Ненад Илић: Неке ствари се поправљају само мирном упорношћу

Поделите:

ПРИМЕРИ

Човек не може да отвори било који илустровани часопис а да га одмах не спопадне низ савета како да себе усаврши, како да буде „најбољи од себе“.
Нижу се разни рецепти за самопомоћ и самоусавршавање које не треба да признаје старосну границу. Толико је предлога да човек не зна с које стране да почне.
„Ти си ковач своје среће“, ти си „творац своје судбине“. Искуство ти говори да није баш тако једноставно, али ради се о налогу времена…
А све то обично прате упеглане агенцијске фотографије „успешних“ људи по критеријума светске интернационале. И некако све то заједно изгледа неозбиљно и површно.

У успешном западном свету већ је постало чињеница да пред младим човеком стоји перспектива да ће бар три пута из корена променити своје занимање. Образовање у ходу, промена, ново. И старијима који су упали у ново време прете преквалификације.

И животни и радни век све су дужи, а промене су све брже. Многи људи присиљену су да у озбиљним годинама иду на разне преквалификације. И то доживљавају као неправду и муку.

Можда би код нас као мотивациони узори онима који се плаше промена могли да послуже два велика човека:
Марко Миљанов и Илија Босиљ.
Марко Миљанов, провео живот као ратник. Научио је да пише тек у својој педесетој години – и постао један од значајних српских писаца. Оставио нам је непревазиђене „Примјере чојства и јунаштва“ збирку примера високог морала.
Илија Башичевић – Босиљ живот је провео као земљорадник. Почео је из чиста мира да црта и слика тек после своје шездесете године. И оставио нам је слике надразумне лепоте и радости.
Ратник и земљорадник, необразовани, уз Божју помоћ и велико напрезање своје воље постали су великани наше културе. Прославили су живот који се живи до краја – ништа није готово до последњег даха. Постали су и сами примери или примјери, како год.

Тужно је да ми не успевамо да држимо пред собом ни примере светитеља. Па чак ни оних које славимо у Крсној Слави. А већ са великим световним примерима из даље или скорије прошлости никако не знамо шта да радимо.

Образовање увек полази од примера. Воља се лакше активира кад пред собом имамо примере.
Све реформе образовања овде као да су имале за циљ да пониште и велике примере и ауторитете. Прво оне најближе, наставничке.
За одрасле – политика је учинила своје.

Кад посегнемо за примерима – посежемо редовно за негативним примерима који правдају нашу малодушност, а не за онима који нам помажу да учврстимо наше циљеве и будемо бољи. Себи, Богу и људима.
Добар избор примера, незаборављање, помоћи ће нам да и међу људима око нас пронађемо не само разлог за гађење него и примере за такмичење у добру. Ако не у целини, а онда макар по појединим постигнућима, квалитетима.

Неке ствари се поправљају само мирном упорношћу. Упрезањем воље.

Извор: ФБ профил Ненада Илића

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here