Жељко Цвијановић: Како стојимо?

Поделите:

Однос снага не само на терену него и у свету чини мањим шансе за постизање косовског договора него било кад до сад

1.
Како стојимо? Уобичајено питање за земље попут Србије, које у овој години улазе у свој геополитички расплет, у коме ће живети најмање неколико наредних деценија. Питање је типично, али одговор, нажалост, није. Наиме, док би се, постављајући себи питање из наслова, већина других земаља бавила анализом могућности својих непријатеља, као мање познатим елементом једначине, за Србију то не важи. Она, рекло би се, мање познаје себе од својих непријатеља.

Није то чињеница над којом је неопходно излити сву критичарску жуч, него уобичајена позиција свих држава у којима је тако интензивно деценијама текао процес њиховог политичког сламања, да би се, са друге стране, пре неколико година укрстио са контрапроцесом њиховог оживљавања и повратка на сцену. Иако разни прозорљивци налазе политички континуитет између Вучићевог одбијања да уведе санкције Русији и, рецимо, његове претеране попустљивости према западним силама, ту сагласности не може бити. Посебно га не може бити у последњих шест месеци, откако су са запада кренули појачани притисци за геополитичко изјашњавање Србије и откад свака реч и поступак из Београда носи своје појачане ризике.

2.
Како, дакле, стојимо? Далеко од доброг, а много боље него лане у ово доба. Политички гледано, Србија је једина земља из овог дела Балкана, одакле светски медији ревносно преносе изјаве њених првака, што може да значи само две ствари: прво, да са Србијом још није готово; и, друго, да се Србија прати са највећом могућом пажњом. Тренутно се, на пример, страни аналитичари опако баве његовим новогодишњим интервјуом Вечерњим новостима, у ком је показао далеко мање ентузијазма за договор са косовским Албанцима, него раније.

Србија је почела са оружаном обновом своје војске, са циљем да се с тим настави. То је прилично нарушило борбени ентузијазам америчких регионалних проксија, али то не значи да ће напустити своје улоге. Много опасније на њих би деловала промена борбеног духа српске војске, која би се вратила својим традицијама.

Такође, обавештајне службе у бољем су стању него у време кад су нахватавале генерала Младића и Радована Караџића. Ако ништа друго, сад се бар баве својим послом, и то је бар атмосфера у којој развијају унутрашњу конкурентност. Економија се још није повратила, финансије јесу. Дипломатија је поливекторска као никада за последњих 25 година, што знатно ојачава нашу позицију у вишеполарном свету. И коначно: српско друштво никад није било мање подељено од 1991. иако се на његовом цепању прилично ради.

3.
Рашка област/Санџак и Прешево остале су две крупне неуралгичне тачке за паљење међунационалних сукоба иако се протеклих година на пацификацији Рашке озбиљно радило у Београду. Треће место оптерећено ризицима, можда и више од претходних, јесте Београд, једина тачка на којој Вучићу није било могуће да до краја балансира друштвене поделе. Истовремено, западне агентуре у Београду јаче су него било где друго. Оно због чега је Београд толико запаљив, тиче се присуства пете колоне и унутар владе и на истакнутим друштвеним позицијама.

Наравно, сад ће се многи, по обичају, питати па зашто Вучић пету колону не детектује и отера. Једноставно, то не бива. Ни Путин их још није сасвим отерао после 17 година власти, Ердоган је чекао државни удар да би добио прилику да потпуно овлада апаратом, док је некако кроз институције то једино за руком пошло Орбану, али његова позиција је специфичннија и у односу на претходне две и на Вучића. Са друге стране, гробље оних који нису преживели своју пету колону – Од Милошевића, преко Шеварнадзеа и Јануковича, до Груевског и Мубарака много је веће од списка преживелих.

Успешији начини тихе елиминације пете колоне су ограђивање и изолација критичне фигуре или покушај њеног политичког и интелектуалног „гутања“, где главни лидер настоји да се наметне појачанм утицајем. У другом методу Вучић је био успешан у неколико примера. Али на оне који се не повинују том методу, попут Зоране Михајловић примењује се први поступак, којим је, како ми се чини, тренутно сем ње захваћено још неколико функционера СНС.

Можда ће звучати апсурдно и застрашујуће, али питање не мање важно од претходних јесте оно ко контролише подземље. Кад је убијен Аркан и кад је британска обавештајна служба успела да мобилише тада јединствени Сурчински клан, тек тад је постао могућ Пети октобар. Кад је Зоран Ђинђић изгубио поверење Земунског клана и кад су га обновили Енглези и једна хрватска обавештаја фракција, тек тад је постала могућа његова сурова егзекуција. Стање у борби за контролу над домаћим подземљем веома је неизвесно. Неко са стране убија истакнуте чланове подземља блиске власти (по свој прилици, Црногорци, који притом не раде за свој интерес, него су прокси западних сила), док они покушавају да узврате и сачувају угрожени примат.

4.
Ништа толико као обрачуни у подземљу не показује да је на сцени постављање фигура за завршну партију. Отуд, намера претходног излагања инвентара српске снаге није у томе да би се измериле српске шансе у могућем регионалном рату, већ да би се измериле шансе да Србија сачува мир. Руски Мигови и евентуално С-300 прилично ће умањити шансе за рат и притом ће ојачати српске преговарачке позиције. (Важно је знати: то ће бити значајно ојачавање, али још увек не и стицање одсудне предности. Дакле, прилике се крећу више у релативним него у апсолутним вредностима.)

Биланс је дакле следећи: Срби су недвосмислено ојачали позиције, али не толико да би могли да развијају максималистичке захтеве. А то значи да Срби – кад то већ нису урадили раније – неће дати на Косову све што се од њих тражи, док ће Албанци и САД, који не прихватају никакве промене на терену, тражити ништа мање од све. Зато однос снага не само на терену него и у свету шансе за постизање договора чини мањим него било кад до сад.

У такве преговоре Србија не сме да иде без Русије као свог безбедносног патрона. Одсуство америчке потребе за стварним договором веома је удаљило Србију од САД и то полако почиње да личи на неповратан процес. Толика количина насиља и ароганције, који трају од 90-тих година толико су удаљиле Србију од Америке да се косовски процес другачије и не може завршити.

То нас, наравно, не ослобађа опасности. Напротив, оне произлазе из две реалне могућности: да Русија већ буде увучена у војно-политичку завршницу у Украјини и да за то време САД наступе на Балкану; и да, друго, Америка питање Балкана на крају доживи као неодустајуће питање части или компензацију за бројне губитке из 2017.

Стандард

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here