Весна Марковић: Србија и НАТО – не постоје трајна непријатељства

Поделите:

Прва асоцијација на Северноатлантску алијансу у Србији је 1999. година. Сећање на велики број настрадалих цивила, посебно деце, свеже је још увек.

Те године настрадала је и моја најближа комшиница, двадесеттрогодишња Софија Јовановић у центру Београда, на Врачару. Десило се крајем 20. века у срцу Европе. Можда је намера била да се казни само тадашња политика, али кажњени су грађани који су сносили највише последица овог чина. Питали смо се тада, али и сада: Да ли је то био једини начин? Постоје различита тумачења да ли смо то могли да спречимо или не. Можемо да причамо о разлозима, последицама, износимо различите теорије, али чињеница је да године пролазе, да се односи снага мењају у свету. Историја нас учи да трајна непријатељства не постоје или трајна пријатељства. Постоје само интереси. Верујем да смо коначно у стању да на прави начин сагледамо своје интересе и да емоције оставимо на страни.
У тренутку бомбардовања Србије НАТО је имао 19 чланица, док их је сада 29. Данас многе од тих држава доживљавамо као пријатељске. Према недавно спроведеном истраживању Демостата преко 60 посто од укупног броја испитаника изабрало је западне земље као најпожељније за живот и за школовање деце, а већина тих земаља су чланице НАТО. Око две трећине спољнотрговинске размене имамо са земљама ЕУ и чланицама НАТО из којих долази највише инвестиција у Србију. Грађани Србије највише летују у Грчкој, Турској, Црној Гори и Хрватској, такође чланицама НАТО.

Недавно је америчка амбасада организовала посету парламентараца из различитих политичких странака седишту НАТО у Бриселу и НАТО СХАПЕ у Монсу. Позив сам прихватила јер сам желела да се упознам организационом структуром и политиком Алијансе. Као некога ко долази из земље окружене чланицама НАТО заинтересована сам била да чујем, из прве руке, шта су њихови приоритети у будућности. Најјачи утисак оставила су питања која су нама постављали, односно заинтересованост за мишљење наших грађана о Алијанси и жељу да покушају да се представе у позитивном светлу у нашој земљи. Желе да поправе имиџ који имају и представе се као одбрамбени савез који жели добре односе са свима. Говорили су о сарадњи са ЕУ о заједничкој безбедносној политици, о заштити од тероризма, сајбер напада. Сви се суочавамо са истим изазовима, што захтева сарадњу на том плану без обзира да ли је нека земља чланица НАТО, ЕУ или није.

Србија, већ годинама, сарађује преко Партнерства за мир са Алијансом, што представља највиши степен сарадње једне државе нечланице (ИПАП споразум). Евроатлантски пакт Партнерство за мир се састоји од 46 земаља чланица од којих готово половина није чланица НАТО. Унапређењу сарадње између Србије и НАТО допринела је посета генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга Београду, његово извињење жртвама, али и посета тадашњег премијера Александра Вучића седишту НАТО у Бриселу.

Србија је сада војно неутрална земља, али не и политички. Сигурна сам да ћемо на прави начин дефинисати наше будуће интересе и сагледати нове околности.

Ауторка је народна посланица Српске напредне странке

Поделите:

4 COMMENTS

  1. I TI ODEŠ I SVE VIDIŠ,SVE TI POKAŽU I ODVEDU TE NA RUČAK I TI SREĆNA,KO ONI IDIOTI ŠTO ODOŠE NA DORUČAK U BELU KUĆU,PA NA IZLASKU IZ NJE SVRŠAVAJU U GAĆE ,OVCO,OVČETINO NEMA TRAJNJIH PRIJATELJA.

  2. “Весна Марковић: Србија и НАТО – не постоје трајна непријатељства“?!

    НЕ ПОСТОЈЕ ТРАЈНА НЕПРИЈАТЕЉСТВА, АЛИ ПОСТОЈЕ ТРАЈНЕ,
    ТРАГИЧНЕ И НИКАДА ЗАБОРАВЉЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ, КОБИ*О, СНП-овска!!!

    СРБИН ИНФО:

    СТРАШНА СУДБИНА НАШИХ ХЕРОЈА! Српски војници масовно умиру
    због НАТО бомби!
    23:40 06.10.2017.

    На стотине српских војника и официра умрло у страшним мукама од
    најтежих облика канцера пошто су се током НАТО агресије на Косову
    озрачили осиромашеним уранијумом из бомби. Рак покосио више од
    40 резервиста Малчанског одреда из Сврљига, који су се борили код
    Урошевца.
    На стотине српских војника и официра, који су 1999. године на Косову
    бранили земљу од НАТО агресора, умрло је од најтежих облика
    карцинома пошто су се озрачили осиромашеним уранијумом из бомби,
    сазнаје Информер!
    Према сазнањима нашег листа, само у Малчанском одреду резервиста
    из Сврљига, који су се за време бомбардовања борили у околини
    Урошевца, рак је покосио 40 људи, док их бар још толико и даље болује
    од неког облика карцинома. Многи од њих су били толико озрачени да су
    само неколико месеци по завршетку агресије умрли у најстрашнијим
    мукама пошто су им дијагностиковани тумори већи од десет центиметара.
    Девојчици отпали нокти
    Зоран Станковић је испричао страшан случај седмогодишње српске
    девојчице, која се после бомбардовања играла у кратеру од бомбе.
    – Правила је колачиће од блата у рупи коју је направила бомба и
    убрзо су јој отпали сви нокти на рукама. После тога је добила епилепсију,
    па тежак облик бронхитиса. Такође, један младић који је као сувенир
    носио уранијумски метак, умро је касније од тешког облика рака –
    открива Станковић.
    О овим страшним злочинима за Информер сведочи чувени патолог и
    бивши министар здравља Зоран Станковић, који је још током
    бомбардовања тврдио да НАТО на Србију баца бомбе са осиромашеним
    уранијумом.

    – Док сам радио на ВМА сусретао сам се са људима, војницима чије је
    здравље буквално било разорено због радијације. Најстрашнији је

    када је испаљен велики број уранијумских пројектила. Они су врло
    брзо добили карцином очне јабучице и очи су им извађене! Ово је само
    један ужасан пример, а то је кап у мору, јер је на стотине српских
    војника после НАТО агресије оболело од разних облика карцинома.
    Одавно сам говорио о томе, али сам дуго наилазио на зид ћутања, јер
    многе моје колеге нису хтеле о томе да сведоче – рекао је Станковић.

    Можда и најгору судбину доживели су војници Малчанског одреда, који
    је чинило око стотинак резервиста из Сврљига и околних села. Готово
    сви припадници ове чете после рата су оболели од најтежих облика

    је Љубиша Ивковић, молер из села Преконоге код Сврљига, ког је 2001.
    у 46. години покосио мезотелиом плеуре, редак облик рака који напада
    унутрашње органе, најчешће плућа. Љубишин отац Миодраг за Информер
    прича у каквим мукама је умро његов син.

    – Мој Љуба је настрадао у селу Вршце на Косову, где је НАТО гађао
    макете тенкова које су наши војници направили од приколица. Једне
    ноћи док је био на стражи, НАТО је баш тада сасуо огромну количину
    бомби на њихов положај. После тога је почео тешко да дише, добио
    температуру, горело је све из њега, а када се вратио кући, већ је
    повраћао крв.

    Бледео је као сенка годинама, а нису му веровали да се разболео на
    ратишту. Мислили су да има туберкулозу. Тек касније су открили да је
    оболео од ретке врсте рака, али тада је већ било касно. Умро је 24.
    марта 2001. у 46. години – прича нам отац Миодраг (86).

    Он додаје да су се његовом сину, док је још био жив, јављали другови
    са ратишта са сличним симптомима рака:

    – Отишло их је на Косово неколико десетина, можда стотинак, а за
    барем 40 се зна да их више нема. Били су сви здрави људи, момчине
    у најбољим годинама Мој Љуба је своје ратне другове сретао по
    болницама, жалили су се сви на исте симптоме, а нико им није веровао
    да су болесни. Јовица Димитријевић из Белоиња код Сврљига, Бобан
    Алексић из села Драјинац, Миломир Антић из Округлице само су неки
    од њих… – каже Миодраг и додаје да свако сеоско гробље у околини
    Сврљига има барем једног војника кога је убио рак после бомбардовања.

    Чикарић: Зрачили се у континуитету

    Онколог др Слободан Чикарић каже да само лаицима може да представља
    изненађење то што је српска војска која се 1999. године за време
    бомбардовања затекла на Косову или Пчињском округу неколико година
    по окончању рата масовно почела да побољева од рака.

    – С обзиром на чињеницу да је после бомбардовања доказано да је НАТО
    доле бацао бомбе са осиромашеним уранијумом, то је било и за очекивати.
    Једноставно, ти људи су у континуитету уносили путем хране, воде и
    ваздуха у себе радиоактивне честице, које су даље путем крви доспевале
    и у ћелије. Требало би нагласити да је процес од уношења радиоактивних
    честица до појаве рака временски дуг и креће се од 5 до 10 година код
    солидних тумора каква је рецимо леукемија, односно од 10 до 20 година
    код ових других, какав је рак мозга, плућа, дебелог црева… – каже Чикарић.

    45 италијанских војника из КФОР умрло од рака, а 515 оболело

    Чак 45 италијанских војника који су 1999. године служили у саставу
    КФОР-а умрло је од рака после рата на Косову, док је њих 515 оболело
    од разних врста карцинома. Већина оболелих и њихове породице тужили
    су државу Италију и добили милионске одштете у судским споровима.

    Утврђено је да је већина италијанских војника у базама у којима је била
    смештена на Косову пила канцерогену воду, загађену осиромашеним
    уранијумом. Такође, италијански војници су, за разлику од америчких,
    били потпуно необучени за сусрете са радиоактивним материјама, а нису
    имали ни адекватну опрему која би их штитила. Касније су сви лечени у
    три центра у Риму, Милану и Фиренци, али су многи изгубили битку са
    карциномом.
    Оболели Павковић, Лазаревић, Делић…

    Неколико десетина српских официра оболело је од карцинома после рата
    на Косову, а међу њима су генерали Небојша Павковић, Владимир
    Лазаревић, Божидар Делић. Генерал Негослав Николић из Нишког
    корпуса у међувремену је преминуо од рака плућа, а карцином је
    покосио и неколико пуковника и мајора који су бранили Србију на
    Косову.

    Страшне судбине српских војника

    * Драган Стевановић из Доњег Душника код Гаџиног Хана по повратку
    са ратишта жалио се на јаке главобоље, несаницу, недостатак апетита.
    У августу 1999. примљен је у болницу у Нишу где му је одстрањен
    тумор на мозгу величине девет центиметара. Убрзо је пао у кому,
    а након још једне операције преминуо је у јуну 2000. у 26. години.
    * Дејан Живић из нишког насеља „Бранко Бјеговић“ био је на стражи
    код Ђаковице када је 150 метара од њега НАТО бацио бомбу од 2,2
    тоне. Убрзо потом добио је рак лимфних жлезда, а лимфни чвор на
    врату увећао му се најпре до величине кликера, а потом и до
    величине песнице. Умро је 2001. у 26. години после две године
    проведене у веома тешком стању.

    * Милану Радићу из Београда по повратку са ратишта је
    дијагностификован папиларни карцином који је метастазирао по
    целом телу. После чак 11 операција, извађених лимфних чворова и
    жлезда, остао је тежак инвалид.

    Драган Славнић

  3. ко је србију уназадио више, турски окупатор или амерички окупатор?

    мислим, амерички окупатор.
    турске културне и демографске заоставштине ослободиемо се пре него америчке
    еколошке заоставштине.

    америка би требало да пружи руку помирења, и то нису
    фразе силеџије који те испребија па ти плати пиће
    него искрено кајање за учињена недела.

    ево задатка за америчке геополитичаре:

    шта треба америка да учини за србију
    да би србија у односу и на русију и на америку остала
    неутрална?

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here