Фудбал вероватно јесте „најважнија споредна ствар на свету". Шта је најважнија? Полазећи од претпоставке да љубав није „ствар“, могло би се рећи да је најважнија ствар у животу једне нације ипак, како су многи древни мислиоци и сматрали, политика. Дакле, ако смо у најважнијој ствари на свету „препустили терен“ најгорим мећу нама, скоро је неминовно да ће се то одразити и на најважнију споредну ствар. На фудбалском терену смо очигледно даровити, али никад довољно конкретни да ту даровитост претворимо у конкретан учинак. Не исказујемо са на политичком терену, не исказујемо се ни на фудбалском. Недостатак иницијативе у једном огледа се и на другом. Зато често делујемо превише дефанзивно на терену, и зато нас то колективно излуђује, јер знамо да тако не треба да буде – само никако да се у довољно великом броју сетимо да тако не треба да буде ни у свакодневном националном животу.

Више него и један спорт данас, фудбал је огледало стања духа – и света и појединачних нација.. Зато и јесте толико привлачан, зато и изазива толико јаке емоције које, као што је био случај између Ел Салвадора и Хондураса 1969, могу чак довести и до рата. Више од било ког другог спорта садашњице, фудбал покреће и одражава стање колективног несвесног.

Имајући то у виду, може се с правом поставити следеће питање: с којим правом данашња Србија треба да очекује да јој фудбалери дају више од онога што је заслужила? Срби као политички народ су тренутно даље од орлова него било кад у својој повести. Зашто би нам онда било дато да, посредством успеха фудбалера, и ми колективно себе сматрамо „орловима“, да умислимо како „високо летимо“ када се ваљамо у сопственом блату, када добровољно колективно пузимо? Шта то зихерашка, улагивачка, поткупљена и окупирана Србија има са поносним орлом? У томе што се декларативно бави „светим“ Косовом? У свом недостојном клечању и „извињавању“ за оно што никад није починила? У „једностраним“ уступцима које непрестано даје у корист опште штете а благодети шриземних политичких и економских профитера? Могу ли орлови бити достојан симбол за лешинаре и њихов оболели плен?

Да се разумемо – фудбалски „орлови“ су Србији дали много, много више него што она у овом тренутку заслужује. Пласирали су име Србије на највеће светско такмичење – у тренутку када се политичка Србија не такмичи ни у чему осим у што бржем тоњењу ка дну, када се Србија одрекла себе и свог идентитета да би била по вољи другима, „боговима“ у људском обличју који јој непрестано испоручују нове, понижавајуће услове и отворено примењују двоструке стандарде према њој, када одговоре за своју будућност тражи искључиво споља уместо изнутра. Ако прихватамо хашку „правду“ – како да нам се не деси и судијска неправда на терену?

Фудбалски репрезентативци су се пласирали, али даље нису могли. Не зато што су неспособни, или зато што нису хтели. Не, далеко од тога: ово су репрезентација и селектор с којима би свака земља могла да се поноси. Једноставно, могло се видети на Мундијалу да су на сцену ступиле више силе. Необјашњиви пенали Кузмановића и Видића, несвесно склањање Видића испред шута који је завршио у мрежи као други гол Аустралије, пропуштене гол-прилике Жигића и Красића, без којих нас у Јужној Африци не би ни било, као што не би било ни победе над Немцима... По чему се, на крају, суштински разликује безразложно збуњивање пред аустралијским притиском на почетку другог полувремена од нашег колективног узмицања пред свакаквим притисцима опадајућег Запада?

Без обзира на све наведено, фудбалери су бесумње силно хтели – али није им се дало. Подсвест је учинила своје. Као што рекоше јужно-афрички новинари који су прослављали нашу победу над Немачком као да је њихова, у одговору на питање једног британског новинара зашто се радују: „зато што је излгедало да ови све чине како би изгубили.“ Дакле, јасно је да су фудбалери део српске нације, која их је произвела, чије их је такмичарско окружење и усмерило да постану оно што јесу –  где год сад играли и колико год зарађивали. А, у овом тренутку, нација није достојна таквог радовања, таквог поистовећивања са великом победом на терену где се игра „више од игре“, такве награде за колективно несвесно. Немамо право да се осећамо добро, самозадовољно, на начин који то може да пружи успех фудбалске  репрезентације. Толико тога више можемо као држава и народ, а ништа од тога не чинимо, већ смо „теренску иницијативу“ препустили далеко горим од нас. Када то променимо, скоро као чудо, доћи ће и фудбалски успех који сви прижељкујемо и за који сви подсвесно знамо да је могућ и да смо за њега кадри. Јер свако дубоко зна своје способности – а ми их имамо – и као народ и као фудбалери. И када збацимо оне који нас убеђују да смо најгори, да смо инфериорни и да треба да прихватамо перманентна туторства заснована на примитивном обрасцу „штапа и шаргарепе“, када престанемо да се мирно крстимо док трпељиво подносимо некрсте на врху – успех на терену неће изостати, чак и са евентуално слабијим саставом од заиста сјајног с којим данас располажемо. То су неки духовни закони који се једноставно не могу изиграти.