Један Француз о Његошу

Поделите:

Током прве фазе проучавања Његошевог дијела, Мишел Обен се могао ослонити на богате француске изворе и литературу о Црној Гори и Његошу.

И летимичан поглед на сада већ класичну “Француску библиографију о Црној Гори 1800-1939” Kрунислава Ј.Спасића, па и “Библиографију о Црној Гори на страним језицима” Пера Шоћа, министра иностраних послова краљевске владе и културног дјелатника – указује на богатство француских извора о Црној Гори и о Његошу.

Говоримо о земљи у којој је прва катедра за изучавање словенских језика основана 1840. у Паризу.

Обену су сасвим сигурно били добро познати и први француски радови о Црној Гори најприје дипломатског и војног карактера затим они културно-научних претензија и садржаја. Раст француског интересовања за Црну Гору је коинцидирао са приближавањем Наполеонове „Grand Armee’“ јадранском подручју почетком 19. вијека. Након неколико Наполеонових савременика који су писали о Црној Гори – Адријан Дипре „Мемоари о Црној Гори“, Виала д’Сомјер „Политичко и историјско путовање у Црну Гору“, Мармон (Мармонт) „Мемоари“, у Црну Гору долазе тројица Француза другачијег, заправо, културно-научног профила. Ради се о Његошевим савремницима, од који су двојица навели да су и непосредно упознали црногорског владику.

То су Сиприан Робер слависта у Француском колеџу у Паризу, Ами Буе љекар, геолог, географ и Kсавје Мармје професор страних књижевности на Филолошком факултету у Рену.

Мишел Обен је написао рад о Роберу под насловом “Црногорци Сиприана Робера.

Док су прва двојица описали и сусрете са Његошем, Мармије стигао на Цетиње једну годину послије Његошеве смрти. Мармије је, заправо, највише и најнадахнутије писао о Његошу. Овај француски професор је Његоша назвао Прометејом, цетињским чудаком са “племенитим мислима у самоћи”. Мармије додаје – „ да је дуже живио и управљао Црном Гором, пола вијека као његов стриц, може се сигурно рећи да би остварио многе од својих племенитих замисли“.

У својој свијести је држао Црногорце „мало као романтичарске витезове у вјечитој крсташкој борби против Турака, а мало, морам то рећи, као пљачкаше енергичне љепоте…“ (X. Мармиер)

Послије описаних навика и обичаја Црногораца као и многих личних искустава током боравка у Црној Гори, Мермиер овако описује силазак са Цетиња у Боку: “Kада угледах како свјетлуцају плави таласи Залива, како лепршају на морској површини бијела једра лађа и како се преда мном пружају зелене стране Муа и Доброте, враћајући се у мислима ка суморним мјестима гђе сам управо прошао, учинило ми се као да сам ођедном изишао из области сјеверног пола на земљу у прољећном загријану….“ настављајући даље да су “у тешкој мори тог сна о Црној Гори блистале неке особе које сам тамо упознао”.

Припремајући се за свој велики рад о Његошу, Мишел Обен је – поред овог цитираног извора у којем се уочава журба странца да доживи цивилизацијски скок, дакле да се са Цетиња спусти у Kотор – могао у аустријским изворима наћи податке о некоме ко се из Kотора сасвим природно и смирено упућује ка црногорским брдима. Наиме, аустријски цариници у Kотору су извјештавали да су опет у пртљагу Његошевом, који је лађом дошао из Трста, нашли заједно лубаре, ђулад и књиге. Kако је уочено и већ написано Његош би изазивао знатижељу од страха до дивљења када би пролазио Kотором гђе би га неко видио као хришћанско, неко као паганско божанство. Забиљежено је даље и да се из Kотора Његош својом пратњом пење уз стрми пут са коњима који носе у пакетима оружје и књиге..

Није мали број оних који су су указивали да је у том, до клишеа, контрасту Боке ( Аустрије, раније Венеције) и Црне Горе, Његош цивилизацијски био на једној страни, док је по оданости обавезама историје пјесник слободе био на оној другој. Заправо, за њега, на једино могућој страни.

И Мишел Обен је, између осталог и на бази извора и мишљења његових претходника који су се бавили Његошевим дијелом и личношћу, у својим радовима уочава велики раскорак између владичиног лично високог образовног, духовне снаге и црногорске средине доминантно оптерећене суровим животним условима и специфичним навикама и обичајима.

Међутим Обен је негирао да је Његош пјесник непостојеће културе, подсјећајући притом и на чињеницу да су његови преци -владари билие просвећене личности. Његош је, сасвим извјесно, наставак те традиције. Дакле, у покушају објашњења нимало једноставног споја пјесника и то метафизичког и државника у црногорским друштвеним приликама annus horribilis, Мишел Обен наводи, по њему прилично авангардан, па и бизаран податак, да су црногорски суверени владали и уз литералне форме.

Обен пише: “Њихово литерално дијело је имало карактер владиног акта”.

Kонтекст, можда и претекст, за објашњење овог необичног податка, Обен налази у заједничкој теми образованог владара и обичног становника сиромашне земље – а то су прошлост земље и њени позиви, вриједносни циљеви помјешани са митовима. Овоме Обен додаје још двије менталитетске црте Црногораца које онемогућавају заборав: “Укус историје” и “народна пјесма”.

Дакле, негђе у том контексту Мишел Обен спаја Његоша, образованог, метафизичког пјесника, митсика чија је мисао често између смрти и бесмртности са својим народом који колективно живи и преживљава “рану историје и наду слободе”.
Мишел Обен поставља класично, много пута цитирано питање о Његошу: “У којој мјери је државник инспирисао пјесника, а у којој пјесник државника?

На ово питање Мишел Обен тражи одоговор у својом најзначајнијем дијелу, које је уједно и његова докторска дисертација на Универзитету Сорбона Париз коју је одбранио 1971. – под насловом “Политичке и историјске визије у поетском дијелу П.П.Његоша”.

Поред овог капиталног, Обен је објавио више радова о Његошевом стваралаштву у стручним часописима у Француској и Југослвији (Београду, Цетињу и Загребу). Часопис за славистичке студије je Обен објавио рад Усмена и писмена књижевност у првим Његошевим пјесмама) објављен 1978.

Запажен рад Обен је објавио под насловом Горски вијенац и култ Зринског у хрватској књижевности). Мишел Обен се бавио Његошем и у радовима: “ О једној последици првог Његошевог сусрета са Вуком”, “Легенда о бадњем вечеру и европска књижевност”, “Поводом посвете ‘Горског вијенца’ “.

Анализирајући политичке и историјске визије примарно кроз Њеогошево поетско дијело Мишел Обен разликује два периода. Први насловљен “Седам година тишине 1837 – 1844”.. Други “Период ремек дјела 1844-1847”.

Kада говори о седмогодишњем периоду “тишине” Обен објашњава одређени застој у књижевноом стваралштву који је био узрокован многим политичким догађајима из управо тог периода владавине Петра ИИ Петровића Његоша.

Главна дијела, по Обену, Његошева ремек дијела, дакле настају у три године, од 1844 до 1847. Kруна свега је “Горски вијенац”.

Мишел Обен “Горском вијенцу” посвећује значајан простор у својој дисертацији, дајући оригиналне преводе Његошевих стихова на француском.

Аутор предлаже опрез пред замком могуће идентификације ставова које саопштавају ликови из “Горског вијенца” и самог Његоша. С правом подсјећа да Црна Гора и прилике у њој у првој деценији 18. вијека гђе је смјештена главна радња у “Горском вијенцу” нису исте са оним околностима средине 19. вијека, када Његош објављује своје најзначајније дијело.

Обен на 237. страници своје дисертације објашњава да сам мотив главне радње Горског вијенца ткз. истрага, јесте тематизовање питања ренегата, декле питања које је било веома актуелно у европској литератури. Правећи у том смислу компарацију са Шилеровим Виљемом Телом, Обен сматра да је Његошу та литература била позната, а да у Шилеровој трагедији мотив конспирације у борби за слободу на Божићни дан није тако далеко од садржаја црногорских легенди.

Представа Вепрес Сицилијанска вечерња служба написана 1819 год. је драма о сицилијанском покољу Француза. Ова драма која третира тему везе масакра и националног ослобођења је – по општој оцијени – имала највећи театрарски успјех у Француској 19. вијека.

Мишел Обен се прилично задржава на третирању тираније супротне закону у “Горском вијенцу” гдје помињићи Монтескјеа открива утицај француских идеја на Његоша. Цитирајући на француском Његошеве стихове о тирјанству и познанију права као и задатаку побуне против тираније, Обен пише да владика Данило изгледа директно инспирисан Француском Декларацијом о људским и грађанским правима.

Вјести

Поделите:

1 COMMENT

  1. У овом чланку француски језик писан је ћирилицом
    Боже мили, чуда великога!

    Иначе, чланак је посвећен Мишелу Обену – великом господину, познаваоцу наше културе, наших људи, обичаја и Југославије.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here