Никола Врзић: Да ли ће Америка зажалити због Јерусалима?

Поделите:

Прошле среде амерички председник Доналд Трамп долио је уље на блискоисточну ватру тако што је признао Јерусалим за престоницу Израела.

Овај његов потез — који је у Сједињеним Државама наишао на неподељену подршку — изазвао је очекивано негативну реакцију у муслиманском свету. Организација за исламску сарадњу је ове среде, на ванредном самиту у Истанбулу који је сазвао турски председник Реџеп Тајип Ердоган, усвојила резолуцију којом је одбацила и осудила Трампову одлуку, нагласила да је питање Јерусалима централно за читав муслимански свет, прогласила Источни Јерусалим за престоницу палестинске државе, и навела да сматра да се Америка повукла из улоге спонзора мира, оптужујући је за кршење међународног права.

О новом кругу кризе на Блиском истоку у „Новом Спутњик поретку“ говорили су Слободан Јанковић са Института за међународну политику и привреду и историчар и публициста Срђа Трифковић.

Зашто је Доналд Трамп повукао потез који ће, како упозорава Алистер Крук, бивши британски дипломата и функционер МИ6, повезати шиите и суните и против Америке окупити читав Блиски исток, без обзира на политичке разлике? С тим у вези, „Вашингтон пост“ оцењује да признањем Јерусалима за престоницу Израела није унапређен ниједан од америчких националних безбедносних циљева, те да овај поступак није део стратегије за постизање мировног решења, и цитира високог званичника „једног блиског америчког савезника на Блиском истоку“ који каже да ово „ни на који начин није била добра идеја“.

„Интерес Сједињених Америчких Држава за признање Јерусалима за израелску престоницу заиста се не види“, каже Слободан Јанковић, подсећајући да су Трампови претходници избегавали да то учине да не би антагонизовали муслиманске земље. „Али, ако гледамо интересе самог Доналда Трампа, који се налази под бројним унутрашњим политичким притисцима, можемо да претпоставимо да је он покушао да нађе потпору у оном делу јеврејског лобија који подржава и израелског премијера Бењамина Нетанијахуа“.

Зграда УН у Њујорку

„Постоји и један сегмент Трамповог гласачког тела коме је, овим потезом, он испунио предизборно обећање“, надовезује се Срђа Трифковић. „То су такозвани хришћански ционисти, евангелистички протестанти који, ма колико то деловало апсурдно, верују да је данашњи, макар и секуларни Израел, продужетак оног старозаветног, и да ће испуњењем свих елемената библијских пророчанстава, укључујући и контролу над целим Јерусалимом, бити убрзан долазак месије“.

Ипак, напомиње Трифковић, „овиме је развејана магла, јер је сада свима јасно да Америка не може да буде некакав неутрални и уравнотежени преговарач између Арапа и Израела, што је деценијама претендовала да буде“.

Упркос ванредном самиту Организације за исламску сарадњу и пре тога Арапске лиге, „Спутњикови“ саговорници оцењују да је реакција исламских земаља била блага.

„Критика је само декларативног карактера. Нису договорене, на пример, санкције према Америци, чак ни конкретни дипломатски кораци“, указује Слободан Јанковић.

„Јединства у арапском свету нема, а када се томе придода и висок степен нетрпељивости према самим Палестинцима и њиховом руководству, не чуди релативно млака реакција уместо истинских излива гнева“, објашњава Трифковић, напомињући да не изненађује то што је ову ситуацију турски председник Реџеп Тајип Ердоган искористио да би, на известан начин, преузео вођство у исламском свету. Наш саговорник, наиме, подсећа на неоосманску стратегију која је замишљена још пре петнаестак година, у време Ахмета Давутоглуа: „Та стратегија је подразумевала три главна вектора — империјални према Балкану, етничко-језички према Кавказу и Централној Азији, и исламско-сунитски према арапском свету. Ердоган од те стратегије не одустаје, чак и ако су се променили његови односи према САД и Русији“.

Поглед на Куполу на стени у Јерусалиму

Америчко признање Јерусалима додатно је продубило јаз између Турске и Америке, а истовремено је, како оцењује утицајни амерички тинк-тенк Савет за спољне односе, спречило даље зближавање двају главних америчких савезника у овом делу света, Саудијске Арабије и Израела.

„Због јавности, неформално савезништво Израела и Саудијске Арабије претрпело је ударац, чиме се смањује могућност израелско-саудијског рата против Либана. Такође, због свог принципијелног става, Иран је добио већи легитимитет у муслиманском свету“, оцењује Слободан Јанковић, указујући на још један, са америчког становишта негативан аспекат одлуке о Јерусалиму: „САД су се овим потезом додатно удаљиле од Европске уније, која је експлицитно рекла да се не слаже с америчком одлуком о Јерусалиму. Тиме је, практично, сама Америка дала легитимитет настојањима Европске уније да формулише политику која је другачија од америчке“.

Срђа Трифковић сматра да од америчког признања Јерусалима као израелске престонице на крају неће профитирати ни сам Израел: „Због овог потеза неће бити мировног процеса, нема помака ка формирању две државе, а то није у интересу Израела, јер је јеврејски фактор у демографској дефанзиви у односу на Арапе, и то дугорочно није гаранција опстанка“.

Спутњик

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here