Српски генерал Ратко Младић је данас, ето, баш на Светог Нектарија Егинског (а само дан по празнику Архангела Михаила), добио доживотну робију у Хагу, на тамошњем орвеловском ”преком суду” у организацији и режији међународних ”господара рата”.
И шта смо данас имали прилике да гледамо, уживо, са пријемника глобалног ТВ ријалитија на тему ”злих Срба и њихових (наводних) непочинстава”?
Неке као ”судије” су се ритуално мотале тамо-вамо у својим бизарним тогама; тужиоци су вртели у круг читав сноп најразличитијих пропагандних „општих места“, директних лажи и лукаво завијених полуистина; а светски медији су додатно закуцавали читаву ствар, хитро испоручујући званично образложење пресуде свим заинтересованим странама (међу нашим, сада већ тешко пребројивим непријатељима).
А у образложењу ове пресуде (какво познајемо већ одавно, из усменог сећања и народне књижевности, на начин ”Јазавца пред судом” и томе сличних показних матрица српског трпљења неправде пред силом прерушеном у наводно ”право”) стоје и неке тобоже ”олакшавајуће околности” које је ”суд имао у виду приликом доношења пресуде”.
Па се, тако, лицемерно и цинично помињу ”лоше здравствено стање и старост оптуженог”, као и одбацивање ”прве тачке оптужнице за геноцид”, те је пресуда онда ”ублажена” – на меру доживотне робије! Каква фарса!
Шта би тек било да нема ових ”олакшавајућих околности” и да је комплетно (а не само делимично) усвојена она тачка наводних геноцидних намера нашег ратног команданта? Можда би добио две, три, десет или 1600 доживотних робија, ко зна. Па би онда био још изразитији показни пример за све који би се, након тога, усудили да пруже ма какав отпор ”добрим и дивним људима са западне стране” (који вас, тврде, воле и када вас бомбардују, уводе вам разбојничке санкције и набацују колективну кривицу). А такав отпор је, у модерном тумачењу ствари, недопустив. И дефинише се као криминал и злочин, чак и када је усмерен против насиља над цивилима, терористичких акција, радикалног сецесионизма или отвореног покушаја окупације
Ако сте изложени ”хуманитарној војној интервенцији”, а буните се против ње, онда сте, по аутоматизму – нехумани. Јер је, по императиву данашњице, „сигурно било пуно истинских разлога за овакву акцију међународне заједнице“ и свако противљење њој представља, по оваквом концепту, чист безобразлук (сачињен од ”огавног фашизма”, ”идиотског традиционализма” и ”најдубљег примитивизма”).
Дакле, већ сама побуна против ратоборних одлука и крволочних акција ”добрих људи са Запада” који ”покушавају да цивилизују и умире непоправљиве балканске шовинисте” постаје еклатантан пример ”онога што се не сме”, нечег по оваквом типу размишљања, најсличнијег ”нацизму за време Другог светског рата”.
И то је најважнија функција овог ”суда” у коме је правда изгледа забрањена и за помињање, а камоли примену (довољно је погледати нескривену нервозу хашких тужилаца и судија сваки пут када би српски оптуженици помињали неку од неправди које су им, очигледно, чињене).
Више као да се нико и не труди превише да сакрије двострукестандарде и унапред донешене судске одлуке.
Мало фали па да неко из Хашког трибунала коначно изговори оно цинично (по нас, изгледа, једино отрежњујуће): ”Па шта ако сте били у праву? Какве то има везе са овим суђењем и пресудама које ћете овде добити?” и тако карте отвори до краја, без фемкања, убеђивања и сада већ сасвим непотребне глуме.
”Ружно је лепо”, ”Неправда је правда”, ”Лаж је истина”, као да пред нама уживо одзвањају одјеци циничних упозорења из Орвелове анти-утопије, терајући модерна грађанска стада уредно опране свести и избрисане савести на заједничко медијско појило и у понизну, спремно усвојену спремност на љутито самоосуђивање и потпуно одбацивање свих својих права, сведока, доказа и аргумената.
Јер, кога уопште занима ”шта се све заиста догађало” тамо иза седам мора и седам гора, далеко од реалног искуства огромне већине процењивача, гледалаца и коментатора у лукаво редизајнираном простору балканских ”ратишта из деведесетих”.
Убеђују нас „Зашто копати по прошлости (и њеним лавиринтима) кад већ знамо какав ће бити крај свега и то ко ће бити једини оптужен?” Кад се све зна. И то пре него што се ишта озбиљно проучило, пажљиво прочитало и стварно разумело.
Изабрана каста привилегованих ”изабраника” (читај: робовласника) и њихових миљеника је увек и унапред у праву и више не може да одговара ни за шта (без обзира шта радили са другима). Јер би то онда био скандал и опасни преседан.
А немоћна већина, на челу са одозго наметнутим ”српским негативцима” (”више зверима него људима”), свакодневно добија важну и болну лекцију на тему жестоког сукоба између (често наизглед неуверљиве и од судија одбачене) истине, и привидне, хипнотички занимљиве и уверљиве лажи. И тога да кад корисници и послушници невидљиве руке крену да се играју са безусловном послушношћу одмах бивају подвргнути разним шоковима, дугим и неисправљивим казнама и показним измештањем читаве ствари (на начин који одговара привилегованом делу овакве поставке ствари).
А да би све било још теже исправиво, створени су по сред Србије читави одреди њених унутрашњих непријатеља, безочних дезертера из судбине свог народа, језиво хладних издајника без трунке стида и томе сличних србождера и србомрзаца.
И они, у великом проценту случаја, живе од оваквог свог неформалног (а више него видљивог) ангажмана, надајући се још бољој обнови својих претходних уговора са Западом.
А о првом уговору ове врсте нас учи још Гетеов ”Фауст”, са својим чувеним дилемама о продаји и губљењу душе…
Најважније од свега је схватити ДА ЋЕМО ИСТО ПРОЋИ И АКО БУДЕМО ЧУВАЛИ СВОЈЕ ДОСТОЈАНСТВО И НЕ БУДЕМО ПРИСТАЈАЛИ НА САМОПОНИЖАВАЊЕ ПРЕД НЕПРИЈАТЕЉИМА, баш као и ако будемо наставили са најодвратнијим и мазохистичким уступцима нашим бруталним и лицемерним уцењивачима са Запада.
Ништа нам неће бити боље у овој самоуништавајућој, (морално и физички) самоубилачкој варијанти него ако будемо одржали усправним свој понос и кичму и челичним мачем истине коначно почели да пресецамо деценијама запетљаван Гордијев чвор умножених, најчешће сасвим лажних кривица којима смо завезани и приковани за јавни ”стуб срама”.
На вечну срамоту покојном Миодрагу Ракићу, некада свемоћном ”кординатору свих националних служби безбедности”, оно што је учинио организацијом хватања и предаје наших официра у Хаг (и тиме себе уписао у срамну књигу бешчашћа издајника свог народа), као и свим његовим локалним и глобалним менторима и сарадницима. Учинио је много тога против нас, а ништа за нас, гледано по ма ком мерилу (од оног моралног, духовног и родољубивог, па до оног прагматичног, економског, стратешког и геополитичког).
И тај издајнички и слугерањски ”пут без повратка” је најгора опција за Србију у сваком случају…
Данас сви знамо оно што су до скоро само слутили неки од нас, то да ће сваки српски отпор непријатељу и дословно свака наша војна операција бити рефлексно означени и клеветнички етикетирани као наводни ”ратни злочин” и ”повреда међународног права” од стране западног блока удружених српских и руских непријатеља. И да је пристајање на овакву позицију – добровољни одлазак у провалију из које нема повратка, ни излаза.
Немамо ми могућност ”избора између Запада и Истока” (ако смо га икад и имали), већ само – између наставка западњачког сатирања свега аутентично нашег и спасоносног окретања ситуације ”са главе на ноге” са источне стране.
Зна се ко је против нас (и то не скрива), а уз чију помоћ можемо да наставимо да се боримо за ослобођење Косова, своју угрожену част, али и налажење истинских савезника и нових начина преживљавања у најтежим могућим околностима.
За ово се прекрстио и наш српски командант, у тренутку док је ишао да саслуша ко зна кад већ донету пресуду.
Зна он боље од свих других да ”наши животи више не постоје” (свих нас који смо, одласком на ратиште и у одбрану српства, избрисани са списка оне вечне Врховне команде) и да је још једино важно да ”образ наше Отаџбине остане светао”.
И Богу се моли за то да дођемо свести и почнемо да се понашамо као Срби и нормални људи, савршено свесни својих истинских права (и дужности) и огромне важности конкретног отпора злу!
На нама је да се, док не буде прекасно, досетимо да се наш судбински избор свео на то хоћемо ли да будемо слободни људи или обични робови. Наследници и потомци хероја из српске историје или бедне удворице при ђаволском (бриселском) двору из кога за нас нема милости ШТА ГОД ДА УРАДИМО, колико год да се (још јаче, дубље и срамније) понизимо.
Драагослав Бокан
Фејсбук
