Љештар, село на које су сви заборавили

Поделите:

У месту Стрезовце живело је неколико хиљада Срба, а сад је остало тек стотинак душа, које неће са свог огњишта

Стрезовце, Ваганеш, Љештар – Само што је реско и дуго звоно најавило крај другог часа у Основној школи „Братство”, коју је град Београд направио у Популанцима, махали Месне канцеларије Стрезовци, зачу се граја. Изашли они млађи да се грудвају, они у вишим разредима чекају да се поново огласи почетак часа. У целој школи од рата има тек 23 ђака. Некада је, док беше мирно, у школу из десет махала, како овде зову села, долазило 298 ученика. У првом разреду сада је само једно дете. Маленога Милана Перића из махале Калабића затекосмо на часу, док га је учитељ Зоран Менковић учио српском језику. Са стажом од 25 година, учитељ се са сетом сећа времена када је у разреду било и по 20 ђака.

Малени Зоран никада није видео Деда Мраза. А, каже, волео би да му за Нову годину донесе „мала колца”.

„Онако, нека мала. Ништа више нећу”, сагнуте главе, док гледа у буквар, срамежљиво, једва чујно изговара овај плавушан.

„Ма, немој да бринеш, стићи ће поклони. Стићи ће ти и тај аутић”, обећасмо.

Догодине, у школу ће као нов доћи само један – предшколац. Првака неће бити. Више ни ромска деца не похађају ову српску школу. Иду, ту у селу, у албанску, али, рекоше неки, дођу по потврду, појаве се неколико дана, а онда оду. Треба им потврда за дечји додатак који даје држава Србија.

Некада је у самом Стрезовцу, богатом и домаћинском селу које се ослања на пут ка Косовској Каменици, из правца Приштине и Новог Брда, било четири стотине Срба. Од рата тек стотинак српских душа, скупљених у Популанцима, ту где је и осмолетка и амбуланта у коју једном недељно долази лекар. Медицинску сестру, рекоше, не шаљу већ две године. Неко је тако одлучио.

Имала је Месна канцеларија Стрезовце до 1999. године у десет села више хиљада Срба. Сада је остало у махалама Јастребац, Баре, Љештар, Бољевце и Царевце, у мешовитој Деновићи, тек стотинак. Почев од јуна 1999. године, дојучерашње комшије Албанци протерују Србе из Грађеника, Ваганеша, Љештара, Ораовице… Ево, сада ће 18 година од када то не престаје. Одлази се групно. Домове и вековна огњишта напуштају млади, али за њима одлазе и старији. Прво пут Косовске Каменице, а онда куд који. Углавном у централну Србију. Страх се увукао кад су екстремни Албанци, са којима су многи по пола живота провели, почели да пуцају, да пале плевње и штале, а нису презали ни да се лате ножа. Масовно су Срби из Стрезовца и околних села кренули у бежанију када је Албанац заклао Благоја Станковића, којем је тада било 60 година, док је чувао стоку. Нађен је у локви крви, на степеништу основне школе, у коју сада иду албанска деца и Роми. Мештани свих ободних села која се ослањају на Маревце, родно село Беџета Пацолија, листом кренуше у „туђину” да спасавају живу главу.

Кренусмо ка Ваганешу. На десетом је километру од самог Стрезовца, са десне стране пута. Рекоше, има једна српска душа.

Док је теренско возило с тешком муком грабило ка селу, приметисмо да се ниједан оџак не пуши. Сунце беше изгрејало, али зубато. Ваљда с осојне стране, па се чињаше као да ће пролеће. Кад, тамо, нигде никог! Пусто село, зјапе празне куће зарасле у коров. У корову је и гробље. Саплићемо се о „ложњаке”, о трнове дивљих ружа, о необране шипурке.

„Некада”, говори Зоран Арсић, домар у школи, који је са братом у великој фамилији остао у Стрезовцу, „Ваганеш је било село за пример. Као и остала косовскокаменичка села, где се у ноћ устајало, а у мркли мрак легало. Амбари пуни жита, салаши кукуруза, на стотине грла крупне стоке и оваца.” Пред црквом смо Успења Пресвете Богородице из 13. века. Закључана беше, а кључ не нађосмо. Смештена у крилу столетних дубова, окупља сељане Ваганеша на други дан Свете Тројице. Мук око цркве. Ни птица да пролети. Овде више ни гавранови гнезда не свијају.

Наткрило се ведро, као око бистро небо. Снег се отопио.

Ћутећи крећемо пут Љештара. Села с друге стране Ваганеша тамо у присоју. У рату су до темеља све српске куће запаљене. Остала само једна плевња, са које су албанске комшије „поскидале баскије, ал’ је не запалише”.

Макадамски пут, блатњав, клизав. Снега баш имаше. Морало се и пешке, јер уз тешку муку, из поледице и снега, једва се изгура возило које је бректало свом силином.

Некада је овде било више од три стотине Срба. Било богато село, надалеко чувени домаћини. Од 2002, када је „Човић направио 13 кућа, почели смо да пристижемо”.

Пред нас излазе Живка Стојановић (73) и Томислав Цанић (55), носећи пуну кофу тек осушеног меса. Дими пушњача.

„Тад, кад у јуну заклаше оног несрећника, сви листом избегосмо. А данима пре су Шиптари пуцали, ударали на нас из свакојаког оружја, долазили до пред врата, претили. Нисмо хтели никуд. Али, тек једног јутра, сви понешто прња у кесе и отидосмо. Мислили смо накратко. Ал’ другачије беше писано”, говори Живка, која је са мужем Благојем, већ 15 година на свом имању.

Прича, кад су се вратили, све је још мирисало на гареж, на дим… Палили, прича, без милости.

Томислав живи са сином Марком, који не може ни српска, а ни косовска документа да добије.

„Моје дете нигде није уписано. Одлазио сам у Врање, за извод рођених и држављанство сину, а она на шалтеру, како ме види, само што ме не бије. Идем у косовску општину, ни тамо не може”, јада се Томислав, представник села, у које, како рече, нико не yлази.

Рекоше после да овде, у Љештар, где са зебњом живи дванаесторо српске чељади, ниједан српски политичар није никад зашао.

„Ми смо заборављени. Нема нас ни у бирачким списковима. Зна ли ико, осим вас, да ми постојимо?”, јада се Десанка Цанић, најстарија Српкиња у Љештару, селу где се не држе краве, где нема оваца. То се одмах украде. Овде се држе само свиње и кокошке. Њих неће. А под српском тапијом у селу је 200 хектара земље. Срби је не обрађују. Албанци на ливадама напасају своју стоку.

Десанки је 82. година, али мање би јој се дало. Отресита, стамена, „удара по свему што јој је на срцу”. Највише се љути на политичаре из Београда. Љута је и на Србе у општинској, косовској власти. Никога, каже, не брине ни што српског сигнала мобилне телефоније нема. Тек некад ухвати.

„Да имам телефон, Вучића бих лично звала”, грдно се беше наљутила Десанка.

„Дрва купујемо, иако имамо шест хектара своје шуме. Имамо и шест хектара земље. Ал’ ко то да ради. Имамо један пластеник, па засадимо тек оно што треба за мене и мајку”, у разговор се умешала и Верица Филић (60), која од пре неку годину живи у родном Љештару са мајком. Отресита и она.

У кући топло, служе нас Десанка и Верица кафом, соком, тулумбама, мушкарце који дођоше ракијом.

Дође и Јанко Цанић (74), који се вратио са женом Станом. Он обрађује земљу, оре, коси, сеје кукуруз, жито. Овде је и синове оженио. После рата, српско се коло играло.

Жале се на лош пут, причају да су прошле године дуже од месец дана били завејани, метар и по снега било је на путу до Стрезовца. Једва су умолили да им се машином – гредером рашчисте сметови, да оду код лекара.

Данас, славиће се у селу Никољдан. Тако је било и до рата. Пола села славило Светог Николу, пола Светог Арханђела. Бар вечерас, причају углас, заборавиће на муке, на самоћу. Заборавиће на то да су их сви заборавили. Једини их „не заборавља један Србин, који је сад тамо у Србији и који стално долази и убеђује нас да Шиптарима продамо земљу”.

Не заборављају их ни из Народне кухиње из Кормињана. Пет дана недељно им доносе кувану храну.

Већ поче да се мрачи. Кратак зимски дан, а село у присоју. Мраз већ стегао. Све оно Срба које беше у селу изашло да нас испрати. У селу нема цркве, а гробље је у албанској махали.

Аутор: Биљана Радомировић

Политика

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here