Живот убија више од дувана

Поделите:

Сензационална тврдња професора Теодора Стерлинга са универзитета Симон Фрасер у Канади, да пушачи много ређе оболевају од рака плућа, јер се пушењем формира у плућима танак слој мукуса који „представља заштитни покривач и тако спречава радиоактивну честицу да продре дубље у ткиво“, довела је до тога да су антидувански лобисти и невладин сектор организовали праву хајку на њега, тражећи да му универзитет одузме звање професора.

Али, шта се заиста крије иза застрашујуће антидуванске кампање која влада „цивилизованим светом“? Зашто нема такве кампање кад су у питању најгори канцерогени отрови које свакодневно на улицама удишемо?

Није тешко уочити огромну разлику између количине дима након сагоревања коју испусти једна цигарета и количине коју испусти само један аутомобил. И разлика у садржају дима је као небо и земља: у цигарети сагорева осушено лишће и папир и једина отровна хемикалија је амонијак (код јефтиних цигарета које се суше помоћу њега).

Код финих алкалних цигара нема никаквих хемикалија, јер се дуван суши на сунцу и сасвим су природне. У диму који испушта ауспух аутомобила налазе веома токсичне хемикалије које у ствари помажу да оно што називамо хидрокарбонима (који по природи нису отровни) боље сагоревају. Тако се поред угљен диоксида и угљен моноксида ослобађа и нитроген моноксид као и веома отрован бензен и његови деривати као толуен и фенол.

Ту је и сумпор диоксид и сумпор триоксид. У додиру са кишом ове хемикалије стварају киселу кишу која покреће токсичне алуминијумове јоне из земљишта и они се онда сливају у реке и језера где трују рибе стварајући на њиховим шкргама лепљиви мукус

Сагоревање из бензинских мотора оставља и веома сићушне честице прашине које су мање од једне стотине милиметра. И оне се удишу или их кише разносе. Има још много тога опасног и шкодљивог што у ваздух избацију аутомобили, авиони, камиони, аутобуси…Помножите све то са стотинама милиона ауспуха и све се то кумулативно таложи у нашим плућима и доспева у друга ткива. Прођите само прстом преко стакла на прозору вашег стана или аутомобила и схватићете шта удишемо.

Али, нема организованог апела лекара из државног или невладиног сектора који ће агитовати за трајно протеривање мотора са унутрашњим сагоревањем (енергетски неефикасне технологије старе преко сто година).

Испада да се од бензена и фенола не може добити рак плућа, али може од сувог лишћа дувана. О огромном броју радиоактивних честица у ваздуху од уранијумом обогаћених бомби нема ни помена у заштити људског здравља и борби против рака. Испада да је за људе опет природа највеће зло. Како то да је организована медијска кампања непогрешиво усмерена искључиво на цигарете, а не на бензин и уранијум?

Једноставно: зато што је борба за забрану пушења само једна у низу психолошких операција које имају за циљ да људе широм света заглупљују и замајавају наводећи их на погрешан закључак да је за епидемију рака на плућима одговоран – дим од цигарете. Пошто се упецамо на овакву лаж, можемо наставити да удишемо бензен и честице уранијума.

Цигарете које имају једину драж да нам смирују живце (јер никотин делује на вагус нерв) елиминисаћемо. Читава ова игра са забраном пушења је само ствар интелигенције, али апсолутно је поражавајуће како су на ову игру највише насели управо лекари.

А сличне психолошке операције су дуго већ оружје број један међународних трговаца. Некада је и алкохол био „опасан“. Било је то време његове прохибиције у Америци од 1919. до 1933. Мала група људи успевала је тада да контролише огромно америчко тржиште замајавајући америчку јавност и полицајце (на челу са „несаломивим“ Елиотом Несом), па је тако тобожња прохибиција заправо преусмерила огромну зараду искључиво у џепове мафијаша.

Најригорознији у забрани пушења први су постали опет Американци. Тамо је данас скоро постало срамота пушити. Здравље, фитнес и редовне лекарске контроле постале су саставни део живота. Пропагирају их управо глобални медији под контролом транснационалног корпоративног бизниса.

„Пушење убија. Дувански дим штети људима у вашој околини!“, „Пушење изазива рак плућа, рак усне, рак језика, рак гласних жица!“ – исписано је на паклицама цигарета и у Србији. Али, не вреди. Иако су многи оставили цигарете, оболелих од рака је све више. И то баш у САД.

Јапан и Грчка имају највећи број пушача на свету, али најмањи број оболелих од рака плућа. Супротно њима – Америка, Аустралија, Русија и неке јужно пацифичке земље имају најмањи број пушача, а међу првима су по броју оболелих од канцера плућа. Да ли је тврдња да цигарете изазивају рак плућа уопште научно доказана? Који је то састојак у дуванском диму канцероген? Где су научне референце за ову тврдњу?

Дуван је стотинама година сматран лековитом биљком

Дуван је стотинама година сматран лековитом биљком, да би тек пре 50 година постао тежак порок који убија. У Европу је стигао још у средњем веку. Шпански морепловци Родриго де Јарез и Лиус де Торес су на Куби први пут открили магију пушења дувана. Потпуно збуњени гледали су како урођеници савијају осушено и исецкано лишће дувана у лист палме или кукуруза и „праве то у облику пушке од папира“, записао је Јарез. „Након што би запалили један крак, они би почели да испијају дим који је одатле излазио“.

Ето, такав је био први сусрет Европљана са пушењем дувана. Тај штос са „пијењем“ дима Јарез је донео у Шпанију и одлучио да на улици то демонстрира. Када је из уста и из носа почео да му излази дим, пролазници су се толико преплашили да га је света папска инквизиција осудила на седам дана затвора. Али док се обрео на слободи ово дуванско лудило већ је почело да захвата читаву Шпанију. За само сто година уживање у пушењу је захватило читаву Европу. Лековито својство дувана је било општеприхваћено. Користили су га лекари против кашља, главобоље, а помогао је у лечењу мигрене и француској краљици Катарини Медичи, па је дуван од 1561. називан и „краљичином травом“.

Да је дуван божија биљка каже и стара индијанска легенда: када је једном у древном времену земља била јалова људи су масовно умирали од глади. Тада је Велики Дух послао Жену да спасе човечанство. Како је путовала светом, Жена би својом десном руком дотицала земљу и ту би растао кромпир. Где год би земљу дотакла левом руком – ту би ницао кукуруз. Када је свет коначно постао богат и плодан, Жена је села да се одмори. Када је устала, на том месту је почео да расте дуван…

До раног 20. века скоро сваки други одрасли становник Европе је пушио. Лула је била саставни део опреме енглеског џентлмена, Шерлок Холмс је уз лулу решавао мистериозне злочине, Винстон Черчил је уз цигаре водио рат, уметници су уз дуван стварали своја највећа дела, а рак плућа скоро да није ни постојао. Али, када човек пожели да буде Бог…

Нуклеарно „свето тројство“

Али, 16. јула 1945. године, догодило се оно што је читаво човечанство увело у катастрофу. Тачно у 5,30 ујутру 16. јула 1945. године, у америчкој војној бази у области Алмогордо у Новом Мексику, уз одобрење америчке владе извршено је тестирање прве нуклеарне бомбе пуњене плутонијумом, познато као Тринити тест.

Уранијумска бомба „Литл бој“ која је радила на принципу пушке два уранијумска дела су активирана ударом експлозивног пуњења) и која је 6. августа 1945. бачена на Хирошиму – никада није била тестирана. Американци, наводно, нису могли да сакупе довољно уранијума за две бомбе. Да ли је међутим баш та бомба избачена из авиона експлодирала у Хирошими, нема доказа. Јер активирати нуклеарни процес није тако једноставан да се може урадити упаљачем какав користе и конвенционално пуњене бомбе.

Што се тиче плутонијумске бомбе, напуњено је неколико комада и одлучено је да се једна тестира. Тачно 6 килограма плутонијума у облику лопте окружено је јаким експлозивом. Ова направа названа је баш тако: „Гаџет“ (Направа). Паљењем високоексполозивне масе 6 килограма плутонијума се толико сажме (имплодира) да експлодира ослобађајући огромну енергију.

Последице човековог „стварања“ су убитачне

Тринитy тест је била атомска експлозија видљива на простору од 300 километара унаоколо. Званично је тада објављено да је дошло до експлозије муниције у војној бази. Саопштење је било кодирано и свака реч је имала сигурносни број. Ништа се из њега није смело наслутити. Копија саопштења је послата агенцији АП (коју контролише моћна династија Ротшилд) . Тако је локални „Албукерки Трибун“ на насловној страни тог поподнева објавио: „…Складиште муниције где су се налазила високо експлозивна средства и пиротехника, експлодирао је рано јутрос у удаљеном рејону ваздушне базе Алмогорадо, производећи изузетан бљесак светла и ваздушни удар који је примећен по процени Галупа 235 миља северозападно“.

Али, да видимо последице…

За само неколико секунди милијарде радиоактивних честица усисано је у атмосферу до висине од десет километара, где млазњаци лете повезујући читав свет. Како знамо да радиоактивне честице изазивају рак коже и плућа? Тест за доказивање узрока сваке болести је ригорозан. Тако се и радиоактивна честица, на коју се сумња, мора изоловати, онда у адекватним контролисаним условима у лабораторији натерати да изазове рак коже или рак плућа код сисара. Научници су тако жртвовали десетине хиљада покусних животиња које су намерно изложили радиоактивним честицама. Резултати су били недвосмислени: сваки миш или пацов у контакту са овом честицом добијао би рак и умирао. Докази су били необориви – радиоактивне честице изазивају рак. Питање је сада колико је тих честица потребно и колико их има у ваздуху?

Пре него што су Русија, САД и Британија 5. августа 1963. године, споразумом обуставиле нуклеарне пробе у атмосфери, више од 4. 200 килограма плутонијума је у њу већ избачено. Ако знамо да мање од једног микрограма плутонијума (милионитог дела грама) који се удахне узрокује смртоносни рак плућа, видимо да су неодговорни људи избацили у атмосферу 4. 200.000.000 (4,2 милијарде) смртоносних доза са честицом која има период распадања минимум 50. 000 година! Али, има и горег.

Количина плутонијума о коме је реч налази се у нуклераном оружију пре детонације. Након детонације далеко већи број честица постаје радиоактиван јер се многе озраче приликом подизања прашине или песка усисаног са тла за време ширења ватрене печурке. Ове честице озрачене у транзиту формирају до сада највећи део дима на било којој фотографији нуклеарне димне печурке…

Али, да будемо крајње рестриктивни и да кажемо да је само 1.000 килограма материјала са површине усисано при сваком надземном нуклеарном тесту. Пре забране надземног нуклеарног тестирања, Русија, Америка и Британија извеле су 711 атмосферских нуклеарних тестова, тако стварајући најмање 711.000 килограма смртоносних радиоактивних честица. Њима треба додати и изворних 4.200 килограма из саме бомбе, па се тако може проценити да је бруто количина 715.200 килограма радиоактивног материјала.

То је више од милион смртоносних доза по килограму, што значи да су неодговорни светски криминалци из државних врхова контаминирали атмосферу са више од 715.000.000.000 (715 милијарди) таквих доза. То је довољно да изазове рак плућа или рак коже 117 пута на сваком човеку на Земљи. Ове процене је изнео новинар и публициста и бивши оперативац Мосада, под псеудонимом Џон Виалс. Млазни авиони разносе ове честице широм света и оне се насумице таложе, понекад се концентришући чак на местима која су веома далеко од места њиховог избацивања у атмосферу. Наравно, разноси их и ветар.

Како прикрити глобалну катастрофу?

Дванаест година након Тринити теста постало је очигледно за западне владе да су озрачене честице отишле ван контроле. Извештај Британског савета за медицинска истраживања из 1957. наводи да број умрлих од рака плућа више него удвостручен у периоду од 1945. до 1952. године. За то није дато никакво објашњење. За време истог десетогодишњег периода, број мртвих од рака у близини Хирошиме и Нагасакија је утростручен.

До краја 1963. године, део око Пацифичких Острва имао је пет пута већи број случајева рака плућа. Ови подаци су натерали америчку владу да покуша да се дискретно извуче од одговорности због масовних умирања и да узрок ових болести нађе на другој страни. Једино што људи удишу осим ваздуха био је дим од цигарета.

Тако је америчка влада почела да прави конструкцију у коју би увукла подобне научнике (читајте режимске) који би својим адекватним (!) научним истраживањима доказали штетност дувана односно његову повезаност са пушењем. Али доказати научно да нешто изазива одређену болест тражило је ригиорозна испитивања и чврсте доказе.

Сумњиви агенс (дим цигарете) морао је бити изолован и онда у адекватно контролисаним лабораторијским условима морао је да изазове рак плућа код покусних животиња. Да ли верујете да ни по двеста цигарета дневно, у периоду од неколико десетина година истраживања, није успело да произведе рак плућа ни код једне тестиране животиње?

Или можда ви лично познајете некога ко у животу није запалио цигарету, а оболео је од рака плућа? Па, добро, био је „пасиван пушач“ у задимљеној околини, рећи ће лекари. А то је, кажу, исто.

Чини се, међутим, да су подобни научници били принуђени да измишљају, док су он савеснији (прави научници) знали да то није истина. И то су јавно (колико год су могли ) износили. Да се ствари још више искомпликују у научним расправама, допринела је и тврдња професора Теодора Стерлинга са универзитета Симон Фрасер у Канади.

Он је чак изложио тезу да пушачи много ређе оболевају од рака плућа јер се пушењем формира у плућима танак слој мукуса који „представља заштитни покривач и тако спречава радиоактивну честицу да продре дубље у ткиво“. Тако је радиоактивна честица остаје заробљена у овом мукусу може чак кашљем бити и избачена напоље.

Научног контрааргумента овој тврдњи професора Стерлинга није било. Али нападе на њега су извели плаћени колумнисти и уредници глобалних медија. Њему се не може веровати, тврдили су , јер је од дуванских компанија примио 5 милиона долара за ово истраживање.

Америчка удружења за борбу против пушење (такозвани невладин сектор) организовали су праву хајку на њега тражећи да му универзитет одузме звање професора. Главну реч у удружењима су наравно водиле мајке умрлих од рака плућа које за њихову смрт окривљују – наравно дувански дим. Ко је финансирао њихова удружења и кампање, можемо да наслутимо.

Професор Герхард Шраузер, председник Међународне Асоцијације био-неорганских хемичара, сведочио је 1982. године пред Комитетом за здравље америчког конгреса и ту потврдио да одавно постоје докази да извесни састојци дуванског дима делују антиканцерогено код тестираних животиња. Он је изнео да извесни састојци у цигаретама делују као антиканцерогени агенси код тестираних животиња које су већ добиле канцер.

Професор Герхард Шраузер је касније под заклетвом пред истим Комитетом рекао: „…не постоји састојак у дуванском диму за који је доказано да изазива рак плућа код људи“. Додао је и да: „… нико до сада није у лабораторијским условима био у стању да изазове рак плућа код покусних животиња од дуванског дима“. Ово је за америчку владу било превише. Држава је блокирала издавање белешки ових његових испитивања. Када једна држава блокира публиковање неког научног истраживања, онда за то свакако има дебелих разлога. Постоји само конгресна белешака о овом сведочењу.

Што не може да тврди наука могу медији

На другом крају света аустралијски лекар и лулаш др Вилијам Витби 1978. године, издао је књигу „Пушење вам користи“ (Др Вилиам Витби, „Смокинг ис гуд фор ју“) , где је величао пушење као изузетно корисно за здравље. Чак је 1979. расписао награду од 10. 000 аустралијских долара свакоме ко изнесе доказ да дуван шкоди здрављу! Нико се овом позиву није одазвао, па је закључио да доказа и нема.

У својој следећој књизи покушао је и да се обрачуна са онима који пушење проглашавају опасним и само сеју панику. Контролисани аустралијски медији су га потпуно игнорисали (Аустралија је и даље колонија енглеске аристократије, баш као и САД). Добио је публицитет само онда када је британској принцези Маргарети (страсном пушачу) честитао што игнорише упозорења да је дуван штетан. Ово се режимским научницима није ни мало допало. До 1982. многи су и сами почели да верују да је ова државна пропаганда заиста научно основана.

Иако нису изнети докази о штетности дувана, у школама је већ учено да је дувански дим канцероген и нове генерације лекара и данас излазе са тим знањем као са научно доказаном чињеницом. Дакле, чим се толико прича о штетности дувана, ту мора да има нечега. Рецимо, шта је са тајним састојцима које у цигарете због ароме убацују произвођачи.

Али које? Зашто се само оне не забране већ се забрањује пушење? Никотин није канцероген. Али, оно што научници не могу да тврде, јер немају научне доказе, плаћени уредници и новинари могу увек. Новине увек могу да објаве било шта и да после, ако је игра проваљена, то демантују. И ником ништа. Тако је кренула пропаганда са лажима. Грађанима су показиване слике црних плућа од пушача, како би се што више застрашили.

Само форензичари и патолози могли су да схвате ту лаж, јер никотин не оставља у плућима никаве трагове и сва плућа су ружичаста. Форензичари никотин траже углавном на прстима. Црна плућа су код рудара који су годинама удисали огромне количине угљене прашине. Дакле, пушачи цигарета немају црна плућа.

Законско наметање забране пушења само је једна психолошка операција, али је апсолутно поражавајуће како су на ову игру највише насели лекари.

 

 

Магазин Таблоид

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here