Јанковићев и Јеремићев скуп није слика опозиције

Поделите:

Покушајте да фотографије и снимке са протеста одржаног у петак замислите као кадар предизборног спота Александра Вучића. Зар се такав кадар не би савршено уклапао у Вучићев мессаге боx да је опозиција разједињена скупина, неспособна да окупи више од пар стотина људи? Вучићев уобичајени репертоар ће од петка бити извесно допуњен новим подсмехом при обраћању онима које брендира као “стручњаке”. Међутим, зашто би се од Вучића очекивало да објашњава шта је заправо истина о том скупу и анализира грешке, уколико сама опозиција нема потребу да то објасни? Зашто би Вучић одбијао кадрове за своје предизборне спотове, које му таква опозиција бесплатно и добровољно нуди?

Не може се исмевати Вучићево бусање у груди док говори о својој великој храбрости, ако с друге стране представници опозиције немају храбрости да кажу истину. А истина је да то свакако није био ни скуп опозиције ни грађана, већ класични предизборни скуп две странке. Истина је и да је скуп замишљен тако да кроз промовисање нестраначког, промовише отклон према опозиционим странкама. У том смислу тај скуп је више био антиопозициони, него антирежимски, па је апсурдно што одговорност за неуспех тог скупа пада на леђа целокупне опозиције. Дакле, поштено би било анализирати процену две странке да подижу мотивацију грађана кроз отклон према странкама. Али не би било поштено гнушати се над тим што режим неуспех тог скупа користи као аргумент, ако истовремено опозиција ћути на сопствену истину.

Опозиционе странке и њени лидери нису ни иницирали, ни организовали тај скуп. Неки од њих су се на њему само појавили одговарајући на јавни позив Саше Јанковића и Вука Јеремића. Захтеви за изборне услове нису производ договора опозиције, већ искључиво Јанковића и Јеремића, иако се свих претходних месеци говори о потреби да се све опозиционе странке, без обзира на идеологију коју заступају, заједнички боре за изборне услове који су предуслов демократије. Не, то не значи да појаву два опозиционара који се појаве и мојсијевски објаве неке захтеве уз подразумевано очекивање да ће “пук да их следи”. Одуство грађана на скупу у петак је јасно показало да није довољно да изгубиш од Вучића за готово 40% па да се сматраш лидером и да није логично основати странке, а дичити се некаквим нестраначким предзнаком.

Нестраначки модел решавања проблема опозције је пропао на прошлим председничким изборима. Протести антиполитике су такође потрошени оног тренутка када је и последњи протестант “Протеста против диктатуре” одложио транспарент и вратио се кући да се запита у ком ли је уопште правцу ходао свих претходних дана. Зато је немогуће очекивати успех протеста уочи београдских избора на којима се говори како су опозиционари компромитовани функцијама и шаље порука готово већег гађења према опозиционим, него владајућим странкама. Збуњени грађани наравно да неће доћи на протест који промовише нестраначје, а организују га две странке. Који промовише отклон према онима са којима су већ побеђивали тог истог Вучића. На ком у публици стоје њихови лидери, док им са бине са папира читају како су сви мање више исти. На протесте на којима губитници држе лекције победницима и морално и политички се суди опозицији, а позива на борбу против власти. А ко ће онда да се бори против те власти?

Противник на другој страни задовољно трља руке и склапа прсте, јер је он свестан да политичка борба подразумева политику, а не само поезију. И јер види да његови противници нису тога свесни. И свестан је да грађани већ пет година гледају како се пред сваке изборе појави нови опозиционар који мисли да може више и боље од свих. И да садашњи наслови “Јанковић и Јеремић сложни око изборних услова” аутоматски подсећа на две чињенице-па да сте били сложни и током председничких избора, можда нам данас не би Вучић био председник и да сте и сада сложни са другим опозиционим странкама и држите страначки скуп (јер представљате данас странке) можда би се грађани и придружили скупу у већем броју.

Београду је зато данас потребна бина на којој ће им се обраћати они који могу да им на изборима донесу победу, а не “песници”. Потребан је повратак странакама, а не отклон од опозиције. Потребна им је бина са које ће чути политику коју могу да следе, а не есеје које могу да удобно читају и са дистанце. Зато ово није скуп опозиције, већ маркетиншка грешка у промотивној фази неке две странке. Зато о слици опозиције судите онда када на том тргу буде бина на којој ће се заиста обратити опозиција. И зато о победницима и на страни власти и онима који стоје данас испред ваше бине, судите тек онда када остварите бољи резултат од њих. А до тада, сви који ћуте о тој истини, немају аргумент против Вучићеве лажне храбрости. Ствар је врло проста и своди се на победу или пораз. А ако ћемо већ о протестима, постоји разлика да ли их представљају они који шаљу поруку “Изгубимо опет” или они који би требало да позову на победу. Опет.

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here