Жељко Цвијановић: Бела револуција

Жељко Цвијановић: Бела револуција

Вучићу је лако са опозицијом, с њом све решава тамо где је најјачи – у зони политичког. Али тамо где је Бели, тамо се ради о култури

ПОДЕЛИ

1.
Бели Прелетачевић није „побуњени маргиналац“ типа Бепа Грила у Италији, који је са покретом Пет звезда у једном моменту запретио и да ће преузети власт, да би се на крају показало да је углавном успео да спасе естаблишмент, против кога се борио. Како год, Грило је имао свој политички концепт; иако слаб, он је био покушај. Прелетачевић није ни покушај, чак ни обећање. Он је, мање или више, завршен производ са својим историјским коренима и политичким последицама, нешто што се не дорађује нити чини политички ефикаснијим, него се само налепи и тера док даје резултат.

Зато Бели није производ лансиран да би утицао на исход предстојећих председничких избора, он је амбициознији. Он није ту да би политички „убио Вучића“, већ само да би показао ефикасност, одговарајући на питање шта може комплетан идиот у Србији.

2.
Одговор је да можда може и много, показало се чак много више од тога да га неколицина блазираних интелектуалаца и новинара доживи као политички веома креативну и оригиналну фигуру, толико да чак њиме натрљава нос опозиционим лидерима (њиховом избору), којима недостаје његове спонтаности, маште и политичке инвенције. Испало је да је Бели појава која је освежила животе неколицине припадника наше интелигенције више него било шта друго што се на небу појавило од открића електричне гитаре.

Бели је тако постао мера промашености власти и изгубљености опозиције, још мало па витез на белом коњу који свима бљује истину у лице и чији посао ће на крају бити да Србију заштити и од једних и од других.

3.
Али зар је могуће да је тако тешко видети шта иконички и драматуршки представља та фигура? Изгледом апсолутно подобан идентитету који је српска елитистичка култура 70-тих година лансирала у лику гастарбајтера – првих „новобогаташа“ у Србији – Бели је скоро пола века стара реприза једног од најјачих културасистичких пројеката Титове Југославије. Гастарбајтери, свет који је духовне дарове југословенског социјализма мењао за материјалне вредности Запада – и то комбинујући их са својом патријархалном културом – били су антиподи културним пројектима брозовског времена, који су разарали културу села и креирали културу „урбанитета“.

gastarbПреведена у данашњој историјској равни, културрасистичка порука Белог јесте у препознавању модела напредњачког политичара као форме „примитивног сељака“, којој се редовно супротставља модел културне интеграције у свет, какав код нас, по правилу, обавезно заступа нека врста „прихватљивог урбанитета“. Није било никад а да модел који кроз време носи Прелетачевић није био модел бесловесног културног интегризма, супротстављен моделу самосвојне примитивне сељачине, по правилу српске, која не разуме свет око себе и не жели с њим да подели ништа.

4.
Бели је дакле тек један од револуционарних метода, који ће се у пуном својству показати оног момента кад свет у моделу који је понудио он почне да по улицама препознаје – најпре лик напредњачког функционера, затим бирача, а на крају и симпатизера. И, наравно, да, како доликује, и реагује на њих. Он отуда није политички пројекат, већ културни, са значењима више пута примењиваним у семантичким арсеналима српских и југословенскох троцкиста. И – што је много важније – никад афирмишући национано, већ га сузбијајући и врло радикалним методима.

5.
Зато је Вучићу лако са опозицијом: нико од њих – ни Јанковић, ни Јеремић, ни Обрадовић – није свој политички модел (ако га је уопште било) успео да прати нити да га исприча језиком културног модела. И зато Вучић са њима све решава тамо где је најјачи – у области политичког. Тамо где се појављује Бели Прелетачевић, колико год својом икоником и драматургијом одавао потпуног идиота, тамо се ради о култури. Вучић културне ратове не воли, и најчешће одбија да их води.

gastarb0Оно што ће му појава Белог помоћи да разуме јесте следеће: у културним ратовима можете одбити и да победите и да капитулирате; једино не можете одбити да их водите. Јер их, по дефиницији, водите и док то одбијате. Културни рат је порука Белог, у коју настоји да мобилише све оно што је деценијама овај културни идентитет испољавало искључиво на моћи да идентификује „примитивну српску сељачину“. Изненадићете се кад видите да „примитивна српска сељачина“ има непријатеља у длаку исто као Бели узбуђених симпатизера.

НовиСтандард

4 КОМЕНТАРИ

  1. Hm,hmmm…Zelimire, tvoje „topnistvo“, radi li radi, nije u pitanju nikakva „revolucija“, nemoze se svasta zvati revolucijom, u pitanju je, jos od 1989.godine, proces, niz KONTRA REVOLUCIJA…koje, vode u finansijsko,ekonomsko ropstvo,gubitak suvereniteta i teritorijalnog integriteta….“sloboda nema alternativu“,ona se ne dobija,ona se osvaja.

Цитирај