Остао ми је само један испит до краја факултета. Данас сам решио да га напустим

Поделите:

Мој драги Филозофски факултет и ја смо после 10 година емотивне везе, пуне љубави и истинске мржње, одлучили да раскинемо. Тачније, ја сам га напустио. Е, вала и ја једном неког да оставим. Мислио сам да ћемо успети заједно да изгурамо овај последњи испит, али људи кажу да везу често зна да поквари неко трећи. У овом случају је флоскула истинита.
За ових 10 година (мало ли је) могао сам да се оженим, разведем, добијем децу, одем до Новог Зеланда, усвојим још једно дете и направим викендицу. Ништа од тога нисам урадио, био сам упоран и желео сам ту проклету диплому. Чак сам одбио и посао пре шест година због факултета, али сад не треба плакати над просутим млеком.

Уписао сам социологију из љубави и знао сам да се од ње леба нећу најести. Положио сам 44 испита, обавио обавезну праксу из статистике, пре пет година написао дипломски на тему: „Од неофолка до модерног поп звука: Живот Срба у ритму турбо-фолка“, који је прошао седницу, изабрана је комисија и само је остао један испит. Ех, само један. Полагање тог једног је трајало четири и по године.

Даме и господо, Основи економије, камен спотицања сваког студента на социологији. Наизглед небитан испит је целокупно градиво са Економског факултета спаковано у једносеместрални предмет. Ја као будући социолог сам морао да научим да нацртам све графиконе – равнотежна цена, просечни укупни трошкови, маргинални трошкови, табеле биланса стања и успеха, кад и зашто предузеће улази и излази са тржишта, монополи, олигополи, генезе економске мисли, монетарна политика, салдирање, ексонтирање, пословања предузећа, банкарски системи и још много много тога. Сума сумарум испит има цирке 1.000 страна кад се све напакује са презентацијама и три књиге.

Пошто ми је економија као гимназијалцу била страно тело, после више неуспешних покушаја да положим, спремао сам се приватно код жене која је писала уџбенике из економије. Након што је прешла уздуж и попреко градиво са мном имала је кратак коментар: „Ако не положиш, ја ћу да се убијем“. Нисам положио и срећом није се убила. Падање није била последица мог незнања, већ човека који више воли да те обори него, што каже наш народ, леба да једе.

Сећам се коментара професора Огњена Радоњића на другој години студирања (занемарићу главног професора на испиту Миодрага Зеца који се на предавањима углавном фокусирао на шљиву коју гаји иза своје куће) који је кроз циничан осмех рекао да је ово испит „који се не полаже тако лако“ јер ха ха ха на социологији је просек студирања 10+ година. Ветар у леђа клинцима који су ту дошли да стичу знање.

Током студирања, ниједном се нисам сусрео са професором који је имао мање педагошких вештина од дотичног. Било је веома строгих и захтевних професора као што је био Аљоша Мимица – морао си да знаш и да разумеш шта причаш. Било је и оних који су били спремни да ти помогну кад виде да више пута падаш, али овде то није био случај.

У току четворогодишње агоније са њим одлазак на испит је био као одлазак на гиљотину. Био сам сведок да су му студенти плакали – што никад нисам видео ни на једном испиту, уз коментар из јула месеца ове године: „Ето, сад имате успомену како сте плакали на мом испиту“, да се тресу као прут и да их он све време пођебава, и да поставља море потпитања све док се не умрсите у сопствене одговоре.

Једном се фино извикао на мене у току испита, други пут је фрктао, цоктао, превртао очима током одговарања и сваки пут је имао нереално објашњење зашто ме је оборио. Омиљено ми је било: „Научили сте све напамет“. Знате како, после три године спремања једног истог испита, уђете у мод у којем тачно знате шта пише.

Сваке године у јануару, фебруару, априлу, јуну и септембру се грчим, имам главобоље, тражим слободне дане да бих отишао на испит и да би се неко из свог личног незадовољства иживљавао на мени. Још једном да поновим – имам 44 положена испита.

Факултет добро зна да студенти имају проблем са њим, факултет игнорише молбе студената да се у испитном року појави неки други професор, а њихово објашњење је било да није пракса да се доводе професори са другог факултета. Kад сте немоћни и кад је нешто ван ваше контроле постоји само једна опција – пустити да прође.

Пре три дана сам сео сам са собом, попричао и одлучио да мој живот оде у неком другом правцу. На том путу неће бити Платоа, нити Филозофског факултета у Београду јер од кога је, доста је.

Могу да се захвалим на невероватној ширини и академском знању које сам добио, иако никад нећу видети тај папир.

Борите се за себе, за знање, за образовање и никад не дозволите да се осећате малим, глупим и јадним јер је неко дугогодишњом тортуром покушао да вас убеди да је тако.

 

 

Noizz

Поделите:

5 COMMENTS

  1. Није ми јасно: после одређеног броја „падања на испиту“, готово се подразумева полагање пред комисијом. То је рутина, посебно у данас неустављеним „студентским правима“. Да ли се овде тврди да се прописи не поштују на студијама социологије у БГ?…

  2. Само ти полажи – кад паднеш 5х, даће ти 6, биће их блам од твог незнања.

    Иначе Филозофија је чувени факултет „несвршених“. Сви српски писци имају у биографији „студирао је.., апсолвирао је..“ а изгледа да диплома лоше утиче на таленат, такви углавном заврше као наставници српског.

  3. Da..da.. Za deset godina, koliko sam se mučila sa igrama patoloških umova izvesnih pojedinaca (nisu ljudi , u ovom slučaju profesori, svi isti, mogla sam da usmerim energiju na traženje posla, da se zaposlim ili odem odavde itd,itd..Umesto toga tu patologiju nisam ozbiljno shvatila, i tako je to bilo…No, život je tu da nas uči. Stekli smo iskustvo. A, ako smo ga stekli, nismo na gubitku. Isto onoliko koliko smo naučili iz predivnih i mnogobrojnih knjiga, od predivnih i plemenitih umova i profesora, naučili smo i u susretu s ovim ličnostima. (Slično s životom uopšte. Postoji neka ravnoteža. Susretneš kroz život ljude koji te ispune, sretneš i one od čije mizernosti i moralne pokvarenosti se zapanjiš. Ne treba ih se bojati-oni uvek gube. DUhovno se hrane tuđom tugom, strahom, to je koren njihove pseudosigurnosti, i pseudomoći.Iritira ih duh, vrlina, što nisi isti kao oni.) Ne treba ih mrzeti, ni suditi, ni osuđivati. Neka idu dalje svojim putem, i ostanu onakvi kakvi jesu. Tebe, od sociologije, onakva kakva ona danas jeste, čeka nešto bolje.Kada nešto izlazi iz našeg života ili kada mi nešto napuštamo otvara se prostor za dolaženje nečeg boljeg. Samo što je potrebno vreme da se to shvati. I shvati se kada to vreme prođe. A i sam neuspeh u nečemu ne treba dramatizovati.

    A zašto je Odeljenje za sociologiju onakvo kakvo jeste danas, posebna je priča. I ozbiljna je to priča. I ta priča će jednom biti ispričana.

    Uzgred, sociologija je divna nauka, sve te sociološke discipline vode ka složenoj i ozbiljnoj obrazovanosti sociologa. Umesto što neki profesori čine greške u odnosima s studentima, bolje bi bilo da se pozabave problemom digniteta ove discipline u društvu, i ostalim problemima, da ih sad ne navodim. Mada, na žalost, to moram da kažem, sumnjam da su za to sposobni i da ih to interesuje.

    U budućnosti, fakulteti mogu da očekuju velike promene i transformacije, kao i naučni instituti. Neće to biti ove promene poput Bolonje, biće to malo ozbiljnije promene. Srećom po stariiju generaciju zaposlenih u ovim institucijamaa, oni će otići u penziju i piti kaficu. Što se tiče mlađih, biće oni dovoljno sposobni da se suoče i izbore dobro s tim promenama.

    Sve će to biti dobro, ali za desetak godina, ili nešto malo više.

    Dobra ti je ova poslednja rečenica…

  4. Dragi moj N…,
    O ovome sto cu ti napisati misli sto god
    hoces, ali ti iskreno pisem, a da neznam sta je studij i studiranje ne bih Ti se ni obracao. Protuve su , moj N., sve preuzele: duse nemaju, Boga nemaju, djece ako, fizicki, imaju, nemaju ih; ako su na katedrama visili i pre petog oktobra i pre bolonje- te dve ljute guje!-,
    tek poslije ovog jada krila im se rasirise, i ne samo na tvojoj sociologiji.Fol intelekti, a, u stvari, glupaci nad glupacima: jedino sto znaju jest upravo to- da su tenkoglupi, glupi k’o tenk; prazni u glavi i sebe se plase, jer sebe i svoju djecu hrane po radnom mjestu na kojem, znaju oni!, bi trebala biti pamet, a ne TUPCI kao sto su oni. Ali, uvjeravam Te, moj N., da su isti u svim sferama drustva- ZADATAK je to, moj N., oni ga izvrsavaju.
    Ko je, eto!, taj Zec- zeko, zecic- i umno i moralno!? POLITICARSKA SPODOBA, moj N., CULJAK za svaku politiku i za svakog politicarcica, grdobno nistavilo!
    Ali: ispise se sa tog (ne)fakulteta, bilo gdje- nebitno je mjesto!- ako treba upisi zavrsnu godinu ( sve ispite ti moraju priznati)! Zasto ovo kazem? Nije vazno sta ces sutra da radis, ali na dohvatu si diplome, trebace ti, vjeruj mi, mozda po najvaznijoj stvari: na smradove tipa toga zecica naveliko ces se u zivotu namjeriti, mlatnuces diplomom i zabokrecinasi odmah ustuknu- da se ne pokazu u svoj svojoj prljavoj golotinji; ovo ti govorim iz sopstvenog iskustva i divno je kada se kreten namjesti, pa huljski spusti glavu i odgeguta…
    Zec!? Politicarska hulja od moga kraja!
    Ali nisu svi z e c e v i takvi: dok studirah- a to je bio s t u d i j, za razliku od ovih govnarija danas!-, imah na istoj godini jednog Zeca, divan, za razliku od ovog mutavca, politicarskog iserka, kvazimedijskog tumaca da jabuka jest kruska, ako je kruska jabuka.
    Poslusaj me i neces pogresiti, a najbitnije: mlad si, bjezi odavde…

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here