Милко Грмуша: Каталонске паралеле

Поделите:

Однос према каталонском референдуму о независности који највећи број Срба показује ових дана најбољи је могући показатељ потпуног одсуства нашег рационалног односа према неким од најважнијих политичких, националних и државних питања. Исто као и у случају прошлих америчких предсједничких избора, највећи број Срба је уложио значајну енергију да прати дешавања у једној страној држави, али та енергија на било какав начин није кореспондирала са објективним прорачуном и анализом шта је, заправо, у нашем интересу, односно какве ефекте по нас ће имати овакав или онакав избор грађана у Америци јуче, или у Каталонији данас. Но, да трагедија буде већа, ми такву објективну анализу не практикујемо нити кад су судбоносне политичке одлуке у нашој сопственој земљи у питању.

Судећи по разговорима људи на улици, у кафанама, на друштвеним мрежама, Срби у Републици Српској већински са огромним симпатијама посматрају референдум у Каталонији и могуће отцјепљење те шпанске регије. Мотив таквог става вјероватно лежи у чињеници да наши људи желе да и Република Српска крене истим путем, односно да стекне независност на истим принципима. Многе околности су такође сличне: шпански уставни суд је каталонски референдум прогласио неуставним, а централни органи власти су се са изузетном жестином обрушили на потезе каталонске владе. С друге стране, за разлику од Републике Српске, Каталонија је најбогатији, најлибералнији и најпросперитетнији дио Шпаније, а Каталонци су незадовољни јер издвајају превише новца у централни државни буџет. Сама Барселона представља један од најкосмополитскијих градова у Европи, а аналитичари наводе да у највећем каталонском граду уједно има и највише противника каталонске независности, који се плаше негативних економских, туристичких и политичких импликација каталонске независности. Тај профил становника Барселоне, у принципу, инсистира на што је могуће већем степену каталонске политичке и финансијске аутономије, а Шпанију види као потенцијално добар оквир, али уз прихватање потребе федерализације те земље. Дакле, најпрогресивнији елементи у Каталонији добро знају шта желе, израчунали су то, имају план. И, примјећујете, нико их у Европи и свијету превише не напада због тога. Дакле, тај пројекат је одавно припреман. Неће сутра бити никакве инвазије на Каталонију, шта год буде резултат овог референдума.

Највећи број наших људи, кад је ријеч о овој теми, ипак не посматра ствари на тај начин. Ту објективне анализе и принципијелних ставова баш и нема превише. Тако, за независност Каталоније залажу се прокламовани националисти у Бањој Луци, али и Ненад Чанак из Лиге социјалдемократа Војводине, који се континуирано залаже за Републику Војводину, али и централизацију Босне и Херцеговине. Српски националисти из Републике Српске листом су за независност Каталоније, али су ошто против сецесије Косова од Србије. С друге стране, Шпанија је једна од ријетких западних земаља која није признала сецесију Косова упркос свим притисцима својих најмоћнијих западних савезника. Шпанија се залаже за суверенитет и територијални интегритет Србије. Шпанија никад није ратовала против Србије, никад ниједан припадник шпанске армије није непријатељски крочио на српско тло. Но, то није разлог да бројне српске патриоте не подржавају сецесију једне шпанске покрајине.

Поред Чанка, право каталонског народа на самопредјељење чврсто је јавно подржао и Борут Пахор, словеначки предсједник и бивши премијер те земље. Пахор и званична Словенија се ту понашају принципијелно, јер су они инсистирајући на праву на самоопредјељење народа извршили сецесију Словеније од Југославије, а такође су, вођени истим принципом, признали званично и независност Косова од Србије. Но, поставља се питање, који су то наши принципи? Да ли ми баш свуда и увијек прихватамо принцип права народа на самоопредјељење? Или тамо гдје нам то одговара прихватамо, а тамо гдје не одговара позивамо се на принципе суверенитета међународно признатих држава?

Но, вратимо се сад почетној идеји овога текста. У огромној већини, наши људи су не само подржали, него су били одушевљени побједом Доналда Трампа за предсједника САД. Но, шта смо ми то конкретно добили том његовом побједом? Његова администрација је убрзала процедуру институционалног јачања Косова, у Македонији су подржане оне структуре које су, према наводима Београда и Бање Луке, далеко негативније настројене према Србима од Груевског, а сам предсједник Републике Српске је за два мјесеца мандата Трампа доспио на црну листу САД, што се није десило за два мандата демократе Обаме. Дакле, шта смо то тачно жељели, шта смо то планирали, шта смо то добили?

Даље, шта ћемо ми то конкретно добити евентуалном независношћу Каталоније? Прецедент да се Република Српска одвоји од БиХ? Па тих прецедената већ има, почев од поменутог Косова, или пак Крима. Никад у таквим случајевима нећете добити неподјељену подршку свих за своје потезе, али морате знати шта желите. Да ли ми имамо неке изграђене посебне конекције са кључним политичарима у Каталонији? Да ли смо ми у Републици Српској координисали своје акције са руководством Србије која официјелно и недвосмислено подржава суверенитет и територијални интегритет Шпаније? Не бих рекао.

Ако се вратимо уназад, ми нисмо као народ имали кохерентан план и системски приступ нити код распада СФРЈ. Мало смо били за приступ поштовања суверенитета и територијалног интегритета, мало за право народа на самоопредјељење. Како гдје и како кад. Ми се у Бањој Луци убисмо да будемо једно са Београдом, али никакву заједничку стратегију и синергију са Србијом немамо, нити се чини да Београд превише занима шта мисли Бања Лука, а и обрнуто. И све то није проблем, људи имају право да мисле другачије, али ријеч је о томе да ми наше политичке планове и одлуке формирано на бази прво емоција, потом митова, а не на бази рационалних и хладних промишљања, оквира и структуре која нас окружује и анализе до чега ће наши потези да доведу. Читава наша политичка, економска, па чак и појединачна, људска стратегија заснована је на ад хоц принципу. Идемо ударити, па шта буде. Цијене које смо плаћали због тога су нас небројено пута упозоравале колико је то неодговорно према својој будућности.

Према томе, умјесто закључка: није споран нити један, какав год, политички став. Политички циљ, амбиција, идеал. Но, он мора да буде плод пажљиве анализе, промишљања, креирања макар три или четири излазне стратегије. Озбиљна политика и политички зрео народ знају шта тачно желе, са ким то могу да остваре и како да се снађу и опстану у условима нестабилног и често непријатељског окружења. Ту нема мјеста експериментима. Поврх свега, потребно је инсистирање на одређеним принципима. Морамо се држати одређених правила понашања, јер само тако градимо кредибилитет у међународним односима. Нисмо изоловано острво и не смијемо дозволити да то постанемо. Јер, у таквом развоју догађаја, од Републике Српске не би остало нас.

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here