Брана Кочић: Феномен вечних директора (о чему се овде ради?)

Брана Кочић: Феномен вечних директора (о чему се овде ради?)

У Србији, постоји слој друштва који задржава своје позиције по јавним предузећима и институцијама годинама, чак деценијама, упркос свим изборима...

ПОДЕЛИ

У неколико штампаних медија 05.01.2017 појавио се наслов “Бурна седница владе“. На тој седници Председник Владе је због лошег пословања критиковао Благоја Спасковског (директор РТБ “БОР“, Зорана Дробњака (директор “Путеви Србије“), Дмитра Ђуровића (директор “Коридори Србије“), Стевана Џелетовића (директор “Ресавице“), Мирослава Стојчића (директор “Железнице Србије“), као и челнике јавног сервиса РТВ и РТС.

Од наведених, критикованих, директора, посебно су, последњих месеци, у Блицу, учестали текстови о Благоју Спасковском: “Спасковски бацио 300 милиона евра-промашена инвестиција у нову топионицу у Бору“, “За Спасковског не важе закони Србије“ (12.12.2016), “Да није тужно било би смешно’‘ (12.12.2016), “Вучић хитно вратио Спасковског из Лондона-РТБ БОР је црна рупа наше економије“ (01.11.2016), “Чудан преображај контроверзног директора“ (17.07.2016), “Марш одавде,види колико си ружна’ (10.04.2016), “Има ли спаса од Спасковског“ (05.04.2016), “Благоје ојадио Србију за 42 милиона евра“ (17.12.2015), итд , итд..

Из биографије Благоја Спасковског видимо да је рођен 1948. године. Завршио је Рударско-геолошки факултет у Београду, као и специјалистичке студије из процесне аутоматике у Болдеру у Колораду. Касније је положио и све испите на магистарским студијама Рударско-геолошког факултета. У руднику бакра Бор запослио се 1972. године, и постепено до 1979 године напредовао до места управника погона Флотација. На функцију техничког директора Рудника бакра Велики Кривељ именован је 1983. године, а затим је исту функцију врши и у Руднику бакра Бор. Од 1990. до 2000. године био је генерални директор борског рудника бакра. Након тога прелази у предузеће Ортосистем из Београда, да би 2008. године дошао на чело РТБ БОР Група. Током 90-тих био је истакнути члан СПС и близак сарадник Николе Шаиновића, да би касније постао близак Српској радикалној странци. На локалним изборима 2010. године предводио је листу “Уједињени региони Србије-Социјалдемократска партија Србије-Млађан Динкић“. Децембра 2010. изабран је на место председника борског одбора Г17 плус. Половином 2013. напустио је Г17 плус и прешао у Српску напредну странку.

Анализом професионалне биографије мреже директора јавних предузећа, али и државних институција, уочава се исти онај образац својствен наведеној професионалној биографији. Прво, то је образац константног професионалног напредовања, као и успињања у социјалној хијерархији кроз две деценије, у друштву које опет с политичког аспекта карактерише висока напетост, драматично страначко антагонизовање, висока незапосленост, страдање у ратовима, социјално пропадање нижих слојева друштва због транзиције, исељавање високообразованог младог становништва, као и пораст стопе морталитета. Друго, то је блискост директора с главним одборима владајућих политичких странака. Треће, то је образац прелажења из странке у странку. Четврто, то је образац задржавања позиције упркос променама републичке власти, односно, републички, покрајински и локални избори немају никакав утицај на структурирану и етаблирану мрежу директора широм Србије.

У овом тексту Благоје Спасковски није тенденциозно и злонамерно споменут. Он је споменут само као један пример, како би се указало на феномен, који је опасан за друштво. Осим тога, можда би медији требали и самог Спасковског питати који су, по његовом мишљењу, разлози и узроци који се налазе у позадини честих медијских напада на њега. Такође, треба имати на уму, да се феномен вечних директора, и оних “кланова“ којима су они окружени, не испољава само када је реч индустријским гигантима. Тај феномен постоји свугде и скоро да представља законитост и правилност.

Наиме, ради се о патолошком феномену, без преседана, који, између осталог, говори о размерама и обиму политичких манипулација. Са једне стране, предизборне кампање и атмосфера која их прати карактеришу највиши степен драматичности. У тој режираној драми, то јест драмској представи, наилазимо на антагонизме по питању спољне политике, економске политике, културне политике, антагонизме међу политичким странкама, таблоидне сукобе, бруталне окршаје између политичких лидера које прате најозбиљније оптужбе за привредни криминал, издају народа и државе, пљачку и корпуцију итд, итд. С друге стране, након ватрених и драматичних предизборних кампања, анализа јавних предузећа, државних институција, оних које се односе на министарства, па све до локалних нивоа и локалних институција показује да се избори не рефлектују на структуру ових институција, или је тај утицај минималан.

Феномен вечних директора, директора индустријских гиганата или основних школа у неким малим општинама, дакле, указује пре свега на размере политичке манипулације српским народом. Он такође, указује на чињеницу да у Србији још увек, након псеудокомунистичког периода, као и транзиционог ,односно, након увођења вишепартјског система, не постоји свест, ни унутар политичких странака, нити код најобразованијег слоја становништва, о потреби да се обезбеди динамика унутар свих институција, вертикално и хоризонтално, као и свест о томе колико је опасно, када током дужег временског периода, иста група људи има монопол над тим институцијама.

Зашто би неко био директор неке основне школе 4 мандата? Зашто би се икоме дозволило да буде начелник неке општине 4 мандата? Зашто би неко био директор неке галерије 30 година? Како је могуће да неко буде директор научног института више од 20 година?? Зашто би ико био декан неког факултета 3 мандата? Зашто би неко био директор неког јавног предузећа 20 година? И како је, уопште, могуће да се потреси српског друштва, као и “армагедонски“ политички сукоби не рефлектују на известан слој друштва, који упркос друштвеним потресима, не мења своје место у социјалној структури?

Овај проблем посебно озбиљно треба схватити кад је реч о северној Србији. На последњим покрајинским (и локланим) изборима, одржаним 2016. године СНС је добио већинску подршку бирача, а у већини општина председници општина су из СНС-а. Но, да ли је дошло до промена управљачког слоја након ових избора, или је одржан, сачуван, чак заштићен онај управљачки слој који је позициониран после 05. октобра 2000. године, или током Владе Војислава Коштунице оформљене од ДСС, Г17 плус, СПО уз мањинску подршку Влади од стране СПС-а, и са Председником Републике Србије из ДС? До промена јесте дошло кад је реч о кључним фигурама структуре покрајинске и општинске власти, односно до промене првог човека покрајинске владе и председника општина. Но, ако на челу једне општине имамо председника који долази из СНС-а, али истовремено сачувану, и од смене, заштићену структуру локалних директора предузећа и институција, да ли то значи да СНС, у таквој једној, замишљеној општини, у суштини, нема ни В од власти?

Ако се избори не рефлектују на овај, изгледа, повлаштени и ко зна због ког разлога, привилегован слој српског друштва, ако избори не детерминишу друштвену динамику, поставља се питање да ли је једини смисао избора политичка и социјална заштита тог управљачког слоја и обезбеђивање легитимитета једној истој мрежи на републичком, покрајинском или локалном нивоу, која се репродукује и одржава упркос свим изборима, упркос свим економским и политичким кризама, упркос регионалним, или чак глобалним променама?

Брана КОЧИЋ

5 КОМЕНТАРИ

  1. Hm,hmm..razni, deveto martovci, petoktobarci, su ljudi sa ulice, profesionalni NLO likovi, pa, biraju, po politickoj i „loko nacionalnoj“ metodi, kakvih takvih kadrova iz privrede,naravno poslusnike, jer oni niti znaju da rade,pa ni rukovode bilo cime. Pravilo se zna,ne sme da bidne jaci od njih, a kako mi rece jena budala,“ u stvari, netreba se skirati, stvari ce se u fimi resiti, nekako same“.

  2. Шкарт и говноваљи се по потреби трансформишу. Они су чланови свих партија и програма. По потреби. Имитирају партијске вође. Партије су приватна пљачкашка друштва, и ко год плати улог – тај напредује. Нарочито ако имају да плате висок улог.
    Господине Кочићу, ово је отворена корупција, куповина финансијера странака. Пљачка народа.
    Да су ти велукани чисти, после два мандата неби ни конкурисали.

  3. Па стварност и постоји да би они били директори и да би за њих увек било, макар свет потонуо у бездан.

Comments are closed.