Црна Гора је црна рупа на Балкану у сваком погледу. Пре свега говоримо о кршењу грађанских права и националних права али и кршењу демократских стандарда од стране ауторитарног режима. Не вреди трошити речи о корумпираном и криминализованом режиму у Подгорици који представља због свега тога претњу стабилности читавог региона.
Већ две деценије Црном Гором влада једна ауторитарна и антисрпска власт предвођена Милом Ђукановићем коју Срби и просрпски и пројугословенски оријентисани Црногорци не успевају да збаце са власти иако се често одржавају избори (или „избори“). Власт која је довела до тога да Срби у Црној Гори имају мања институционала праве од Срба у Хрватској, а која се одржава на најпримитивнији и најбезобзирнији могући начин у демократском свету – репресијом, бруталном куповином гласова и прегласавањем. Када је скоро изгубила последње изборе, јер у скупштини власт и опозиција имају исти број посланика, власт је на крају формирала коалицију са свим мањинама сем са Србима. Сви могу бити на власти осим Срба у Црној Гори.
Жалосно је што и Срби у Црној Гори лутају између настојања да им се призна статус конститутивног народа до „непристојне понуде“ да прихвате статус националне мањине. На крају нису добили ни тај понижавајући статус националне мањине у држави коју су Срби основали. Тако смо дошли до ситуације да екс-срби а данас Црногорци представљају једини, да кажемо, конститутивни народ чија је Црна Гора и који чини свега 42% укупног становништва.
Македонија, која по Охридском споразуму признала право равноправног званичног језика албанском језику и језицима других националних заједница у срединама где чине више од 20% становништва, као и пропорционално учешће Албанаца у органима власти од локалног до централног нивоа тако да се владе формирају на основу споразума македонских и албанских националних странака. У Македонији има 64% мекедонаца и 25% Албанаца па Македонија није једнонационална држава, док у Црној Гори као што смо рекли има 42% Црногораца и тридесетак посто Срба (којих би било много више на попису без репресивне атмосфере) који се константно прегласавају и немају скоро никакве могућности учешћа у органима власти и јавним службама тако да можемо говорити о етничком чишћењу које се врши у 2 правца: исељавањем Срба из Црне Горе и асимилацијом у Црногорце. У Црној гори се како то каже Драгомир Анђелковић врши „идентитетски геноцид“ на ова два начина.
Шта је решење за опстанак Срба у Црној Гори
Но да се не би смо превише бавили јаловим констатовањем непочинстава подгоричког режима према својим грађанима а нарочито према Србима покушаћемо да дамо предлог решења несношљивог положаја Срба. Решење је пре свега у демократизацији Црне Горе у шта спада пре свега одлазак ауторитарног Ђукановићевог режима у историју. Затим је потребно уредити међунационалне односе на тај начин да и Срби добију права које други имају. То значи да би се формирала национална веће од представника националних заједница који би чинили још једно политичко тело у коме не би смело бити прегласавања попут принципа који је усвојен у Дејтону за Босну 1995.
Затим би по сличном моделу Црна Гора била кантонизована по моделу Федерације Босне и Херцеговине која се састоји од 10 кантона и 3 конститутивна народа: Бошњака, Хрвата и Срба, који су барем формално постали конститутивни уставним променама из 2005. године. Она има председника и 2 потпредседника, владу и дводомни парламент састављен од Дома народа и Представничког дома. У сва 3 органа власти заступљена су сва 3 народа. Федерација је подељена на кантоне који уживају висок степен аутономије, а имају искључиву надлежност у унутрашњим пословима, образовању, кориштењу природних ресурса, просторној и стамбеној политици, култури итд. Најважнија ствар у Федерацији БиХ као и целој БиХ од централног до кантоналног нивоа је институција Заштите виталног националног интереса на који сваки народ може да се позове ако сматра да је неко његово право угрожено. Приликом стварања кантона за модел је послужила Швајцарска, земља у којој су настали први кантони а којој такође има 4 равноправна народа Немци, Италијани, Французи и Реторомани.
Према незваничним резултатима пописа из 2013. године у Федерацији БиХ (то је БиХ без Републике Српске) има 69% Бошњака, 21% Хрвата и 4% Срба. Бошњаци у Федерацији БиХ имају драстично већу бројчану предност него Црногарци у Црној Гори. Решење какво је у Федерацији у БиХ је најбоље решење за редефинисање односа у Црној Гори – да употребимо израз Мила Ђукановића који је 1997. тражио редефинисање односа у СР Југославији. Црна Гора би била држава Црногораца, Срба, Бошњака, Албанаца, Муслимана и Хрвата и права свих њих би била институционално заштићена на државном нивоу, Црна Гора би имала војску, дипломатију и граничну полицију и остале ингеренције које би биле постигнуте заједничким договором свих њених народа, а кантони остале надлежности. Због мултиетничког карактера државе требало би донети нову заставу, грб и химну које би могле да прихвате сви народи Црне Горе. Кантони би се формирали или као окрузи од неколико општина или ако око тога не постигне договор на територији општина. Кантони би тако могле биле данашња 21општина + Тузи – укупно 22 кантона или пак значајно мање ако се постигне такав договор. Уставом Црне Горе би се могла предвидети и одредба о мењању граница кантона уз сагласност оних кантона чије се границе мењају.
Дакле, да би се заштитила основна демократска и идентитетска и људска права грађана Црне Горе а пре свега Срба (но и Црногораца, Бошњака, Албанаца, Муслимана и Хрвата) решење може бити кантонизаацију Црне Горе. Кантонизација је са друге стране и најбољи гарант опстанка Црне Горе као државе јер би се њоме неутралисале сепаратистичке националистичке тенденције. Данас су Срби у незавидној ситуацији, али сутра то могу постати Црногорци или неки други у овој и оваквој Црној Гори. Да би се ово остварило потребно је направити консенсуз интереса Срба и других око интереса за демократизацијом и кантонизацијом земе. Подршка би звучи парадоксално могла доћи од стране муслиманске, бошњачке и албанске националне заједнице. Наиме Ђукановић који је на челу „црногорског политичког блока“ опстаје на власти јер опозиција нејединствена и јер игра на заваду Срба и „муслиманске политичке заједнице“ или барем на немогућности да међу њима дође до договора.
Ма колико ово сада деловало нереално у контексту подршке коју Ђукановић има од стране НАТО-а и убог антируске хистерије у Америци време не ради за ову и овакву Црну Гору. Данас изгледа као једина реална стратегија која би могла успети инсистирање на томе да су Срби дискриминисани и да се њима крше људска и национална права те да је неопходно инстирати на поштовању европских стандарда за борбу против дискриминације у сваком погледу. Но кад се деси крај Ђукановићеве власти поставиће се и питање устројства и будућности Црне Горе.
Аутор Бранко Радун, Видовдан
