Иван Ристић: Амерички амбасадор и олош Информер

Поделите:

„Не дирајући у њихове привилегије и имунитет, сва лица која уживају те привилегије и имунитет дужна су да поштују законе и прописе државе код које се акредитује. Она су такође дужна да се не мешају у унутрашње ствари те државе.“

Бечка конвенција о дипломатским односима

Јучерашња изјава америчког амбасадора Кајла Скота о „Информеру“ да је олош тек ће изазвати адекватне реакције дела јавности. Овај скандал без преседана има вишеструко значење у контексту слободе медија, добре дипломатске праксе, али и опасних политичких порука које на прави начин морају да буду схваћене у Немањиној 11.

Ма шта ко мислио о „Информеру“ и квалитету овог гласила, елементарна слобода медија на коју се тако често и радо позива прозападни спектар подразумева слободу изражавања и када су стране државе и њихови представници у Србији у питању. Амбасаде западних земаља и један део међународних организација најгласније су у позивима на поштовање слободе медија и критикама упућеним на ту сферу, све док су ти медији за њих идеолошки подобни. Без обзира на бројне оправдане замерке на рад „Информера“, нико не може ускратити право ни једном гласилу да заузме свој став, у оквиру закона који регулишу рад медија.

Такође, поред тога што део амбасадора има навику да позива државне функционере на закулисне састанке, даје изјаве за јавност које недвосмислено подразумевају мешање у унутрашње послове држава, дозвољава се њихово експонирање у медијима у контексту проблема страних држављана на нашој територији. Амерички амбасадор је недавно комуницирао са мигрантима у прихватном центру у близини границе са Мађарском, расправљавши том приликом са њима о шансама да напусте Србију, и мером квалитета њиховог боравка овде. Значајни, махом прозападни медији, пренели су његово обраћање страном држављанину који под крајње сумњивим условима борави на територији наше државе, док је амбасадор у симболичком смислу поново послао поруку Влади Србије.

На крају, али не и најмање важно, схватити ово обраћање амбасадора Скота лишеним кључне политичке поруке коју носи, политички је наивно. Када се амбасадор државе најблаже речено ненаклоњене нашим виталним националним интересима обраћа медију изразито наклоњеном владајућој гарнитури не бирајући речи и споменувши притом премијера у ироничном контексту, јасно је да званични Београд поруку мора да прими са највећом озбиљношћу, и на највишем нивоу. Порука долази у тренутку када постаје јасно да је Србија неизоставни део новог „Пута свиле“, и када је високи функционер Стејт Департмента Брајан Хојт Ји упутио забрињавајуће поруке о намери да се заустави продор „руског утицаја“ на Балкан.

Потенцијална ситуација у којој би српски амбасадор у Вашингтону држао лекције о медијским слободама, начину извештавања и квалитету тамошњих медија, спада у домен научне фантастике. О вређању да не говоримо. Јасно је да дипломатски односи нису игра нултог збира, нити је то арена чинилаца који учествују у равноправној борби. Међутим, комуникација дипломатских представника са властима резидентне државе мора да остане у оквирима макар елементарне пристојности, ако не међународног оквира који регулише коресподенцију на званичном нивоу.

Страни дипломатски представници акредитовани у Србији би морали да се врате у оквире мандата који им је поверен, а пре свега Бечке конвенције о дипломатским односима, која је по питању мешања у унутрашње ствари других држава веома јасна. Однос снага није у тој мери промењен да би званични Београд себи могао да дозволи било какву врсту дипломатског егзибиционизма, али чување „црвених линија“ значи и чување тешком муком поправљене репутације државе.

Поделите:
0 replies

Оставите коментар

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *