Воја Жанетић: Молба изборима

Поделите:

Ајој, републички избори, молимо вас, немојте опет!

Знамо да се у ваздуху осећа као да вам долази време. Чују се стари познати звуци политичког режања: од „Шефе, дајте ви да у Скупштини будемо само ми!“, па до „У бој за цензус свој!“. Трљају руке продавци рекламног простора, биће опет нечега што личи на плакате, а у комбинацији са нечим што личи на спотове. И опет ће чланство симпатизерима на врата, окрепљујући се нечим што личи на шунку, а у нечему што личи на хлеб. И опет се оштре амбасадори на писање тајних извештаја, васколикој агентури се опет подиже нада да ће тако аванзовати из ове забити у коју су по казни послати. Или им се само опет подиже, шта год и због чега год…

Немојте због Београда, аман!

Нека се – да парафразирамо већ изречено – мало и осете угроженима тренутни београдски оци, шта сад да се ради. Јер чак кад би постојали и општи светски избори – а камоли само ови републички – тешко би се ту могло помоћи да се не испостави неки рачун, непознатог износа: за фонтане и споменике; асфалте и калдрме; уговорне рокове и фантомке; као и сав провијант наручиван током стицања искуства о разлици између локалне изборне кампање и изабране власти у локалу. Руског председника да ставиш за носиоца изборне листе, а камоли овог домаћег, опет би се понеко замислио над гласачком кутијом градских избора, а на тему тога колико му је требало да стигне у шпицу до куће и је л’ та жртва дала резултате или није. А тек после би, пред републичком картонском коцком, натенане густирао друга питања: и кад ћемо и да ли ћемо уопште у такозвану Европску унију; и да ли се зато такозвано Косово признаје или не признаје; и да ли са такозваним унутрашњим дијалогом или без њега; и да ли за мање или више од 18 месеци. Ех, избора ли…

Немојте поново, логике ради!

Није гласање одлазак у редовну набавку па да морамо свако мало да гласамо, јер се залихе функционера и бирократије смањују. И не може се свако мало тркнути по нову владу, а на начин како се тркне по цигарете, премда је аналогија сама по себи занимљива, посебно за оне који сматрају да је у оба случаја и здравље угрожено и понешто испушено. Није гласање ни анкета, па да свако мало зове на кућни телефон нека сморена чланица изборне комисије, која нуди нов а бесплатан јастук ако се у недељу заокружи нова а иста власт. Није гласање ни пролећно спремање, па да баш мора сваке године. А ако јесте, е дајте онда бар нек свако понаособ прво одреди кога ће од бираних на гелендеру испред куће да истресе прахером, па да се гласа тек кад жеља мине. Ако икад, наравно…

Немојте, јер шта ћете овде?

И шта ћете ви, уопште, у Србији, кад сте далеко потребнији, рецимо, некој Америци, Меланијиног одмора ради. Или некој Британији, независне Шкотске ради. Каталонији сте потребнији, Корзици, северној Италији… Идите, дакле, тамо где ће се нешто битно променити – овде, шта год се мењало, постајало је само још истије. Још четири године сигурног мандата или исто толико година сигурног цензуса, тешко да то иком много значи. Сем евентуално неком ко баш не зна шта би са собом, па да на такве изборе изађе. Или неком истом таквом, па да их такве расписује. А ми остали већ одавно наслућујемо – да стварно има шта да се бира, не би се избори ни организовали. Посебно не такви и посебно не овде. Ето, па сад ви изаберите сами да ли ће вас, избора, ускоро опет бити.

А и није да је неки избор, зар не?

 

Новости

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here