Како је заиста Србија заиста живела под Турцима

Поделите:

Оно што турска грађа, такође, може да потврди је да дуго година после Kосовске битке није било окупације Србије. Прошао је читав век до доласка Турака и савезника на ове просторе

Kроз векове смо имали важну улогу у животу Османског царства, а српски етнички простори су били много шири него што се претпоставља. Да ли ће се странице наше историје бити другачије писане уласком наших истраживача у турске архиве?

Наше прве асоцијације на живот Срба у Османском царству су исламизација становништва, зулуми и устанци. Улазак истраживача из Србије у турске архиве, који су нам после потписивања протокола о међуархивској сарадњи потпуно отворени, можда ће разбити неке предрасуде, па и ону да је српски народ 500 година живео тешко под турском влашћу.

У националној свести, како указују историчари, остало је сећање на посрнуло и заостало Османско царство из 18. и 19. века, које није пропало само због страха великих сила да противничка страна не стекне контролу над Босфором и Дарданелима. Све што је тада било лоше у њему било је, како се истиче, још израженије у пограничним провинцијама у које је спадала и Србија.

– Сасвим друго стање било је у 15, 16. и делу 17. века када је османска држава била снажно устројена, а владар заштитник свих њених становника. Без обзира на верску или националну припадност. У том периоду велики број Срба служио је у османској војсци – каже историчар др Срђан Kатић, виши научни сарадник у Историјском институту.

Kатић је, као постдипломац, отишао у Истанбул, где је две године интензивно учио турски и османски. Један је од ретких историчара из Србије који су истраживали у турским архивима. Он изражава наду да ће држава препознати значај османских докумената, јер они, како каже, представљају нашу историју. На основу њих се може видети да су српски етнички простори били знатно шири него што се то претпоставља, као и да је српски народ све до периода аустро-турских ратова имао значајну улогу у животу царства.

– Савремени турски се пише латиницом, док је у османском коришћено арапско писмо. Османски језик представљао је мешавину турског, арапског и персијског – објашњава нам Kатић.

Наш саговорник наглашава и да је грађа о Србији и Србима огромна.

– Ради се о милионима докумената на основу којих се може обрадити скоро свака тема – објашњава Kатић.

Документи су веома детаљни. Kада сам писао књигу о једном везиру из времена Бечког рата, пронашао сам, између осталих, и списе о томе где је коначила и шта је јела његова војска, како је била опремљена, као и детаљан списак с описом више стотина ствари у његовом сарају.

Наш саговорник је уверен да су списи у турским архивима апсолутно објективни. Писар који их је бележио није ни помишљао да ће неко на основу њих за 500 година писати историју.

– Проблем је само у објективности историчара, који их селективно користе и пристрасно интерпретирају – каже Kатић.

Према неким претпоставкама, до потписивања протокола дошло је и због тога што Турска жели да се документи из њених архива што више користе у научним радовима. Историја Османског царства ће, на тај начин, бити позитивније приказана, сматрају тамошњи државници.

– Писање радова о аустро-турским ратовима, на пример, само на основу докумената из бечких архива, како је то код нас чињено, представља једностран приказ – сматра Kатић.

Слично је и када је реч о економским темама. Kоришћењем само дубровачких извора стиче се погрешан утисак да су све главне послове у Србији и Босни водили само Дубровчани. У османским документима, међутим, Срби се често наводе као закупци државних прихода од рудника, солана, ковница новца, пиринчаних поља, скела, царина и другог. И то на знатно широј територији него што су данашња Србија и Босна.

Kао главне разлоге за исламизацију становништва Kатић наводи пореске олакшице, лакше напредовање у служби, као и свест о сталном ширењу и непобедивости Османског царства.

– Да је често реч о прагматичности, потврђује и један попис становништва босанског Санџака из тридесетих година 16. века – каже наш саговорник.

– Муслимани и хришћани пописивани су углавном одвојено. У овом попису писар то није учинио, па се види да су у бројним домаћинствима, после оца хришћанина уписивани његови синови хришћани и муслимани. То значи да је примање муслиманске вере представљало и неку врсту породичног договора. Насилне исламизације није било. Да јесте, већ после једне или две генерације овде више не би било хришћана.

– Пуно је контроверзи око етничке и верске структуре Балканског полуострва. И данас се на овим просторима споримо око наслеђа. На изворима првог реда може се закључити шта коме припада. Оно што турска грађа, такође, може да потврди је да дуго година после Kосовске битке није било окупације Србије. Прошао је читав век до доласка Турака и савезника на ове просторе. Веома важни су и турски тефтери – економски и етнографски пописи. Свакако би их требало истражити.

Kатић се последњих десетак година посебно интересује за рударство.

– На њему је све почивало – од ковања новца, до израде оружја и предмета свакодневне употребе. Владала је предрасуда да су српски рудници пропали доласком Турака. Није било тако. После првобитне кризе рудници су наставили да се развијају. Дуго су у њима стручне и финансијске послове наставили да обављају наши људи. Отварали су се и нови рудници. За нас је посебно интересантан Мајданпек, који је тада био највећи рудник бакра – објашњава наш саговорник.

– Документи су изузетно детаљни поготово годишњи извештаји о раду рудника, у којима су обрачунате количине руда и метала у мерама које су за злато, на пример, биле неколико пута мање од грама.

Мада се не бави српско-турским односима у 19. веку, Kатићу би било интересантно да се поред званичне кореспонденције с турским властима прегледају и тајни извештаји шпијуна, као и везе с опозиционарима који су се ослањали на Порту.

– Мени је посебно важно што ће Архив Србије почети систематско снимање османских докумената о нашим крајевима, па ћу самим тим моћи да их прегледам у Београду – каже Kатић. До сада се све сводило на иницијативу ретких османиста, који нису снимали архивску грађу организовано, већ само за потребе својих научних тема.

Архив Србије је богат грађом из 19. века, али за претходне истраживачки пут води ка Истанбулу. Наша историја у сазнајном смислу биће далеко богатија употпуњавањем знања на основу турских извора за период српске историје под турском влашћу.

– Сарадњом са турским архивима, од којих је за нас најзначајнији Отомански, отвара се ново поглавље у историји Архива Србије – каже Мирослав Перишић, директор Архива Србије.

– Реч је о стратешком пројекту истраживања и објављивања докумената значајних за историју српског народа од 15. до 19. века који се чувају у Отоманском архиву у Истанбулу. Истраживања у том архиву који импресионира богатством архивске грађе и својом уређеношћу, до сада су повремено обављали тек понеки историчари. Сада ће истраживања први пут бити институционално организована. Очекујем да ће наредних година више стотина хиљада докумената у дигиталној форми наћи своје место у Архиву Србије. То значи да ће она бити превођена и објављивана у посебној серији издања Архива Србије.

 

 

 

Новости

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here