле методе манипулисања информацијама, пронашле су и изабрале одговарајућу терминологију, обезбедиле „маскирање” својих правих намера и циљева, што је све требало да рашири и учврсти убеђење о неизбежности и природности водеће улоге НАТО у систему европске безбедности. Тако су настале идеје партнерства, дијалога и сарадње са другим земљама – које нису чланице НАТО, а на основу узајамног поверења, програма „Партнерство за мир”, те теза о посебној одговорности блока пред лицем света за спречавање свега што угрожава безбедност и стабилност у Европи.
  1. Циљ НАТО је да ослаби Југославију и учини је послушном. Пошто је она пружала отпор, НАТО је опет кренуо путем распарчавања територије. Методика комадања вишенационалне федерације је добро разрађена и уходана.
  1. Југославија је задржала агресора на својој територији читавих десет година, давши тако могућност Русији да сазна истинске циљеве Алијансе и САД.
  1. На Косову је започета провера, те уходавање реализације идеје о „неопходности ограничавања територијалног суверенитета”, коју треба остварити на било којој кризној тачки у свету путем „хуманитарне интервенције”. Томе се даје вид „привремене”контроле над делом територије суверене државе уз укидање на њој важења закона централне власти.
  1. После завршетка војних операција НАТО на Балкану настављена је активност са циљем да се читава територија Југославије стави под контролу НАТО.
  1. Осазнати, да данас за Русију економска сарадња са Југославијом представља „рад на престизању” западних партнера, да нам је она од велике користи, да је она једино могуће исказивање наших геополитичких планова, једина могућност да останемо и да се учврстимо на Балкану.
  1. Осазнати, да се над Русијом надвила опасност губитка територијалне целовитости. Циљ НАТО је – Русија. Остварује се план распарчавања територије РФ и отимања њених природних богатстава.
  1. Јасно схватити, да је Белорусија потенцијални објект пажње САД и НАТО, где ће се покушати, као и у Југославији, смена председника, измена смера политичког строја, удаљавање Белорусије од Русије.

 

Циљеви и задаци Русије у садашњем тренутку

 Треба добро схватити да се и на Балкану штите наши национални интереси и зато се, по нашем мишљењу, у том циљу мора урадити следеће:

– не допустити да се контрола НАТО распростре на сву територију бивше и садашње Југославије;

– не допустити стварања војних база на територији Србије и Црне Горе;

– не дати Сједињеним Државама да створе од Балкана своју истурену тврђаву и полигон у Европи;

– не сме се дозволити „американизација” простора, насељеног православним живљем, што би за последицу имало распиривање русофобије;

– не сме се допустити примена метода разрађених у Југославији на Белорусију.

 

Шта треба предузети:

 

  1. Дефинисати Балкан као један од приоритета спољне политике Русије.
  1. Супротставити се, уз помоћ међународних организација, пракси разарања суверених држава силом, која се све више устаљује.
  1. Доследно иступати као гарант резолуције 1244, као гарант Дејтона (Руска Федерација члан је Савета за имплементацију Дејтонског споразума и члан Контакт групе).
  1. Супротставити се покушајима Запада да се у Србији успостави протекторат сличан ономе у БиХ.
  1. Заузети дефинисану и чврсту позицију према Хашком трибуналу – наступати против његове једностраности, против испоручивања свих руководећих људи Србије. У противном, то ће значити да се оправдава деловање такозваних миротвораца и НАТО на територији бивше Југославије, а такође потврђује кривица само Срба у кризи на Балкану.
  1. Разрадити и почети са применом стратегије економске сарадње са СРЈ, учешћа у приватизацији и инвестицијама, престићи западне партнере у њиховој припремљеној експанзији на економику Југославије. Пружити тој стратегији државну подршку.*

 

Превео с руског

Драгомир М. Давидовић

Видовдан

 

 

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here