За мафију просјачи чак 2.000 малишана

Поделите:

ОКО 2.000 малишана проси само на београдским улицама, показују грубе процене. У остатку земље могло би их бити бар још толико. С приближавањем празника, просјаци из целе земље хрле ка већим градовима, улазе у градски превоз, седе склупчани на улици с пруженом руком или шеширом, пресрећу ужурбане грађане на раскрсницама и тротоарима… Неки од њих са собом вуку полуголу, понекад и босу децу.

Колико је укупно просјака у Србији, младих и старих, инвалида и породиља – не зна се. Радна група која је формирана за решавање овог проблема, а састављена од припадника МУП и Министарства за рад, запошљавање, социјална и борачка питања, засад постоји само на папиру и још није направила никакву евиденцију.

Самим тим, не зна се ни да ли ови људи и деца просе за себе или за друге, као ни да ли су жртве кријумчара људи, мафије, својих родитеља и сродника… Искуства организација које на терену раде с децом улице показују да већина њих проси да би прехранила себе или породицу јер потичу из екстремно сиромашног окружења. Искуства београдског прекршајног суда показују пак да међу просјацима има и оних који добијају само мрвице колача који узима неко други – онај ко организује ланце просјачења.

Збуњени грађани махом не знају шта да раде – да ли да уделе новац сиромаху, гладном и смрзнутом, посебно кад је у питању дете, или да не дају ништа у нади да ће тако прекинути злоупотребу деце, трудница и инвалида. Уколико дају, како да буду сигурни да ће дете за новац купити храну, а да му скупљене паре неће узети неко други – отац или вођа криминалне банде? А опет, ако не дају, како да буду сигурни да дете неће бити увече пребијено јер није донело суму која се од њега очекује? И да ли је ово проблем којим треба да се баве грађани или треба да га реши држава?

Пријава за просјачење нема много, а још је мање евидентираних жртава јер се цео овај феномен дешава у мрачној зони. У току ове године Центар за заштиту жртава трговине људима забележио је, од тридесетак жртава, колико их је укупно евидентирано, два детета која су терана на просјачење, и још петоро деце и одраслих који су терани и на просјачење, и на радну и сексуалну експлоатацију. У 2015. идентификовали су 10 жртава принудног просјачења, а лане један случај чисте принуде на просјачење и један случај просјачења и принудног брака.

Да ли новчаним прилогом грађани подстичу криминал? / Фото П. Милошевић

Искуства Центра за интеграцију младих, који води два свратишта за децу улице, другачија су. Већина деце с којом имају контакт проси не зато што их неко на то физички нагони, већ зато што немају шта да једу, и зато што готово сви из њиховог окружења просе или сакупљају секундарне сировине.

ПРАВАЦ БЕОГРАД И ИЗ РУМУНИЈЕ СВЕ више просјака из целе Србије долази у Београд, кажу у Центру за интеграцију младих. На престоничким улицама има деце са Косова, из Румуније, из региона и унутрашњости Србије, али и оних који су рођени у иностранству и враћени у процесу реадмисије. Они често не знају матерњи језик, због чега не могу да иду у школу, неадаптирани су, и деси се да заврше на улици.

– Они живе у неформалним насељима без воде и струје. Социјално су искључени, нису укључени ни у школски систем, ни у систем здравствене заштите. Када се појави сумња да је неко дете принудно експлоатисано или жртва трговине људима, одмах о томе обавештавамо полицију и Центар за социјални рад. Центар и иначе обавештавамо о сваком детету које код нас дође – каже Марко Тошић, из Центра за интеграцију младих, и констатује да број жртава није занемарљив, али не прелази 10 одсто.

По његовим речима, нико не зна колико тачно има деце која живе и раде на улици. Проблем је што их ниједна институција не води као посебну групу:

– Грубе процене су да их у Београду има око 2.000. Код нас, у оба свратишта, долази око 350 деце, али то не говори о укупном броју. А ако држава не зна колико их има, не може ни да осмисли како би тој деци помогла.

Центри неретко ове ситуације решавају тако што се деца одузимају родитељима због занемаривања, али у Центру за интеграцију младих сматрају да сиромаштво не би смело да буде разлог за раздвајање родитеља и деце.

На питање да ли деца понекад сведоче да добијају батине код куће ако не испросе довољну суму, Тошић каже да у том свету генерално често има насиља: било породичног, било вршњачког (зна се која група деце улице „држи“ коју раскрсницу и она брани „свој терен“ по сваку цену), било пролазника према просјацима, а понекад чак и надлежних државних органа.

ПРЕПОРУКА КОМИТЕТА УН КОМИТЕТ УН за права детета ове године је донео Општи коментар о деци у уличној ситуацији, који, између осталог, даје препоруке да се води евиденција деце која живе и раде на улици, као и да се пружи подршка услугама које им се пружају. То значи да ће наша држава, као потписница Конвенције о правима детета, морати да помогне у пружању свих услуга социјалне заштите за децу улице, па самим тим и раду свратишта.

– У току прошле и ове године формирано је 1.128 предмета везаних за просјачење, од чега је одбачено пет захтева, 21 поступак је обустављен, донете су две ослобађајуће пресуде, изречено 135 опомена и 161 пресуда – каже Милан Мариновић – председник Прекршајног суда у Београду. – Некима од осуђених изречене су новчане казне, а другима затворске, али и они који су добили новчане у недостатку пара мењали су их за затвор.

Према Мариновићевим речима, било је и случајева да полиција, када ухвати децу у просјачењу, успе да утврди ко су им родитељи и где живе. Уколико суд установи да су родитељи могли да врше надзор над децом у том тренутку, а нису, родитељи прекршајно одговарају. Било је и случајева да се утврди да су отац и мајка били на послу и да заиста нису знали да деца просе, и тада се ослобађају одговорности.

– Број осуђујућих пресуда у односу на укупан број формираних предмета је мали јер прекршиоци не живе на адреси која им је наведена у документима, па их је тешко наћи. Они који немају документа завршавају код судије по скраћеном поступку – објашњава Мариновић.

Током судијске каријере и он сам се сретао са различитим случајевима:

– Пре десетак година судио сам жени која је просила испред Цркве Светог Марка, а као адресу становања навела је један хотел. Позвали смо хотел и проверили – заиста је у њему имала плаћену собу! Имао сам и пример једне старе, готово непокретне Ромкиње, која нам је причала да живи у дому и да комби сваког јутра дође по њу и остале инвалиде из тог и других сличних смештаја, и развезе их на утврђене локације, у просјачење. Увече дође, покупи их и врати кући, оставивши им мањи део онога што су „зарадили“.

Али имао је и пример пристојно обученог, старијег човека из Панчева. Када му је одредио минималну новчану казну, човек је рекао да нема да плати. Судија је препоручио: „Нађите од неког, жао ми је да вас шаљем у затвор“, на шта је господин узвратио: „Мени је севап да ме пошаљете иза решетака. Зимско је доба, хладно је, а ја немам за огрев. У затвору је топло и имам бесплатну храну“.

Новости

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here