„Западне силе су средиле да се Србији не суди за геноцид“

Поделите:

Србија се пред Хашким трибуналом спасила због њихове „политике оптужница“, каже за „Јутарњи“ Џефри Најс који је водио поступак против Слободана Милошевића.

Kако наводи, није било озбиљног покушаја у случајевима Kараџића и Младића да се докажу везе, па су те пресуде у оба случаја омогућиле Србији да “тврди да није страна у сукобу”, као и да су “босански Срби били једва нешто гори од других починитеља”.

“Тешко је објаснити како је дошло до тога, премда нико од тужилаца, осим мене, није покушао да темељно потврдити везе, а случај у којем сам био тужилац- Милошевић – завршен је његовом смрћу; како се чини природном, што је било тако прикладно за све српске и међународне интересе. Од тренутка кад је Запад наредио Холбруку да жртвује територију и становништво Сребренице, Жепе и Горажда повлачећи ваздушну подршку Холанђанима, Србија је уживала посебне повластице Запада”, каже британски тужилац.

Према његовим речима, “одлуке Запада су нешто о чему су Срби били, без икакве сумње, обавештени како би мапа могла да буде сређена и то разменом територија”.

“Повластице су укључивале: а) одлуку Међународног суда правде (ИЦЈ) која ослобађа Србију оптужнице за геноцид; б) неуспех да се оптуже други лидери државе Србије, Лилић или Булатовић, за наводе о геноциду исте онима против Милошевића и да се тако, појединачно или колективно, покаже да је Србија – држава – кривац у чијем су интересу сви крвави ратови вођени; ц) неуспех да се Срби попут Перишића оптуже за геноцид; д) образац пресуда и жалби које су све биле у служби српских интереса као недавно формирање “Посебног суда” који ће донети задовољштину Србима поступцима само против косовских Албанаца за могуће злочине који су увек могли бити изнесени пред ИЦТY. (То је као да се Запад, који је наметнуо овај судски процес Kосову, не сећа како је термин “правда победника” изведен из поступака само једној страни у сукобу умрљао репутацију суђења у Нüрнбергу)”, истиче Најс.

Он наводи да када је Милошевић “изненађујуће предат Хашком трибуналу”, постало неизбежно да се припремају оптужнице за злочине у Хрватској и Босни.

Осим тога, Најс истиче да је Милошевићево судско веће “било неподмитљиво, те је ишло тако далеко да открије да Милошевић – па тако и држава којој је био на челу, упркос томе што нисмо смели да кажемо такве ствари – мора да одговара за геноцид у Босни”.

“Милошевић би свакако био одговарао за те тврдње које би се рефлектовале на државу коју је водио, али умро је”, наводи Најс.

Џефри најс додаје да у неком тренутку сви треба да се погледају “у очи реалности међународне правде како је разоткрива Хашки трибунал”.

“Kад је међународни осећај кривице због неуспеха у спречавању масакра у Југославији и Руанди довео до стварања ИЦТY-ја и ИЦТР-а (за Руанду), међународна се заједница вероватно надала да ће служити као завој на ранама неуспеха Запада – формиран је суд за који су грађани света очекивали да буде и понаша се као одговоран суд. Ни гомила непоузданих судија, који су доведени с амбасадорских положаја или људи којима су владе дуговале услугу, није могао спасити ИЦТY од тога да се на њега гледа као на суд. Сви који су водили суд требало је – као што сам покушао у случају Милошевић – учинити да делује као одговоран суд: а) добити одмах доказе и не допустити Србији, САД и другима да блокирају све за што им је одговарало да остане у сенци. То свет није желео; б) покушати пресуде донети брзо, модерним процесима који нису жртве властитог осећаја претеране важности, него одговорности према интересима жртава. Будуће генерације могу тешко осудити ИЦТY за неуспехе тако да би његов стварни и супстанцијални успех могао остати у трајној тмини”, оцењује Најс.

Према његовим речима, будуће генерације биће “апсолутно немилостиве” када је реч о суду који је трајао 24 године како би донео пресуде које су могли врло прецизно у неколико месеци након злочина, попут масакра у Сребреници.

“Грађанин света ће, више од свега, бити немилостив према пракси која је омогућила Србији да никад не преда документе из својих архива који су показали што је Србија чинила, у опште, а посебно у доба Сребренице. УН је требало да унапред схвати да он – УН, а не нужно безуби ИЦТY – мора да натера националне судове да одмах доставе документе који су релевантни за истрагу или за случај у поступку. УН то није учинио и нема сумње да то никад није желео. Да је дошло до преседана у таквом процесу прибављања докумената водеће западне силе не би имале изговора да одговоре на сличан захтев за документе везане уз упитне интервенције или сукобе (узмимо, на пример, у обзир САД или Велику Британију у случају Ирака). И то никад неће учинити. Што ме доводи до најгорег неуспеха Трибунала. САД, Велика Британија и друге земље имају архивиране податке о томе што се стварно догодило, посебно у Сребреници и што су те силе учиниле да је до масакра могло доћи”, наводи Најс.

“Због уобичајених псеудоразлога документи су задржани као тајни. Трибунал није учинио баш ништа како би присилио Запад да отвори своје трезоре. Управо обрнуто. Kад сам покушао да добијем доказе од оних који су пресрели разговор о томе шта су Милошевић и Младић разговарали у тренутку Сребренице или Жепе, ИЦТY се позвао на први притисак западног ентитета и повукао захтев за доставу материјала. Да ли би такву интервенцију учинили за локални злочин почињен у националној држави? Јасно да не; али све је било ок кад су тренутни геополитички интереси могли бити доведени у питање, што је оставило воњајући траг корупције који би могли пратити историчари следећих столећа ако би да баце у смеће целокупан материјал иначе вредног Трибунала”, додаје он.

Б92

Поделите:

1 COMMENT

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here