Колико познајемо Америку

Поделите:

Када сам први пут отишла на вечеру код моје другарице Схеррy, угледала сам рупе од метака на њеним белим кухињским ормарићима. Схеррy ми је била нова другарица, у ствари једина, јер сам тек била стигла у Мајами. Њена мајка је видела шта гледам и објаснила ми: „Ту се Схане упуцао“. Схане је био Схеррyин рођак. Њену мајку је највише погодило то што се упуцао пиштољем њеног мужа. Била сам сувише пристојна да бих питала да ли је Схане извршио самоубиство или је страдао несрећним случајем. Имао је 16 година.

Чим нам се придружио, Схеррyн тата ми је показао своју огромну збирку пушака. Комад по комад. Ћутала сам и климала главом, јер нисам знала шта да кажем. Имала сам 21 годину и доселила сам се у Мајами јер сам мислила да је Њујорк сувише опасан (да, знам – сада знам). Сваки момак са којим сам излазила у Мајамију давао ми је свој пиштољ да га носим у торби док смо ван куће. То ми је постало нормално. Америка ми је била у крви, дословно – отац ми је Американац – и претпостављала сам да бити Американац значи управо то.

Мој отац је мојој мајци пружио амерички сан: бекство из варошице у Сафолку у земљу понтијака и огромних фрижидера. Толико је волела Америку да се два пута удавала за Американце (између њих и за једног Енглеза). „Твој отац ми је поклонио диван мали револвер“, рекла ми је једном. За њу је то био гламурозан детаљ, као њене ментол цигарете – прави дамски пиштољ.

Однос Американаца према поседовању ватреног оружја варира од државе до државе. САД су у ствари скуп различитих земаља. На пример, када сам се 80-их година вратила у Њујорк, општи став је био да је насиље ватреним оружјем најгори могући злочин. Отишла сам у Америку јер сам веровала да ћу ту остварити своје снове. Убрзо сам схватила да је америчка култура суштински различита од британске. То се не види на први поглед због илузије сличности коју ствара популарна култура. Британци масовно верују да познају Америку зато што су једном ручали на Менхетну: они су исти као ми само су им порције веће и када би нас слушали, сви њихови проблеми би били решени.

То је наравно самообмана. САД су несазнатљиве и самима себи, што најбоље показују избор Доналда Трумпа за председника и дебата о контроли оружја. Гневни белац седи у Белој кући, па гневни белци који убијају много људи из ватреног оружја не могу бити терористи. Реакција грађана на масовна убиства је куповина још ватреног оружја да би се боље заштитили. Овај менталитет је многима од нас неразумљив. Американци просто имају појачану склоност да се убијају ватреним оружјем и опијатима. Они живе у страху од тероризма који надире споља, преко неког митског зида, а заправо је терор део њихове културе.

После сваког масовног масакра наводе се исте бројке. Процењује се да САД имају највећи број комада ватреног оружја у приватном власништву – 2012. године навођено је 300 милиона комада у поседу приближно једне трећине становништва (довољно да сваки мушкарац, жена и дете у Америци имају свој пиштољ или пушку). Друга земља на овој листи је Јемен. У САД свакога дана 18 младих људи изгуби живот од метка. Поред тога, самоубиство – најчешће из ватреног оружја – други је по реду узрок смрти Американаца од 15. до 34. године.

Један од најтужнијих делова потресне књиге Гарyја Yоунга Анотхер даy ин тхе деатх оф Америца / Још један дан смрти Америке је онај када родитељи упуцане деце признају своје олакшање. Мајка Тyсхона Андерсона, који је у 18. години убијен у обрачуну банди, каже: „Бар више не морам да бринем да ли он пуца у некога или неко у њега.“

Сваки поштени амерички либерал може да се позове на Аустралију, где је контролом оружја смањен број убистава. Закони би могли да наметну низ провера пре него што се некоме одобри поседовање оружја. Па ипак, то се не дешава. На америчким сајмовима оружја човек се осећа као антрополог у некој страној култури. Ко су ти људи? НРА (Натионал Рифле Ассоциатион) је моћна организација, а недавно смо на улицама Шарлотсвила видели самозвану локалну милицију. И то није само заостала и „занемарена“ Америка, већ земља страна западном посматрачу.

Наратив о децентрализованој држави подразумева и махање другим амандманом, али део проблема с контролом оружја је управо реч „контрола“. И Обамацаре је одбачен као нешто што има везе са контролом. Узнемирава ме то што не видим решење за масовна убиства у Америци, у смислу да не волим америчку зависност од кола, али не могу да замислим ту земљу без њих.

У дебати о контроли оружја превладала је слика о два сукобљена дела друштва који претећи круже један око другога. Чини се као да је велики део Америке изгубио карактеристике развијеног западног друштва. Погледајте степен неједнакости, стопу дечјег морталитета, зависност од наркотика, феномен саморањавања. Одбацивање централизоване државе је део америчког схватања слободе. Последица тога је да многи људи америчку културу све мање доживљавају као своју.

Када ме је један бивши амерички полицајац учио да пуцам, нагласио је да деца што раније треба да стичу то знање. „Са колико година по вашем мишљењу дете треба да добије своје прво оружје?“ упитала сам га.

„Три.“

Suzanne Moore, The Guardian

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here