„Злостављачи деце махом старији од 30 година“

Поделите:

Сексуални преступници су углавном млађи и средовечни мушкарци, а истраживања говоре да најчешћи починиоци тих дела имају између 17 и 30 година, док су они који злостављају децу нешто старији, навела је психолошкиња Маја Новковић.

На конференцији „Безбедност и одговорност 2017“, у организацији Фондације „Тијана Јурић“, психолошкиња Маја Новаковић је указала да је број сексуалних деликата много већи од оног који је познат из статистичких показатеља.

У саопштењу Фондације, која се бори за увођење доживотне казне затвора за убице деце, наводи се да Новаковићева ради у затвору „Сремска Митровица“ на третманима ресоцијализације осуђеника.

„Педофила има у свим професијама, у свим слојевима друштва и углавном су то особе које су деци биле блиске. Што се тиче рецидива (понављања истог кривичног дела), код ове врсте преступника он је мање заступљен него код других врста кривичних дела“, навела је Новаковићева на трибини.

Према њеним речима, сексуални преступници по правилу нису повратници, што значи да и када дође до рецидива код ове врсте преступника, они врше разноврсна кривична дела, не само кривична дела против полне слободе.

Како је указала, истраживања показују да што раније крену да врше кривична дела против полне слободе, већа је вероватноћа да ће касније имати рецидив у вршењу тих кривичних дела.

Осврућићи се на питање увођења казне доживотног затвора, Новковић је навела да би ту требало водити рачуна о неколико ствари, наводи се у саопштењу Фондације „Тијана Јурић“.

Сматра да с једне стране треба потражити одговор на питање да ли ће се неко променити или не након издржане казне од 40 година, као и да ли ће доживотна казна превентивно деловати на будуће извршиоце тешких убистава.

„С друге стране, реално је да размишљамо о томе шта да радимо са оним људима који дођу до краја казне, када треба да их отпустимо са издржавања, а ми и даље процењујемо да су они високо ризични“, рекла је Новковићева.

Она је такође указала да иако у јавности постоји опште уверење да у затвору бораве психопате, истраживања показују да у затворима има људи са израженим психопатским цртама личности, али не у оној мери о којој мислимо и не више него што их има на слободи.

„Када ови људи са таквом структуром личности врше кривична дела, та кривична дела – посебно када су у питању сексуални деликти и убиства, имају одређене специфичне карактеристике, а то су контролисана агресивност. Углавном се кривична дела врше прорачунато и постоји умишљај при њиховом вршењу“, навела је присхолог.

Одговарајући на питање да ли је могуће да особе које почине кривично дело тешко убиство, могу да се промене, односно ресоцијализују, Новаковићева је навела да је ресоцијализација процес, кориговање друштвено прихватљивог понашања, а третман је један део те ресоцијализације.

Она је такође рекла да је ситуација у затворима тешка, те да запосленима посао отежава изузетно велики број осуђених лица, јер у просеку на једног службеника третмана долази по 100 до 120 осуђених лица.

Поводом дилеме да ли може да се промени неко од људи који се налазе на издржавању казне затвора од 40 година, Новаковићева је навела да је промена процес а не догађај, те да чињенице показују да се неки људи промене, а неки не, као и да има оних који се промене на горе.

„Кључни фактор промене јесте мотивација за промене, уз постојање капацитета. Мотивација за променом може бити страх од повратка у затвор, међутим како изађу из затвора ово осећање постаје све слабије а ризично понашање све примамљивије. Неки научници тврде да, како време пролази, страх од казне више нема ту улогу мотиватора у промени понашања“, нагласила је психолошкиња.

Међутим, како је истакла, нова истраживања показују да има разлога за оптимизам, односно да се психопатске црте могу мењати у току психолошких третмана.

Према тим истраживањима, мали је проценат оних који реагују негативно на третман, а доста бољи резултати постижу се на млађем узрасту код адолесцената.

„Проблем у раду са овим клијентима јесте то што су често са психопатском структуром личности удружене и неке друге симптоматологије, попут других поремећаја личности“, рекла је на крају Новковић.

У саопштењу Фондације „Тијана Јурић“ се додаје да већина стручњака заступа став да након извршене казне, ресоцијализација и све што се постигне третманом током боравка у затвору, не би требало да престану, већ да пређу у процес који би се наставио и на слободи.

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here