Kако је Милена Дравић упознала свог личног лопова: „Добро вече, ја сам вас покрао“

Поделите:

Пролеће 1971. године. Генерална проба представе „Улога моје породице у светској револуцији“ у режији Љубомира – Муција Драшкића. Моја прва позоришна представа.

Ођедном неко зауставља пробу! Чујем преко разгласа моје име…

Прекида се генерална, што наравно није уобичајено. Напротив. И не слути на добро. Позивају ме да сиђем са сцене. Значи, десило се нешто страшно, размишљам.

„Да није опет неко умро?“, питам.

Не тако давно, смрт је утиснула свој ледени печат у мој живот.

Управник Муци ме теши. „Није, али…“

Објашњавају ми да ми је обијен стан.

Покрадена сам.

Муци својим сигурним, умирујућим тоном говори да ће ме он одвести кући…

Стижемо.

Ту је мама која је наишла на обијена врата. Била ми је донела нешто да поједем кад се вратим с пробе. И полиција је ту. Прави се записник.

Сав накит је покраден. Чак и награде. Људи се надају да ће се то ипак пронаћи.

Враћам се на генералну пробу размишљајући како је добро што се никоме ништа није десило.

Време увелико пролази.

Сусрећем се једном приликом, сасвим случајно, са познатим адвокатом Томом Филом, иначе школским другом. Мангупски ми саопштава: „Знам ко те је ономад олешио, али не могу да ти кажем јер их браним“.

Згранута и у неверици отпоздравим му уз осмех: „Е, па ћао школски друже“.

***

РЕЗ

У датом тренутку већ је одавно била одиграна моја прва позоришна премијера, испоставиће се и одлично примљена представа у којој сам играла уз све саме глумачке асове.

Приближава се лето.

Једног јутра звони телефон. С оне стране жице чујем: „Овде ресторан ‘Бохињ'“, код нас је један златан прстен са утиснутим вашим именом. Дођите да преузмете прстен, нађен је у близини шахта”.

Долазим у кафану „Бохињ“ у Васиној улици. Љубазни људи враћају ми мој прстен. Леп прстен. Био је награда часописа „Спорт и свет“.

Частим их и враћам се кући. Стављам га у кутијицу. Никада га нисам носила. Чувала сам га.

Једног дана 1996. или 1997. у пролеће јављају ми се људи са Kоторског фестивала позоришта за децу. Зову ме да будем члан жирија уз још неколико познатих имена.

Прихватам позив. Kотор, море, дечје представе, добра атмосфера… Сигурно ће бити лепо.

Стиже јул. Одабирам ствари које ћу понети, пакујем се и ођедном поглед пада на кутијицу у витрини. Отварам је, узимам прстен који су ми вратили људи из „Бохиња“ и стављам га. После 26 година. Он је једини накит на мојој руци.

У Kотору дивно, весело, дечје представе, прелепо… Једне вечери прилази ми келнер и пита ме да ли бих имала нешто против да за наш сто дође један човек који ми је некада давно у Београду „почистио“ стан.

Збуњена питам да није забуна. Мени никада никакав мушкарац није чистио стан, него су то повремено радиле одређене жене. „Не, ово је мушкарац који вам је почистио стан“, опет ће келнер.

„Па, добро, онда… нека дође… док не пођем на представу“, кажем размишљајући како немам пуно времена.

Погледом пратим келнера, гледам како прилази једном човеку који већ следећег тренутка устаје. Има на себи светлу мајицу, бермуде. Смешка се. Што би се рекло, прави мангаш.

Прилази ми, каже: „Добро вече“. Рукујемо се, затим и он седа за мој сто.

Смешка се све време.

„Да вам се представим. Ја сам онај који вам је 1971. почистио кућу, то јест ваш стан.“

„Не разумем“, одговарам.

„Па ја сам вам однео све оне ваше вредне ствари из куће. Ја сам вас покрао.“

Гледам га. Не могу да верујем шта чујем.

„Али одробијао сам“, додаје.

У том тренутку зове келнера и наручује пиће и себи и мени.

„Е, па да наздравимо“, узвикну и рече: „Живели! Ја сам ваш лични лопов. Је л’ ми опраштате?“…

„Опраштам“, кажем.

Шта ћу, мислим се.

Узвикнем и ја њему „живели“ и питам: „Шта радите овде у Kотору“.

„Радим на обезбеђењу“, одговара.

Тајац.

„Оженио сам се, имам двоје деце. Смирио сам се…“, прича.

„Је л’ крећете према тврђави, морам да пожурим, почеће представа“, напомињем.

„Наравно“, одобрава.

Он плаћа рачун, а ја гледам у прстен на мојој левој руци.

Ћутим.

Пролазимо кроз гужву. Приближавамо се тврђави. Он ми прави пролаз и бива моје обезбеђење кроз велику масу људи. „Видећемо се ових дана, док сте ту“, добацује.

„Хоћемо“, кажем.

Нисмо се видели.

Вратила сам се у Београд. Вратила прстен у кутијицу.

Мој прстен ме одвео до мог личног лопова коме сам опростила крађу у којој је нестала и моја прва „Златна арена“ за „Прекобројну“.

(Из монографије „Милена Дравић – више од уметности“ аутора Т. Њежић коју је објавио Kњажевско-српски театар као припадајући део награде „Статуета Јоаким Вујић“, а чије ће ново, друго издање објавити „Лагуна“)

 

 

Блиц

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here