Братска љубав нема цену

Поделите:

Каква ће бити судбина уговора са НИС-ом и Руско-српским хуманитарним центром у Нишу?

Протеклих неколико недеља, затишје које је настало након председничких избора, јавност је искористила за преиспитивање поступака из не тако давне прошлости. У пролећном чишћењу тог колективног ормара, посебно се су истакле две теме и то обе „породичне“. Чекајући именовање новог премијера, поново смо се бавили односом са „браћом Русима“, конкретно, да ли треба преиспитати уговор о продаји НИС-а и какав ће статус имати запослени у Руско-српском хуманитарном центру у Нишу.

Тема око преиситивања услова под којима је 51 одсто Нафтне индустрије Србије 2008. године продата руској државној компанији Гаспром, јесте потекла из медија, али ју је брзо преузела Лига социјалдемократа Војводине. Укратко, теза је да је НИС са продајном ценом од 400 милиона евра практично поклоњен руској страни, а да се притом држава није осигурала да ће пратећи део договора, изградња гасовода Јужни ток, бити испоштован. Значајан аргумент за ову тезу представљају и бројеви који су недавно испливали а који кажу да је од потписивања споразума, Србија од НИС-а приходовала 793 милиона евра, док је руска страна зарадила 3,4 милијарде. Коначно, истиче се и да НИС послује под повлашћеним условима, пошто за њих рудна рента, односно проценат зараде од експолатација рудних и природних богатстава који се уплаћује држави, износи 3 одсто, иако је законом прописани минимум 7 одсто.

С друге стране, причу о статусу запослених у Руско-српском хуманитарном центру у Нишу актуелизовао је министар спољних послова Ивица Дачић. Он је изјавио да ће од, и даље премијера, Александара Вучића тражити да се Влада изјасни о томе да ли ће Србија руским „хуманитарцима“ доделити дипломатски статус какав од фебруара 2016. године имају припадници НАТО-а. Разлог за ургенцију, је према Дачићевим речима, тај што је Русија, иако се на то обавезала споразумом из 2012. године на којем се налази и Дачићев потпис, престала да учествује у финансирању центра. Стога би, истакао је Дачић, ствар требало истерати на чистину, или припадницима центра дати дипломатски статус, или исти угасити.

Проблем са Руско-српским хуманитарним центром је вео мистерије који га окружује. Нико тачно не зна чему он служи. И док домаћи и руски званичници инсистирају да је у питању центар који асистира Србији, и било којој другој земљи у региону која то затражи, у решавању проблема са све чешћим елементарним непогодама, из Европе то не виде тако. Брисел у хумантарном мандату центра види само украсни папир за руску војну базу и стога би, из њихове перспективе, изједначавање статуса са оним који ужива НАТО, био сматран за озбиљан прекршај. Из тог разлога је, како се у више наврата незванично могло чути, Вучић годинама уназад одбијао да размотри тај захтев руске стране.

И, какав ће бити одговор државе на ова два питања? Да би се уопште покушало решење те једначине нужно је сагледати колики утицај заинтересиоване стране имају на одлуке Србије и колико им је уопште стало до исхода. Притом, неопходно је одмах избацити категорије симпатија или антипатија, било носиоца функција, било грађана, према заинтересованим странама . У овим питањима одлучује, или би барем морао да одлучује, чист интерес.

Ноторна је чињеница да је Србија енергетски зависна од Русије. Више од 80 одсто наших потреба гаса увозимо из Русије који се допрема гасоводом који пролази кроз Украјину и Мађарску. У овом тренутку, колико је јавности познато, ни у назнакама не постоји решење који би ишло ка диверзификацији енергетског снабдевања. А то је нешто о чему би званичници Србије морали да размишљају, пошто, како сада ствари стоје, Русија почев од 2019. године планира да пезнионише гасовод који иде кроз Украјину и своје послове пребаци на Турски ток, рукавац који нас не укључује. Треба додуше истаћи да је Јужни ток, мртворођени пројекат који би нам обезбедио енергетски спокој, стопиран од стране ЕУ, која сличних моралних приговора није имала са Северним током који иде кроз Немачку. Такође, иако то нигде није записано, Русија се перципира као наш међународни заштитник, када је у питању спољнополитички приоритет (скоро) свих који су владали Србијом у последњих неколико деценија, очување Косова. Збирно гледано, јаке карте у руским рукама.

То наравно не значи да Европска унија нема аргумент или два на својој страни. Напротив. Према подацима Делегације ЕУ у Србији, од 2000. године до данас ЕУ је обезбедила више од 3 милијарде евра бесповратне помоћи Србији. Такође, у претходном периоду европске компаније су у Србију инвестирале преко 15 милијарди евра, односно више од 70 одсто свих инвестиција. Најзад, ЕУ је и кључни трговниски партнер Србије, пошто више од 60 одсто увоза и извоза обављамо са земљама ЕУ. У контексту ових бројки, не би било претерано рећи да само постојање српске економије зависи од односа са ЕУ.

Стога, шта ће се десити са Руско-српским хуманитарним центром и уговором о продаји НИС-а? Речју – ништа. Руски хуманитарци неће добити дипломатски статус зато што би то било прекорачење црвених линија које су зацртане у Берлину и Бриселу. Ово може водити његовом гашењу, што ће, уколико до тога дође, бити закопано већ неким псеудо догађајем каквих смо се нагледали. Уосталом, ни Дачић није инсистирао на решавању овог питања због руских „хумантираца“, колико због позиционирања у трци за премијерско место.

Исти епилог ће задесеити и уговор о НИС-у. Неће бити промењено ни слово. Није то први, а ни последњи уговор, који открива размере сервилности Србије према страном инвеститору. Притом ЕУ није истицала да је постојећи аранжман са Русијом превише жуља. А новац који губе грађани? Па ко још може да стави цену на братску љубав?

Демостат.рс

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *