„Вук је био богаљ, масончина и папска шпијунчина!“ – то је чувена реченица коју је Блесара, водећи другосрбијански списатељ, изговорио давне 1987. године. Било је то у хотелу на Борском језеру, на завршној вечери манифестације „Борски сусрети балканских писаца“. И то вече пре традиционалног Вуковог сабора у Тршићу.
Да подсетим оне које су заборавили, а млађе да обавестим, те 1987. обележавано је два века од рођења великог реформатора и једног од искрених српских „европејаца“ тога доба Вука Стефановића Караџића. Те године је приказивана и телевизијска серија „Вук Караџић“ која је имала огромну гледаност. Улице и кафане свих српских градова биле су пусте у време емитовања серије.
И „Борски сусрет балканских писаца“ био је те године посвећен делу велико реформатора језика, писам, културе и друштвене свести.
Вук Караџић, следбеник и ученик великог Доститеја, тада је ушао у сваку кућу. Доситеј и Вук су дефинисали Српство. Доситеј у химни „Востани Сербиа“, Вук у занменитом, и у време социјализма забрањном, то јест заборављеном, тексту „Срби сви и свуда“.
Вук је био Доситејев ученик у Великој школи. Када је у питању језичка и правописна реформа њихов однос је најједноставније описати овако: Доситеј је рекао шта, а Вук је показао како то треба урадити.
Када је Блесара изговорио реченицу, којом почиње овај текст, био је, као и обично, мртав пијан. И цео живот му је тако прошао. У пијанству и гневу. И догурао је до дипломатских висина.
Тако раде окупатори: најгоре поставе тамо где би требало да буди набољи. Можда му је то награда за континуирано пљување по Србима и Српству. Блесара данас прича као и 1987, као да је академик, ваљда зато што од школе има завршену Свечану академију.
Није Блесара једини који пљује по Вуку. Има још српских „умова“ помућене свести, који би да „укину“ Вука. То што су му признања, још за живота, одали и његови противници, они не знају или неће да знају. Руски цар му је у два наврата дао пензију. Пензију му је дао и књаз Милош, мада му је књиге спаљивао, одликовао га је кнез Никла…
Напади на Вука Караџића су напади на преостале Србе и преостало Српство.
Нажалост нападима на Вука приклонили су се и поједини „Срби из Црне Горе“, да буде још црње и горе. По њима је Караџић крив за „ценогорски језик“. Не дај боже да су ту имали Тито и, нарочито, његови комунисти из Црне Горе.
Када оспоравају Вукову језичку и правописну реформу (његов епохални рад на прикупљању усменог ставралаштав од лирских песама, приповедних врста, мудрих изрека до филозофије народног живота) то не раде на црквенословенском језику и правопису, већ управо на вуковском, на језику „свињара и говедара“, на језику западне Србије.
Хајде да укинемео и спалимо све књиге на „вуковом“ спрком језику, да уведемо дебело и танко јер, он, јон, ен, јен… Тако ћемо решити све националне проблеме и Црна Гора ће поново постати српска. А можда бисмо, угледајући се на Милосава Лаповца, могли да „побијемо“ све који су писмени на начин Вука Караџића.
Први пут сам чуо службу на српском језику у Темишвару. Зашто свештеник у Темишвару није служио на црквенословенском? Можда зато што му је стало да сачува језик као део националног идентитета? И веру наравано. Можда Срби у Темишвару боље разумеју српски од црквенословенког? Само да се не угледају на блесару.
Невен Пећо
ВИДОВДАН
