Како су Трамп и Брегзит рехабилитовали Слободана Милошевића

Поделите:

После 30 година од Осме седнице ЦК СК Србије поново су отворене старе расправе око најтурбулентнијег заседања на којем је струја српских комуниста, предвођена Слободаном Милошевићем, победила струју Ивана Стамболића и Драгише Павловића. То је променило и Србију.

Иако се Осма седница углавном тумачила и тумачи у контексту њених последица, тачније као „праузрок“ свих дешавања до 2000. године, па и до данашњег дана, као исконски српски „прагрех“, из којег су произашли сви остали „грехови“ и проблеми које Србија и данас има, већ 17 година се губи из вида или, много чешће, свесно и намерно гура под тепих кључно питање — зашто је Слободан Милошевић победио на Осмој седници, или, боље речено, зашто је српска јавност у том тренутку тако здушно и одлучно подржала Милошевићеву политику?

Догађаји који су се одиграли на светском нивоу скоро три деценије касније, као да помажу да се далеко боље разуме одговор на ово питање. Кренимо редом.

Успон Милошевића заправо почиње 24. априла 1987. године у Косову пољу, где га је послао Иван Стамболић, како би саслушао и покушао да умири тамошње Србе. Неколико хиљада окупљених Срба из свих крајева КиМ, гурало се испред улаза са полицијом испред Дома културе, где се одржавао састанак, покушавајући да поздрави Милошевића. Полиција, у којој су огромну већину чинили Албанци, употребила је палице, на шта су демонстранти почели да узвикују: „Убице, убице!“. Милошевић је, чувши вику, изашао најпре на балкон, а потом сишао међу Србе, који су му се гласно пожалили да их туку.

Видно потресен и понесен емоцијама, Милошевић спонтано, али одлучно и енергично изговара: „Нико не сме да Вас бије!“, што је међу окупљенима, а потом и међу Србима у Србији и Југославији одјекнуло као слоган кампање за „брегзит“: „Повратимо контролу!“, пароле Најџела Фаража „Хоћу моју земљу назад!“ или Трампов слоган: „Учинимо Америку поново великом!“.

„Коначно! Неко је рекао све оно што ми већ дуго, дуго година мислимо, а не смемо јавно да кажемо, већ морамо да ћутимо!“, помислили су косметски Срби, али и већина Срба у Југославији на ове речи, које су одударале од бирократске реторике препуне уопштених фраза и флоскула, којима се до тада служио владајући комунистички естаблишмент, то јест ондашње политичке коректности. Зашто?

Као резултат федералног преуређења Југославије 1945. године, Срби су остали подељени у четири републике — Црна Гора је одвојена од Србије (а Црногорци декретом проглашени за посебну нацију), а сама Србија је добила две аутономне покрајине, што остале републике нису. На овај начин су Срби, дефакто, стављени у неравноправан положај, при чему су, зарад „мира у кући“, морали да ћуте о свом страдању, а нарочито о усташком геноциду у НДХ, иако су 1941. године дали 80 одсто бораца и у партизанима и у четницима, док су неки други одушевљено и са цвећем дочекивали Хитлерове и Мусолинијеве трупе и током већег дела рата углавном се борили на страни нацизма и фашизма.

Срби су, ипак, зарад Југославије, окренули други лист.

На ову помирљивост, 20-25 година касније, уследио је још један талас агресивног национализма и шовинизма — демонстрације Албанаца на КиМ и у западној Македонији 1968. године, чији је главни захтев било припајање Албанији: „Ми смо деца Скендербега, војска Енвер Хоџе!“, затим објављивања Исламске декларације Алије Изетбеговића 1970. као и Маспока 1971. године, који су предводили челни комунисти Хрватске, током којег је долазило и до масовних излива мржње према Србима у Хрватској, укључујући и застрашујуће пароле попут: „Друже Тито, љубим те у чело, дај обуци усташко одијело!“.

Иако је све ове побуне гушио, естаблишмент на челу са Титом, изашао је у сусрет њиховим захтевима кроз „федерирање федерације“. Уставним амандманима од 1968. до 1972. године и Уставом из 1974. Југославија је од федерације практично претворена у конфедерацију, а српске аутономне покрајине су постале „државе у држави“, учествујући у управи над Србијом, док је сама Србија била искључена из управе над њима, што се најбоље видело на КиМ.

Како су, још крајем шездесетих, Албанци, већина на КиМ, али изразита мањина на нивоу Србије и на нивоу Југославије, преузели структуре власти, нарочито полицију и правосуђе, започело је, најпре спонтано, а потом и систематско застрашивање Срба, које је неретко прелазило у отворено етничко насиље (пљачке, силовања, убиства), што је, услед њихове правне немоћи и незаштићености, изазвало „тихи прогон“, то јест принудно исељавање око 120 000 Срба са КиМ до средине ’80-тих. На све ово, избила је још једна побуна Албанаца 1981. године, када је поново тражена независност Косова и његово припајање Албанији. Иако је и ова побуна угушена, насиље над Србима се интензивирало, а симбол тог насиља је постао случај Ђорђа Мартиновића.

Косово, иначе симболички важно место за Србе, током ’80-тих је тако постало болна рана и симбол угрожености Срба од једне агресивне, милитантне, па и насилне националне мањине.

У оваквој ситуацији, да парафразирамо опсервацију једног америчког коментатора поводом случаја „Шарлотсвил“, Хрвати и Албанци, а у нешто мањој мери Словенци и босански муслимани, могли су да тврде (или да буду убеђени у то) да су их угњетавали „моћни, централистички и хегемонистички расположени Срби“, када су имали могућност да те исте Србе демонизују колико хоће за „великосрпску хегемонију“, тако, успут, извлачећи све веће уступке сопственим национализмима, дугорочно урушавајући југословенску државу и при свему томе избегавајући повратну реакцију?

Или су бар мислили да могу да је избегну, по могућству, заувек.

А када је повратна реакција, са приличним закашњењем, коначно стигла, састојала се од следећег Милошевићевог програма: Југославија — да, без задирања у постојеће границе република, социјализам — да, али Србија као република, са покрајинама потпуно враћеним под њен суверенитет, и Срби (са Црногорцима, у то време листом Србима) као нација морају имати улогу сразмерну величини њихове републике, односно уделу у становништву — до 39 одсто, по попису из 1981. године. Ни више, ни мање. Никакви захтеви за хегемонијом, доминацијом и томе слично нису били на дневном реду. (Следећи видео погледајте од 32 минута и 38 секунде)

Све ово је, међутим, рушило познату формулу „слаба Србија — јака Југославија“, то јест доводило је у питање албански сепаратизам и шовинизам и дотадашњу словеначко-хрватску хегемонију, која јесте произилазила из економске развијености, али се косила са базичним демократским принципима („Један човек, један глас“), будући да су Словенци и Хрвати заједно чинили 27,5 одсто становништва Југославије.

Истине и историје ради, треба рећи да су и пре Милошевића, Дража Марковић и Иван Стамболић отварали питање суверенитета над покрајинама и успели да поврате надзор над неким органима власти. Стамболић је, после бескрајног преговарачког натезања и прегањања до 1987. године, успео од осталих република да добије зелено светло за промену Устава Србије и повраћај дела суверенитета над покрајинама, налик Дејвиду Камерону и његовом преговарању са Бриселом и враћању дела надлежности у Лондон. Све ово је Милошевићевој струји и већем делу српске јавности, којој је дозлогрдило отезање и развлачење око сређивања стања на Косову, као и струји Бориса Џонсона и још радикалнијем Најџелу Фаражу, изгледало — и премало и недовољно.

Ствари су за Србе, у психолошком смислу, отишле предалеко.

Срби су, до средине осамдесетих, осећали да немоћно посматрају растакање и распад државе, да су заборављени, да други народи имају већа права од њих, да су угрожени од агресивног понашања мањина, да та држава више није држава коју су изграђивали и за коју су се у два светска рата борили, дајући највредније — своје животе, и да та држава, једноставно, више није њихова и реаговали су на,,Нико не сме да вас бије!“, на саму Осму седницу и на Милошевићеву политику до 1990-1991. године, исто онако како је, 29 година касније, реаговао,,гневни бели човек“ — просечан Енглез, радник и лабуриста из североисточне, односно добростојећи торијевац из југоисточне Енглеске, гласајући за Брегзит, као и просечан бели Американац, протестант или католик, радник из Охаја, Висконсина, Мичигена и Пенсилваније, гласајући за Трампа.

Као што је међу Трамповим бирачима било „финог, пристојног и нормалног света“, али и екстремиста, попут белих националиста и белих супрематиста, Кју-кјукс клана и отворених неонациста, тако је и међу Србима, тих година, поред „финог, пристојног и нормалног света“, било и оних довољно бесних и спремних да подрже и овако нешто:

Заиста, у односу на ово Трамп, Борис Џонсон, Најџел Фараж, па и сам Милошевић делују као — „златни момци“.

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here