Горан Козић: Године које су појели магарци

Горан Козић: Године које су појели магарци

ПОДЕЛИ

Таман да скренем код „Фонтане” препаде ме огроман билборд. На њему насмејани председнички кандидат с размакнутим зубима, као Мис септембар у Плејбоју: „Морамо боље!”

А, па морате. Ту си у праву. Морате, Вуче, мнооого боље јер ово ти није кампања. То је крш, одрон.

*

Не може само да се прича у камеру: побољшаћемо здравство, унапредићемо школство. То је недовољно. Морате боље.

Видите ли шта говори и ради будући председник. Он прича шта је урадио, а не шта ће урадити. Он помиње бројке, километре, проценте који су остварени, указује на признање међународних институција, хвали се, наравно, али хвали се урађеним…

*

Е сад, имали бисте и ви да причате шта сте урадили, али тиме што сте ви урадили нико не може да се хвали.

После великог пуча имали сте огромну помоћ Запада. Не мању него што је била док сте пуч с њима заједно спремали. И огроман новац – па сами сте се хвалили милијардама долара. Е сада милијарди нема, Србију сте довели на ивицу банкротства а ви, бивши досовци, не изгледате изгладнело.

Године које сте ви провели на власти су године које су појели магарци.

*

А због глупих и недобронамерних да додам. Једина светла тачка у тим суморним временима, једини ко је вукао, цимао и гурао, мотивисао и имао циљ звао се Зоран Ђинђић. А ви, „саборци” што га називате Зораном нисте достојни да га зовете само именом.

*

А сада, да се не заборави. За четири дана још мало па округла годишњица бомбардовања.

Историјски гледано, на Ускрс Срби увек настрадају.

Шестог априла 1941. фашисти с Хитлером на челу бомбардовали су Београд, разрушили га и убијали цивиле. Пола века касније, неофашисти с Клинтоном на челу поновили су ову нечасну работу.

На уласку у нови век једино се код Американаца није ништа суштински променило. И на почетку своје скромне историје, и ево сада, дал’ у свом најмоћнијем тренутку, дал’ на заласку – убијају „томахавком”.

*

У Србији је свака трећа тараба старија од Америке, али су ови ипак успели и да ту своју кратку историју начине историјом бешчашћа. Земља у којој свако ко зна име оца добије племићку титулу упрљала је руке крвљу на свакој тачки планете.

Нема државног удара, локалног или мало већег рата, побуне, сукоба, фалсификованих избора, неразјашњених убистава и терористичких напада у коме нису учествовали високошколовани амерички кадрови који бране амерички интерес ако треба и у Батајници где су непријатеља препознали у малој Милици Ракић која је седела на ноши не разумевајући каква се видео-игрица одвија изнад њене и главе њених родитеља.

*

А Срби су неки осетљив народ, не воли кад га убијуцкају на Ускрс, плаши се за јаја, поготово је бомбардовање опасно за њих! Али непријатељ нема проблема с верским предрасудама. Да би показали одређену наклоност бомбардовали су нас ономад и на наш, али и на свој Ускрс, потрефило се, ево баш као ове године.

*

А тај Ускрс почео је исто као и сваки други. Нација двоструког морала будила се с чистим мислима, захваљивала свевишњем на пахуљицама за доручак, ишла је у цркву, увече мало отклечала поред кревета. За то време њихова деца убијала су туђу децу која су се нешто даље, у Србији, спремала за спавање.

Додуше, увек кад би убили неко дете, извинили би се. Ипак је то велика цивилизација.

*

Иза термина „колатерална штета” крије се толико цинизма, самозадовољне надмоћи и нељудске равнодушности да код обичног човека изазива жељу да поседује иста оруђа и оружја, исту моћ којом би јавном мњењу држава нападача објаснио да хумано бомбардовање не постоји. Такву жељу посебно подстиче начин на који су званичници машине за убијање на својим брифинзима објашњавају грешке. Када спрже 70 несрећника у избегличкој колони у чије име су ратовали они кажу: „Sorry!”

Када разнесу путнички воз и у њему путнике од којих су неки били с децом такође кажу: „Sorry!”

Гледалац Си-Ен-Ена по изласку с посла очеше се раменом о колегу на вратима канцеларије и каже: „Sorry!” Овај други се насмеје и продужи даље.

Рекли су нам: „Sorry, али бомбардовање је било за ваше добро!”

*

Београд је ноћу горео за тај Ускрс, а мушкарци су говорили: „Овде више ништа неће бити исто”. Али много ускрса касније видело се да греше, јер Србија односно бивша досовска власт, хоће у НАТО. НАТО или црна земља, као да то није исто.

*

Срећом, победио је глас разума нове власти и – неутралности.

*

Шефови моћних држава честитали су једни другима на важним улогама које су одиграли у најсрамнијем рату у новијој политичкој историји. Такву срдачност, размену нежности и љубљење у уста имали смо прилике да видимо само још на аеродрому „Бојан Кришто” када је Солана први пут дошао да нам каже да ће нам опростити што нас је тукао…

„Прошлост није битна, важна је будућност”, рекао је бог рата, мењајући свој прашњави шлем за пилотску супермодерну кацигу. Истога дана генерал НАТО-а, неки Валтер Јирц, изјавио је: „Ми смо веома поштени, ако је грешка учињена ми ћемо је признати!”

Како је само лакнуло оним мртвима који су то поподне страдали у центру Ниша док су се сумњиво кретали ка пијаци да набаве фарбу за јаја.

ПОЛИТИКА