Носиоци и жртве моћи

Поделите:

О чему ли разговарају Рокфелер и Ротшилд кад засједну уз чашу Гленфидича? О кубанским цигарама, рибама, јахтама, Лир-џетовима, новом куку од титанијума, младој јетри сиријског избјеглице, здравом српском бубрегу из Метохије? Сумњам. Шта има о томе да се прича, то су за њих ситнице, трице и кучине.

Шта би тим силним и силно амбициозним и агресивним људима с толико нагомиланог искуства, материјалних средстава и на све спремних поданика могло бити интересантно, шта би им могло привући пажњу, о чему сањају, шта ли планирају? Њихова каријера је моћ, али докле иде моћ, шта јој још треба?

По нама дејствују

Мало је анализа српске политичке стварности – чак и од стране умних људи и родољуба – који стање и његов развој посматрају из положаја носиоца моћи, оних који дејствују и производе друштвене промјене. Срби су жртве моћи, дакле, на нама се кола ломе, ми смо као нејак народ слабих геополитичких адута и неизграђених ослонаца, немаоци геополитичке моћи, те као такви објективизовани и инструментализовани као политички чинилац.

Ријечју, ми не дејствујемо, по нама се дејствује.

timeserbia

А да би се то “по нама дејство“ боље разумјело, без обзира на то да ли се радило о српском положају у односу на стране силе или на унутрашња превирања у којима стране силе учествују, Срби најприје морају боље разумјети мотивације, стратегије и modi operandi освајача, дакле, носиоца моћи. Треба заборавити за тренутак шта си ти и шта ти хоћеш и ставити се у позицију најмоћнијих, јер од њих креће дејство које те погађа на неком крају свог домета. Периферија осјећа дејство, али из центра оно долази и као такво се мора разумјети. Да би се успјешно бранио, није довољно знати гдје тебе боли, него мораш знати ко те, чиме те и из којих својих интересних разлога те гађа. Једино онда можеш почети да градиш стратегију одбране.

Срби су и у схватањима геополитике превише заокупљени собом и ефектима непријатељстава према њима, а премало самим непријатељима. Да ствар буде гора, и собом се бавимо са премало осврта на наше мјесто и објективни значај у координатном систему на којем се одвија геополитичка динамика.

Корумпиран и бахат политичар у Србији је директан резултат чињенице да они који зарађују контролишући и пљачкајући Србију баш таквима само и допуштају да се истакну и пробију, јер баш такви – они који неће радити ништа у интересу Србије – су им потребни да контрола и пљачка буду успјешне. Шта ће Међународном монетарном фонду родољуб на мјесту гдје се одлучује – или спроводе наредбе – о српској привреди и фискалној политици?

У “Умијећу ратовања“, Сун Цу је рекао да ће војсковођа који познаје и снагу своје војске и снагу непријатељске побиједити “сто битака“. Срби су научени да не познају себе, а непријатељем се озбиљно ни не баве. Да се баве, знали би колико ниско мјесто на пирамиди одлучивања и важности може заузимати човјек интелектуалних и управљачких капацитета Александра Вучића или Бориса Тадића, за које се мисли(ло) да управљају Србијом.

Носиоци моћи и жртве моћи

Динамика промјене односа снага на политичко-економском тржишту подразумијева постојање амбициозних и мање амбициозних играча, јачих и слабијих, агресивнијих и пасивнијих, успјешнијих и мање успјешних у својим намјерама.

Упроштено, имамо горње и доње, пљачкаше и опљачкане, кољаче и поклане.

Стране се руководе интересом, а успјешност у остваривању интереса зависи и од остваривости самог интереса, и од моћи коју интересна заједница посједује сама или у савезу интереса, и од стратегије на коју се ослања. У тој игри имамо носиоце моћи, оне који су себе довели у позицију да накупљену моћ искористе за њено даље увећавање, на једној страни. На другој страни су жртве моћи, оне који су се нашли на путу напредовања носиоца моћи и чијим савлађивањем ће снага моћних бити увећана у складу са интересом којим се руководе.

Дакле, природно је да постоје интереси и циљеви и природно је да их јачи остварују преко леђа слабијих.

Интерес је углавном материјални, али се може манифестовати и као нематеријални, обојен политичким идеологијама, нематеријалним тежњама итд. Једно друго не искључује; освајачко напредовање, ма чиме оно било мотивисано, подразумијева материјално јачање освајача и материјално слабљење нападнутог.

Интереси изнад структура

Играчи, било носиоци било жртве моћи, нису само оличени у државама; штавише, све мање су организовани у државе. Дуго је држава била међу највишим облицима политичке организације, заједно са недржавним вјерским установама, али је са снажењем наддржавних политичко-економских структура опала моћ државе, која је све подређенија вољи недржавних структура које најчешће оперишу унутар ње, кроз њу, а све су чешће увезани изнад ње.

Зато је потребно нагласити да се кључне политичке одлуке донесене у Вашингтону често не доносе ни у име, ни у интересу државе којој је Вашингтон главни град.

Још су мање одлуке које органи државе Србије доносе у Београду у интересу саме земље и њеног народа.

Али одлуке се доносе, имају своје утицаје и посљедице, и што је најважније, доносе их конкретни људи, са конкретним интересима, циљевима и стратегијом.

И држава је погодна за развој и ширење утицаја недржавних структура кроз њу јер је она ем легитимна, ем има развијену инфраструктуру у коју само треба да се умрежиш. Погодне су и банке и корпорације и универзитети, а најмудрије је да пустиш пипке у свим главним друштвеним установама, што најмоћнији и раде.

Тако, илустрације ради, инвестициони фонд улаже у фармацеутску корпорацију чији пласман производа зависи од резултата универзитетског истраживања о дјелотворности новог лијека. Ово истраживање је она сама финансирала кроз донацију универзитету. Државна служба која даје дозволу за продају тог лијека наводи закључке тако спроведеног истраживања кад оправдава пуштање лијека у промет. Директор инвестиционог фонда и директор фармацеутске корпорације заједно сједе у управном одбору универзитета, а шеф државне здравствене службе са обојицом игра голф у кантри клубу и зове их кад жени сина, коме ови ставе кључеве од Поршеа “на јабуку“ и дају зајам за отварање фирме под вантржишним условима. А научници који спроводе истраживање имају шефа, наравно, од којег им зависи посао, плата, репутација, а знају и да без корпорацијских донација нема науке. Мора се од нечега живјети и отплаћивати образовни зајам. Данас-сутра ће требати и помоћ за издавање књиге, студије.

Не ради се овдје о корупцији, него о кориштењу постојећих легитимних структура за постизање јавних и тајних интереса.

Дакле, интерес је да сви савезници зараде, а не да унаприједе друштво којем продају лијек одобрен под сумњивим околностима. Жртве моћи на овај процес гледају као на корупцију коју не могу зауставити, а носиоци моћи као на интерес који могу остварити. Што је жртвама моћи сукоб интереса, носиоцима моћи је склад интереса.

То што се служба зове државном не значи да њоме не управљају чиниоци који представљају интересе моћније од дате државе, те јој, као такви, инструментализују службе од Владе и Народне Скупштине до служби безбједности. Одлуке се доносе у име интереса, а не у име структура као што је држава или државне службе. Стратешки је најчешће погрешно и погубно то и јавно тако приказати.

Пирамидалне стратегије

Носиоци моћи осим интереса имају и стратегије, планове, тактике, оперативце обучене да их изведу. Ко је још постао моћан без руковођења својим интересима и успјешног остварења планова, дугорочних и краткорочних? Ко је још добио рат без плана?

дејвидрокфелерцитатЗа стратегију кажу да је план искориштавања расположивих средстава ка остваривању зацртаних циљева. Дакле, што је више средстава и ресурса, већи стратегијски потенцијал. Такође, виши и амбициознији и циљеви.

Рокфелер и Ротшилд, примјери узети између осталог и ради симболике, сигурно се не баве дневнополитичким аферама, државним ударима и британским референдумима, јер за то имају разне Сороше, Омидјаре, Гејтсе, Обаме, Клинтоне, Мардоке, а Сорош има Сервера, Кандићку, Омидјар има Рибачука, Обама има Нуландову итд. За шта их иначе плаћају, тј. омогућавају им богаћење и успјех? Барак Обама нема потребне ресурсе ако му их Ротшилдова преса у Вашингтону не наштампа и ако му Џорџ Сорош не упрегне Отворено друштво и активира ћелије невладиних дјелатника по фронтовима, плаћених из непресушних штампарија америчких Савезних резерви.

Ротшилдова је стратегија зато већа и шира од Обамине или Сорошеве, јер су његови домети виши, интереси важнији и јер Ротшилд може без Обаме, док Обама не може без Ротшилда. Чисто да се зна ко коси, а ко воду носи.

Ово не мора да значи да је Ротшилдова стратегија свеобухватна и да се њега тичу судбине свих ћошкова планете, али он свој профит, који долази из свих ћошкова, мора дугорочно заштитити и од конкуренције и од непредвиђених потреса, па је за њега боље да има стратегију којом покреће догађаје и промјене него да чека и да реагује на догађаје произведене од стране конкурената или амбициозних “младих лавова“.

Није ни Ротшилд без конкуренције, јер његова пирамидална шема, заснована на монополистичкој контроли над штампањем платежних средстава, може да функционише само дотле док се у њу на природан или вјештачки начин упумпава повјерење. Природан начин је, наравно, оправдавање учешћа у шеми успјешношћу пословања, стандардом живота итд. Вјештачки начин је физичко и друго присиљавање невољних да у њој учествују и, на крају крајева, уништавање унутрашње опозиције и спољашње конкуренције.

великарибаКао и у свакој пирамидалној шеми, сваки учесник има своју стратегију развоја, тј. јачања, али као и у свакој пирамидалној шеми, неко мора да стоји на врху и нечија стратегија мора бити водећа. Тако, интерес неког носиоца моћи укључи и српски народ и српске земље и често, и српски народ или неки његов дио се нађе као препрека на развојном путу једног или више носиоца моћи.

За Србе, као жртву моћи, моћна коалиција САД-а, Британије, Француске, Њемачке, Ватикана, Саудијске Арабије, Ирана, Турске, те њихово “по нама дејство“ кроз међународно легитимне установе, око њих и испод њих, сукоб је интереса и кршење правила без преседана, али за горе побројане носиоце моћи је њихова антисрпска коалиција деведесетих година прошлог вијека била склад интереса par excellence.

Што узмогнем, чућете хоћу ли

Што рек’о Вук Мићуновић у Горском вијенцу, “што узмогнем, чућете хоћу ли“. Тако и носиоци моћи. Сасвим је природно да онај који више може, више и планира, даље и циља, и да је на ту позицију веће моћи и доспио јер је био амбициознији и спремнији на јачање, без обзира на препреке. За одређене висине, потребан је одређен ков.

Било би неприродно да исте циљеве имамо и ја и Бил Гејтс, јер немамо ни исте капацитете, нити иста средства.

Сасвим је природно и да ја страдам као жртва интереса Била Гејтса или Била Клинтона, јер “вук на овцу своје право има“, а ја сам у овој једначини, као немалац моћи потребне да се одупрем, углавном овца. Природно је сасвим и “тирјанству стати ногом за врат,“ али то можеш само као носилац моћи, ако је стекнеш, ако је градиш до тачке гдје некоме имаш снаге стати ногом за врат.

И, задржавајући се на Његошу, без премца највећем српском политичком филозофу,  можемо потврдити да “ко на брдо ак’ и мало стоји, више види но онај под брдо“ и закључити да онај “на брдо“ углавном то што “више види“ користи за личне интересе и интересе својих савезника.

 

В. Ивковић

Vanity Fair

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here