Меша између “Дервиша” и заборава

Поделите:

ИСТОРИЧАР Огњен Карановић одржао је вечерас у Културном центру Новог Сада запажену трибину „Меша Селимовић – између дервиша и заборава“

Карановић је најпре подсетио да од 1988. „Вечерње новости“ додељују престижну књижевну награду „Меша Селимовић“ која је, између осталих, додељена Милораду Павићу, Добрици Ћосићу, Светлани Велмар Јанковић, Радовану Белом Марковићу, Рајку Петрову Ногу, Мири Вуксановићу, Драгану Великићу, Ивану Негришорцу…

Потом је аутор трибине поставио питање због чега, при помену имена великана пера српске и југословенске књижевности 20. столећа, попут Иве Андрића, Јована Дучића, Милоша Црњанског, Добрице Ћосића и других, увек помислимо и на име Мехмеда Меше Селимовића (1910-1982), али често „заборавимо“ да га изговоримо.

Понудио је одмах и одговор на своју тезу: као што је „тај неки тихи отпор постојао према Бранку Ћопићу, он постоји и према Меши“. Разлози за тај отпор, сматра Карановић, нису књижевне природе, не припадају домену културе у ужем смислу, већ су – политичког карактера. Меша Селимовић рођен у босанској породици старих занатлија и трговаца у Тузли. Породица је имала корене у Херцеговини, конкретно у Билећи. Касније, истражујући своје порекло, сам Меша установио је да је његова породица потекла од братства Вујовића које је припадало племену Дробњака.

Прича о породичном наслеђу пратила га је од његових књижевних првенаца. Његова породица себе је сматрала Србима, и он сам је увек истицао своје право да се изјашњава као припадник српског националног идентитета, али и као припадник мухамеданске вероисповести.

Селимовић је студије завршио у Београду 1934. године, а од 1935. до 1941. радио је као професор Грађанске школе, а затим и у Реалној гимназији у Тузли. Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народно-ослободилачким покретом, а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан КПЈ и политички комесар Тузланског партизанског одреда. Године 1944. прешао је у Београд, где је обављао значајне политичке и културне функције. Од 1947. године живео је и радио у Сарајеву.

Те године, сарајевска „Свјетлост“ објавила је његов први роман „Увријеђени човјек“ и тиме почиње његова књижевна каријера. Када је 1966. године објавио „Дервиш и смрт“, психолошко-филозофски роман,међу првима га је позитивно оценио Добрица Ћосић.

Четири године касније (1970) објавио је роман „Тврђава“ који краси интересантна љубавна прича између муслимана Ахмета и Тијане која је хришћанка. Кроз то дело, Селимовић је „провукао“ сопствену емотивну причу. За оба романа побрао је све највеће књижевне награде у тадашњој Југославији, постао је познат и признат књижевник чија су дела превођена и на светске језике.

– Али управо тада настају нове невоље. Меша је од почетка тврдио да је српски писац, али му је то снажно оспорено у Сарајеву, због чега се он са породицом 1971. године сели у Београд. Да би окончао било какве расправе о свом националном идентитету, 1976. године, Селимовић оставља тестамент Српској академији наука и уметности – рекао је Карановић.

ТЕСТАМЕНТ

У СВОМ тестаменту Меша Селимовић је навео да потиче из муслиманске породице из Босне, а да је по националној припадности Србин. Нагласио је и да припада српској литератури, те да једнако поштује своје порекло и своје опредељење. После смрти 1982. године, Меша Селимовић је по сопственој жељи сахрањен у Београду.

Новости

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here