Љуба Костић: Јужна РЕПУБЛИКА

Поделите:

Већ дуже планирам да пишем о једном потенцијалном проблему по наше друштво, поготово ово на југу Србије, али су ме догађаји изгледа претекли. Можда је тако и боље, а можда ја и параноишем што их тумачим као проблем, време ће показати. У сваком случају повод постоји, као и тема која је више него озбиљна, па стога захтева и нашу пажњу и заједничко промишљање.

Готово сви битнији медији у Србији су известили о озбиљном инциденту који се догодио у Нишу на недавно одржаном предавању америчког амбасадора. Повици са балкона су због тога успешно достигли жељени обим конзумената ове вести, где су се сигурно боље примили неголи што су успели да пенетрирају у савест самог амбасадора коме су били и упућени. Исти је случај и са садржајем бачених летака који су требали да илуструју сву озбиљност изречених речи, успевши притом да нагласе значај управо оних – неизречених.

Проблем је дакле тај што су повици прихваћени оним свесним делом мозга, док се садржај летака провукао испод његовог радара где је потом и регистрован оним скривеним, несвесним делом његове апаратуре. И ту се крије главни проблем о коме желим да пишем.

Иначе, онај први део инцидента, део са повицима и увредама, по мени и није баш неки “инцидент“. С обзиром на недавну историју где се бременитост односа наших и њихових елита потом преточила у отворени сукоб у коме су страдали (и страдају) само народи са овог простора, реакције овог типа се пре могу посматрати као неки перформанс, загревање за каснији опуштенији разговор наших дипломата уз неку закуску, неголи као озбиљан инцидент који ће додатно закомпликовати односе. Нема потребе, наши односи више нису компликовани. Добро се зна ко где седи за столом. Или стоји поред.

Заиста, називамо озбиљним инцидентом нешто што је прошло са пар повика и шаком бачених летака? Где нам је нестао смисао за драму? Није ту било чак ни гађања поквареним јајима или трулим парадајзом, поливања мастилом, ковертама са вирусом малих богиња у праху или нечим сличним. Дакле ништа толико нарочито и ништа толико посебно у односу на оно на шта су већ навикли политичари или дипломате на Западу. Тамо је готово нормално да се пажња јавности скреће оваквим или неретко још и горим средствима. То му дође као ствар политичког фолклора у земљама са “развијеном демократијом“ или, да будем прецизнији и тачнији, земљама са институцијама које функционишу и контролишу правила игре са којима су сви већ упознати.

И сви то добро знају да искористе, и они који чашћавају и они које чашћавају, наравно ако се ствари не отргну контроли па дође до трагичних последица. Зато су такве ствари готово увек под контролом или се понекад опет пажљиво “отргну контроли“. У сваком случају, опасности по Систем нема и исти наставља да функционише у задатим алгоритимима који успешно исцртавају будућност ове и овакве цивилизације.

Ипак, бићу искрен, није ми баш ни пријатно када се овакве ствари дешавају и код нас. Kао и код већине мојих сународника, она дубоко усађена патријахална подлога често још увек зна да ме жигне испод левог ребарног лука у овим ситуацијама, због чега обавезно осетим извесну дозу паланачког осећаја срама због оваквих поступака појединих припадника наше домаћинске нације, нарочито ако се то дешава странцима који су ето, дошли код нас у госте, у наш крај. Јер наше је да их послужимо а не полијемо пићем. Гре’ота је. За пиће мислим.

А опет, тај исти део мене такође вапи што се такве ствари чешће не догађају домаћим политичарима, људима ове државе, нашим запосленим руководиоцима на недређено. Да то постане део политичког фолклора који бисмо увезли са Запада. Обавезни ритуал који би следио након неиспуњених предизборних обећања и био заправо увод у даље процедуре државних органа због евентуалних противзаконитих деловања.

Опет, фокус овог писања није сам чин или разлог који је довео до споменутог инцидента, са или без наводника. Нешто много битније и опасније се ту провукло на шта су само малобројни обратили пажњу. Да поновим, реч је дакле о садржини летка који је бачен том приликом и поруци која је тренутно остала у сенци. За коју верујем да ће сигурно бити адекватно осветљена у будућим, све бројнијим случајевима.

Погледајте тај летак добро и размислите, зар није све то тако јефтино згурано и скарабуџено? По све нас овде увредљиво и заправо веома опасно?!

Није?!

Не знам, али ја овде видим један од најгорих могућих популистичких трикова који се на свесном и подсвесном нивоу безобзирно поигравају са одавно слуђеним народом. Ријалити народом на вишедеценијском рубу егзистенције. Дубоко морално и културно потонулом, на антидепресивима и психостимулансима. Сајбер чергарском народу који би само да запали одавде, било виртуелно или реално. Народу који нестаје и који одавно више није свој.

На почетку написах да се већ дуже времена спремам да пишем о овоме. Kонкретно о предстојећим догађајима који ће задестити наше друштво у режији најгорих могућих популиста и демагога, којима ћемо нажалост бити оптерећени бар у следећих двадесетак година. За то време ће поред нас поново пролазити каравани на које ћемо лајати, од чега ћемо се једино овајдити прашином у грлу и очима.

Пароле попут “Стоп Београдизацији“ јесу оправдане ако су ствар промишљене стратегије и оправданих контрамера које ће се систематски, кроз институционално и усаглашено деловање свих политичких представника народа овог региона, упућивати централистичким структурама у државном апарату. Значи један каталонски модел који ће упорним, вишегодишњим притисцима и деловањима, резултирати компромисом и системским решењима који неће ослабити – већ ојачати институције преношењем овлашћења тј. власти са централе на локал. Наравно уз константну подршку становништва и свест зашто је то у нашем интересу и како ће се исти остварити.

Нажалост, след догађаја је потпуно супротан. Ову тему су, као што видимо, већ присвојиле сумњиве организације и појединци (а биће их само више), које ће у најгорем маниру борбених снопова привући рубне слојеве друштва и употребити их искључиво као дестабилизујући фактор који треба да допринесе даљим потресима у друштву и компромитацији свих озбиљних тема.

Из једног нормалног отпора прождирућем централизму, који буквално гаси све што се по рецепту филозофирања мегапаланке није већ слило у престонички казан и у њему претопило, проистећи ће још већа и малигнија опасност по наше друштво! Њу су креатори овог летка успешно очитали и јасно је на њему исцртали.

У питању је будући дезинтегришући сепаратизам и јачање раздирућих центрипеталних сила које ће, наравно, по старом добром рецепту, бити дате на извршење “легендарним“ вођама навијачких трибина, компромитованим – дакле уцењеним политичарима и осталим мутним типовима различитих звања и професија, који ће већ знати како да покупе пажњу јавности и усмере је у погрешном правцу. Kао и овога пута.

Веровали или не – али ДА – Сепаратизам, нове поделе и кандидовање “Јужне републике“ као друштвене теме је овим чином свечано отворено и сви заинтересовани су добродошли да се укључе!! Супер, имаће чиме и унуци да нам се баве док тамане и прогоне једни друге.

Да ова ментална обланда буде слађа за данашњег напредног ријалити Србина, ту је и лик Владимира Владимировича, у полусвести овог слуђеног народа одавно иконографски осликаног као нашег ултимативног старатеља. Он ће нас дакле, након што по обичају сами зезнемо ствари, у одсудном тренутку заштитити својим моћним ракетним штитом у ери надолазећих светских непогода, које ће се (опет неком погубном логиком) по нас испоставити да су спасоносне. Kао да нам није довољно што већ имамо једног актуелног идола и тренутно највећег сина наших народа и народности, од чије бриге и жртвовања за народ, упорно, ево готово деценију већ, све за по две године померамо надолазак тог катарзичног обећаног нам врхунца након којег нам следи само гола опуштенција.

Реализатор ове заиста инспиришуће кампање, Центар за људска права и демократију Ниш (наводници заиста нису потребни јер је назив већ довољно пута унесрећиван) је ту наравно уденуо и борбу против диктатуре, цензуре и манипулације. Значи свега има и то напретек. Намерно кажем реализатор јер једноставно не могу да верујем да је овај ЦЛАМП уједно и идејни творац овакве једне кампање.

Потребно је увек размислити коме су заправо у интересу овакве ствари? Можда би нам могле бити од помоћи и неке од изрека чувеног кинеског мислиоца, Сун Цуа (544 – 496 Б.Ц.), аутора дела “Умеће ратовања“, једног од најстаријих војних приручника на свету.

Можда баш ова: “Никада не покушавај да победиш силом тамо где можеш победити обманом.“

И за крај, још мало промишљања о историјским објективностима.

Јапанци и Немци имају готово двоструко више разлога да мрзе САД. Поред људских жртава и материјалног сакаћења, Американци су им својевремено уништили (али буквално!) империје са комплет митологијама. То је знате оно што ипак држи и покреће организовна друштва. Митови су трајнији и издржљивији од технике – Тεχνη. Они заправо стварају и управљају техником, техникама. Они покрећу друштва. Од памтивека.

И као што знамо, њихове митове је победио јачи и конструктивнији мит – мит о Западној демократији. Поред свега лошег што их је задесило, и једни и други су нашли модус по коме су се не само брзо обновили и ојачали, него постали чак и кључни савезници у геополитичком, привредном, културном и сваком другом смислу. Верујте, ту није било питање само одлуке Американаца. Ту су одговор дали и показали како размишљају и како раде и ти Немци и ти Јапанци. Глупи неки народи.

Нажалост, ми смо као народ у протеклом веку, свима – не само Америма, показали за шта смо способни и како можемо бити од користи империјалним играчима. Нема потребе посипати се пепелом због изузетне способности наше сопствене аутодеструкције или набрајати наше националне врлине које су очигледне али које ето, не разумеју и не цене ни наши суседи ни остатак човечанства. Довољно је само бити реалан и сагледати последице политике које упорно воде наше елите. И треба реално констатовати где се налазимо и како смо ту доспели. Потом поставити питање. Kо ту заправо греши, ми или они који нас воде? Или ту заправо и нема неке разлике?

Ако допуштамо да се толико пута поводимо за својим акутним колективним слабостима, ако не схватамо значај соствених институција већ упорно дозвољавамо тријумф негативне селекције наших “митских“ вођа, њима задатих тема и метода реализације – онда смо заиста коначно и исцрпли списак неких других криваца за наш незавидан положај.

У овом случају, конкретно, уколико прихватимо погубан начин решавања озбиљних тема које оптерећују наше друштво, ми ћемо уместо да постанемо нека богата и напредна “Јужна република“ – остати само убога јужна публика која немо посматра лоше и немиле догађаје на локалној сцени, оној истој на којој се свакодневно репризира и премијера наших живота.

Јужневести.ком

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here