У муџахединском логору су хтели да ме уштроје и жигошу!

Поделите:

Муџахедини су хтели да ме осунете и кастрирају, да ме уштроје! У покушају да се избавим, бацио сам се кроз прозор. Ни данас тачно не знам шта сам тада мислио – да побегнем, или да сам себи прекратим паклене муке.

Овим речима, за „Новости“, почиње болну исповест Винко Аксентић (57), један од симбола страдања Срба у протеклом рату. Он је са још 11 припадника Прњаворске бригаде ВРС, након заробљавања на озренско-возућком ратишту у јесен 1995. године, преживео пакао муџахединских логора у Ливадама у Каменици, на подручју Завидовића (сада ФБиХ). На 22-годишњицу чудом преживљене голготе, Винко први пут отвара душу.

Бол у души је неизмерна, а многобројни ожиљци по телу сведоче о претрпљеним патњама. Уз ножни прст који му је замало одгризао малодобни муџахедин, има три ране на нози, којим су га занавек жигосали тамничари. Наш саговорник открива специјалне методе мучења које су у Босни усавршавали прекаљени „Алахови ратници“ са авганистанског ратишта.

„Прво ћемо те осунетити, а онда уштројити. Сигурно си многе муслиманке силовао“ – речи су које Винко ни после две деценије не потискује из сећања. Док му се брадати муџахедин приближавао с ножем у руци, прича Винко, учинило му се да види самог ђавола који палаца репом. Руке и ноге биле су му везане жицом, док су му спуштали панталоне.

– Онако везан, измрцварен и крвав од дотадашње тортуре, на изненађење свих бацио сам се кроз отворен прозор, на леђа и главу. У мрак. Нисам могао далеко, јер су ми ионако везаном сметале и панталоне у чизмама. Ипак, почео сам да се котрљам, док су око мене звиждали меци.

СЛОБОДА ПОСЛЕ ШЕСТ МЕСЕЦИ ВИНКО Аксентић је заробљен 21. јула 1995. а након муџахединских логора у Завидовићима и такође окрутног логора КПД Зеница, светло слободе угледао је у размени 10. јануара наредне године. По изласку из заробљеништва оставила га је супруга, са којом има кћерку и сина. Без сталног запослења, као тешки РВИ живи од инвалиднине, у ишчекивању да у новоизграђеној стамбеној згради у Прњавору добије стални кров над главом.

Његови сапатници из собе кажу да су га након више минута разбеснели муџахедини крвавог и готово непомичног напросто убацили назад у просторију. Чак њих тридесетак се борило да га, на поду, ногом, кундаком, ланцем, столицом или било чим другим, удари што јаче.

– У посебном памћењу нам је остао један муџахединчић, нешто већи од пушке коју је носио, који није успевао да се пробије до Винка да га туче. „Снашао“ се, међутим, тако што је некаквом мајицом прекрио Винкове ножне прсте и снажно му загризао мали прст у намери да га одгризе. Толико снажно, да је Винко завриштао од бола – сведоче др Бранко Шиканић, Игор Гуљевати, Велибор Тривичевић и Миодраг Самац, логораши у Ливадама.

Пакао овог логора показао се предворјем пакла оног другог, у Каменици, на другом крају Завидовића, где се Аксентић тек после десетак дана повратио из коме.

– Ту су нас мучили специјалним методама које су, како су рекли, научили у Авганистану. Пошто бисмо од електрошокова убрзо падали у несвест, муџахедини су прибегавали делотворнијој и споријој методи мучења са цревима. Она су била напуњена ваздухом и надувавала би се омотана око наших зглобова на рукама и ногама, док би муџахедин додавао гас на компресору. Имали смо осећај да нам, уз очи, отпадају и делови тела, пре него што бисмо падали у несвест. Посебан изум им је био вишесатно везивање жицом испод колена па за врат. Тако бисмо и најмањим покретом сами себе давили! Док смо лежали на ливади између белих шатора, муџахедини су стицали кондицију трчећи и скачући по нашим стомацима.

Преживљено мучење оставило је неизбрисив ожиљак у Винковом сећању кад су их муџахедини приморавали да љубе одрубљене главе својих сабораца. Неке нису, али препознали су главе Момира Митровића, Предрага Кнежевића и Гојка Вујчића. Ови Прњаворчани се и дан-данас воде као нестали.

Камп муџахедина у Каменици код Завидовића Фото Ел Муџахид

 

У ОКОВИМА 29 ДАНА

ЧАК 29 дана Винко је са својим сапатницима био у ланцима и оковима на рукама и ногама у логору у Каменици. Остатак тамновања провео је везан жицом и разним кабловима.

– Што је ретко и у филмовима, на ланцима смо имали катанце и кључеве. Праву мору бисмо преживљавали кад би се нас 12 из логора спуштало на, наводно, купање у оближњу реку Гостивић. Довољно је било да само један од нас посрне па да се онако оковани са дугачким ланцем сви уз јауке и повреде сурвамо у кањон – присећа се Винко.

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here