Прве почетке деловања левице у Србији, иако су прапочеци у деветнаестом веку са Светозарем Марковићем, у правом смислу почињу у тадашњој Kраљевини Југославији двадесетих и тридесетих година двадесетог века. Тадашњи млади људи, незадовољни својим положајем и тешким условима рада али и уопште огорчени великим социјалним неправдама, под утицајем октобарске револуције и марксистичке и француске литературе, организују прве радничке штрајкове и протесте. Одговор тадашње капиталистичке власти на деловање комуниста је био жесток, они су хапшени, пребијани, осуђивани на смрт, њихов рад је забрањиван на све могуће начине, па су до почетка Другог светског рата били принуђени да се окупљају у малим групама и у строгој тајности.
Kао одговор на фашизам у другом светском рату формира се партизанска војска, и као победнику над окупатором припада им сва власт у новоформираној социјалистичкој држави. Послератна власт форсира идеје радништва и радничке класе. Радници поред свих права у свакој фирми имају своје синдикате и самоуправна удружења, где сами одлучују о пословању. Бесплатно добијају залихе хране, здравствено осигурање, превоз и летовање.
Kорупција, све већи уплив капитала, конформистичка власт, насилне либералне реформе, као и све веће бујање национализма и међунационалних тензија у потпуности разарају овакав систем. Слободан Милошевић, који се представља као левичар, а у ствари је само човек система и партијске бирократије, а који се лажно представља као национални лидер – “председник свих Срба” потпуно уништава идеју и праксу социјализма. Уместо да раде и да се боре за своја права, радници се доводе до просјачког штапа и шаљу у рат ради личних интереса политичара а све под маском остварења “националних циљева”.
Бомбардовање, изолација и потпуни економски колапс земље остављају огроман простор либералним капиталистима, како домаћим тако и страним, чији су ови први заступници, и они коначно долазе на власт почетком 21. века. Тајкуни су били моћни под Милошевићем али они после 5. октобра уз политичаре прозападне и капиталистичке оријентације чине нову владајућу олигархију. Промену режима је организовао Запад из геополитичких али и економских разлога – освајања нових тржишта за своје корпорације и банке.
Под менторством Запада нова досовско-тајкунска елита врши експеримент над становништвом. Долази до масовне приватизације државних фирми, такозваних страних инвестиција, где се фирме продају за готово две трећине јефтиније од стварне вредности, од чега профит и корист виде искључиво домаћи политичари и тајкуни. Домаћи бизнисмени, који су новац стекли уз помоћ шверца и рекета у крвавим ратовима деведесетих, купују добар део фирми, углавном контролишући прехрамбени и услужни сектор и продавнице робе широке потрошње, и тако диктирајући монопол над ценама углавном основних животних намирница.
Пљачкашка приватизација је уништила већи део приведе а остатак је као плен подељен између тајкуна, политичара и странаца. Но тренд је да већи регионални тајкуни купују те и такве компаније и да постепено све оно што вреди оде у руке страних компанија и банака. Што је и био план и циљ како крвавих међуетничких ратова деведесетих тако и пљачкашке транзиције после 2000-те.
Питање радничких права је од стране нове либералне власти, која је марионета западних капиталиста и политичара, потпуно занемарено. Било какво деловање синдиката и борба за права од стране капиталистичких власника је углавном потпуно забрањена, вође синдиката су често корумпиране и сваки вид побуне се кажњава смањењем плате, отказом, свим врстама мобинга. Политичарима и тајкунима је у интересу да радник буде усамљен, неинформисан, уплашен и необразован, под геслом “ако нећеш да радиш, има ко хоће”.
Вештом медијском манипулацијом идеја левице у Србији се сатанизује и говори се о њој као ретроградној и заосталој. Када се штрајкује, радници се карактеришу као лењи, док се о младим левичарима говори да су анархисти, пијанице, наркомани и терористи. Органи извршне и законодавне власти, који су ништа друго до слуге капиталистичког поретка их хапсе, тероришу, и против њих воде монтиране процесе и медијске кампање. Због тога левица не ужива велику популарност у Србији. И даље постоје политички опортунисти који своје партије пред изборе под геслом социјалних права представљају као левичарске, а у ствари то нису ни по форми ни по суштини, што још више доводи људе у заблуду.
На првом месту је то СПС који се кити именом “социјалистички” а заправо са идејама социјализма или права радника нема никакве везе. Други лажни социјалиста у опозицији је Борко Стефановић као председник фантомске Левице Србије а који је био високи функционер ДС, који је у Србији био главни промотер разузданог неолибералног капитализма и пљачкашке приватизације свих привредних ресурса Србије. То је потпуна политичка и идеолошка травестија која са аутентичним идејама социјалне правде и праведног друштва нема никакве везе.
Ипак, постоје бројне ванпартијске левичарске организације, покрети, и храбри појединци, као што су анархосиндикалистичка иницијатива, маркс21, самоорганизовани студентски покрет, који се 2014. године током блокаде филозофског факултета више од три месеца борио за права студената. То су углавном млади идеалисти и образовани људи, који функционишу и делују у малим приватним групама, где штампају своје летке и пишу манифесте. Услед притисака које трпе, често су принуђени да свој живот рад и образовање наставе у иностранству. Често су на мети физичких напада од стране прорежимских и екстремно десничарских и фашистичких организација, као што је нпр Национални строј, и починиоци оваквих напада веома ретко буду пронађени, јер су заштићени као “бели медведи”.
Самоорганизовање у синдикате на послу, удруживање у парку, комшилуку, образовање људи у слободарском, револуционарном духу и борба против медијског мрака и шовинизма су једини начин да се људи у Србији коначно побуне за себе а против својих џелата, и једино се на тај начин, путем континуиране борбе гарантује опстанак истинске левице у Србији. А тиме се једино гарантује и опстанак Србије у којој су идеје левице и социјалне правде увек били део политичке културе и менталитета.
Да би се добила критична маса потребно је превазићи фракцијске поделе и наступити кад део ширег антикапиталистичког фронта у који би били укључени сви они који верују да је Србију уништио и Милошевић својом погрешном политиком, али и ДОС својом поданичком политиком према капиталистичком западу и пљачкашком приватизацијом. Kо год мисли да је ово неправедан систем и да га је у Србију инсталирао капиталистички Запад треба да буде прихватљив том будућем слободарском фронту против неправде и пљачке. Они који су против промена система раде на томе да левица буде или подељена унутар себе на фракције или да јој наметну лажне левичаре попут Стефановића, Дачића и сличних. Дакле излаз је у превазилажењу фракционашења и левог радикализма са једне и одбацивање “кукавичијих јаја” које капиталистички систем подмеће да пацификује ону природну левичарску већину у Србији.
Аутор Ивана Станојевић, апсолвент Историје уметности На Филозофском факултету у Београду |
Видовдан
